Teško da bi se danas neko od nas mogao setiti zbog čega smo se našli na toj ledini. Došli smo sa raznih strana i iz svih krajeva, u prepunim autobusima i vozovima, ali i na konjima i pešačeći, svi u iščekivanju da se desi nešto značajno. Možda su nam obećali veličanstven govor uvaženog državnika, možda je bio neki praznik kojeg je trebalo masovno proslaviti, a možda smo bili samo željni puta i druženja sa nepoznatim ljudima. Ledina je bila ogromna, u daljini su se jedva nazirali crni obrisi visokih planina, trava na njoj davno izgorela, tek se tu i tamo mogao videti po neki trnov žbun uvenuo od vrućine koju su nam te godine meteroolozi najavili još usred zime. Od sunca koje kao da se beše zaustavilo na sred neba nismo imali gde glave da sklonimo, ali nam, svejedno, u očekivanju da se nešto dogodi, ništa nije toliko smetalo da bismo se pokolebali i vratili tamo odakle smo došli.
U neko doba neko se seti harmonikaša. Tu je, rekoše, u blizini, brzo ćemo ga dovesti, sa njim će nam život na ledini biti veseliji, a i vreme dok čekamo će nam brže proći. I zaista, ne prođe mnogo, pa ga dovedoše. Beše omalen, ali odnegovan i lepuškast. Okrugla lica, pažljivo obrezanih crnih brčića, sa dva rumena pečata na jagodicama, odeven u besprekorno ispeglano odelo i isto takvu belu košulju. Pitomo nam se osmehnu, pa bez žurbe poče da rasteže mehove. Prsti na rukama su mu bili dugi, iskićeni raznobojnim prstenjem i izuzetno vešti, neki od nas prosto nisu mogli da odvoje oči od njih. Tek nakon nekoliko časaka pažljivog slušanja prepoznadosmo dobro nam poznato kolo: često smo ga, onako u prolazu, slušali na radiju ili televiziji.Jedan po jedan, kao da se stidimo ili pribojavamo da bi nam se neki zlurado mogli podsmehnuti, ostavljajući žene po strani, njihovo će vreme tek doći, počesmo da se hvatamo u kolo. I da, naravno, uz harmoniku igramo, ali i to u prvi mah stidljivo, sporo se opuštajući i još sporije hvatajući prave korake. Nije da nismo bili dobri igrači ili da je, ne daj bože, među nama bilo onih koji ne znaju da igraju, nego odavno nismo imali priliku da se hvatamo u kolo, pa niti smo bili uvežbani niti u nekoj naročitoj kondiciji.
Nije da nismo bili dobri igrači ili da je, ne daj bože, među nama bilo onih koji ne znaju da igraju, nego odavno nismo imali priliku da se hvatamo u kolo, pa niti smo bili uvežbani niti u nekoj naročitoj kondiciji
Harmonikaš nam odobravajuće zaklima glavom i još veštije poče da prebira po dugmadima, a mi, osokoljeni, pozvasmo i ostale da nam se pridruže. Pozvasmo, dosta grubo, kao pravi muškarci, da se i tu zna ko je gazda, i naše supruge i ćerke. Šta čekate, popišulje jedne, podviknusmo im smejući se i očima im dajući znak da ne oklevaju, što se ne hvatate u kolo, možda biste prvo popile po čašu hladne limunade? I one nas poslušaše: jedna po jedna, oborenih glava i krijući poglede, kao da se stide. Sa našim ženama i ćerkama, sestrama i majkama, postadoše i svirka i kolo veseliji, a naša srca punija.
Iz časa u čas naše kolo je raslo: jedni su se sami hvatali u njega, druge su gurali oni iza njih, treći nas uzimali za ruke bojažljivo se opirući, četvrte niko nije ni pitao nego smo ih prosto grabili i uvlačili među nas, peti su između igrača upadali nekako nesvesno, valjda omamljeni ne samo muzikom, već i vrućinom i našim sve skladnijim zajedništvom. Bilo je, istina, i pojedinaca koji nisu znali da igraju, čak i onih koji to nisu želeli, ali su i jednima i drugima šanse da ostanu po strani bile sve manje jer smo ih, kao usisivač prašinu, jednostavno usisavali u to naše sve brojnije i sve šire kolo. Oni koji nisu znali da igraju nisu nam smetali, vukli smo ih i gurali primoravajući ih da brzo uče, a sa onima koji nisu imali volje da nam se pridruže bilo je još lakše: opiranje im je trajalo kratko, tek dok ih ščepa naš ritam i omame zvuci harmonike. Već u podne ta ledina beše prkrivena beskrajnim, kao zmija uvijenim kolom koje je pocupkivalo, dahtalo i podvriskivalo u ritmu kojeg nam je nametao naš harmonikaš. Po strani ostadoše samo retki: bogalji i teški srčani bolesnici, starci i starice od preko devedeset godina i bebe po kolicima zaštićenim od sunca šarenim suncobranima. Ali i oni su nas, kad već nisu bili u sanju da nam se pridruže, bodrili pljeskanjem i uzvicima divljenja, a deca veselo cikom. Bilo je to i njihovo kolo, samo im viša sila nije dozvoljavala da budu sa nama.
Trebalo je tek videti našeg harmonikaša! Nismo znali odakle su ga doveli i ko je to učinio, nije nam to bilo ni važno, ali bio je majstor svog zanata: rastezao je mehove skupocene harmonike kao od šale, neprestano nam se osmehivao i očima nas podsticao da samo nastavimo tako kako smo počeli. Ta nam je njegova podrška laskala, pa smo se trudili da ne posustanemo i da opravdamo poverenje koje je iz minuta u minut sticao u nas. Stajao je na istom mestu, malo raskrečen, i niko ga, činilo nam se, kao da je ukopan, ničim nije mogao pomeriti. Kolo je trajalo, a on je nesmanjenom žestinom svirao. Nije se znojio, nije mu ponestajalo daha, nije se pod teretom harmonike povijao, imali smo utisak da će tako biti dokle god to bude želeo.
Iz časa u čas naše kolo je raslo: jedni su se sami hvatali u njega, druge su gurali oni iza njih, treći nas uzimali za ruke bojažljivo se opirući, četvrte niko nije ni pitao nego smo ih prosto grabili i uvlačili među nas, peti su između igrača upadali nekako nesvesno, valjda omamljeni ne samo muzikom, već i vrućinom i našim sve skladnijim zajedništvom
Beše nas stid da sami sebi priznamo, ali posle nekoliko sati igranja, pocupkivanja i podvriskivanja poče da nas obuzima umor. Bio nam je potreban vazduh, počeše i noge da nas bole, a odeća da nam se lepi za kožu. Niz lica nam se cedio znoj ujedajući nas za oči i nosnice, sve gušća prašina nam se uvlačila u pluća i gušila nas. Rado bismo izišli iz kola, bar da predahnemo, neki možda i da zauvek prestanu sa igranjem, neki da utole žeđ ili promene obuću, ali niti smo hteli da prekidamo kolo niti smo smeli da razočaramo našeg harmonikaša i one konji su sve zanesenije ripali. Nadali smo se da će se bar harmonikaš umoriti i prekinuti sa sviranjem, pa ćemo tako i mi dobiti priliku da se odmorimo i eventualno se pripremimo za neko drugo, možda sasvim novo kolo. Ali, nada nam je bila sve tanja, uzalud smo mu upućivali molećive poglede, na njemu ni traga od iscrpljenosti i razumevanja za naše teškoće.
Ne prođe mnogo, a neki od nas počeše, igrajući, da pene i pljuju krv, drugi da povraćaju, treće smo sami izbacivali jer je bilo očigledno da će na nogama izdahnuti. Kolovođe su svaki čas jedni drugima ustupali mesto, vukli nas i vriskom podsticali da se ne brukamo prerano odustajući. Nismo mi, vrištali su u ritmu kola, takav narod, ne damo da drugi budu bolji od nas! Slušali smo ih. Morali smo. Ne zato što smo se nekoga plašili, već zbog toga što nismo hteli da razočaramo ni harmonikaša, ni njih, a ni sami sebe. To naše kolo postade pitanje časti i ponosa, izdržljivosti i snage; nije to, kao možda kod nekih drugih, obično igranje uz običnu svirku harmonike!
U neko doba prašina postade toliko gusta da se na toj beskrajnoj ledini ništa od nje nije više videlo. Ni ledina, ni naš neuništivi harmonikaš, ni mi, igrači kola. Samo su se iz njene zakovitlane gustine čuli harmonika, tutnjava naših nogu po suvoj zemlje, sve glasnija cika kolovođa i naše sve teže, ali i sve upornije dahtanje. Čak i da smo hteli, iz kola više nismo mogli da iziđemo. Prašina nas je gušila, umor savladavao, noge su nam bile teške kao olovo, ali smo se zato sve čvršće držali za ruke, vukli i gurali jedni druge u želji da izdržimo, da istrajemo, da u tom kolu, ako treba, igramo do kraja života.
Nadali smo se da će se bar harmonikaš umoriti i prekinuti sa sviranjem, pa ćemo tako i mi dobiti priliku da se odmorimo i eventualno se pripremimo za neko drugo, možda sasvim novo kolo. Ali, nada nam je bila sve tanja, uzalud smo mu upućivali molećive poglede, na njemu ni traga od iscrpljenosti i razumevanja za naše teškoće
Pade noć i donese nam malo osveženje, osetismo ga kako kroz onu gustu prašinu struji oko naših glava. Ta nas svežina podseti da čitavog dana nismo ništa stavili u usta i da smo žedni, ali niti je harmionikaš prekidao da svira to kolo, niti smo mi imali snage da ga napustimo. Uostalom, nismo više to ni želeli. Utoliko pre što kroz mrak i prašinu neki igrači povikaše da se strpimo do zore jer će nam tada doneti hranu i vodu, pa ćemo se, igrajući, ne samo najesti nego i do mile volje napiti. Na te glasove skoro zaurlasmo od sreće i zahvalnosti, a naš harmonikaš udari u još žešći ritam: kao da bi da nas satre. Tada nam postade svejedno hoće li i kad prestati to naše kolo, a mnogi među nama se ponadaše da će trajati u nedogled.
Ne znamo jesu li i neki drugi, na nekim tamo svojim ledinama, imali sreće da se uz nekog svog harmonikaša uhvate u neko svoje kolo, ali mi ga i dan danas igramo. Niti naš harmonikaš ima nameru da prekine sa sviranjem, niti bismo mi pristali da napustimo kolo koje smo dobro savladali. Ako se slučajno zateknete u blizini i vidite beskrajan oblak guste prašine, a iz njega čujete harmoniku i vrisku igrača, znajte da smo to mi. Ne volimo strance, to je živa istina, ali ne bismo imali ništa protiv da nam se pridružite: nekako se bolje igra kad nas je više.
