Neshvatljiva je lakoća sa kojom se gube životi u saobraćajnim nesrećama na srpskim drumovima. Svedoci smo da čitave porodice bivaju zbrisane sa lica zemlje zbog nečije bahate vožnje i krajnje drskog i bezobzirnog upravljanja vozilom, lišeno i najmanjeg poštovanja saobraćajnih propisa.
Po našem već ustaljenom maniru, nakon takvih incidenata, uglavnom se sablažnjavamo, neretko i prekrstimo, ali slabo šta zaključujemo i još slabije reagujemo da se to nikada više ne ponovi. Kao da su u pitanju problemi sa kosmičkim silama kojima nismo dorasli, a ne ovozemaljske stvari i događaji koji su odavno prevaziđeni u iole stabilnijim društvima od našeg.
Stanje u saobraćaju na srpskim drumovima bi bez ikakvih problema moglo da bude kratko i jasno opisano kao – zapušteno! Valjda smo do sada „ukapirali“ da se sa poražavajućom statistikom o broju nastradalih, broju povređenih, ali i sveukupnom štetom nastalom u saobraćajnim nezgodama moramo što pre suočiti ili će nam putevi i drumovi više ličiti na poprišta kakvih diverzantskih akcija i sabotaža nego na automobilske saobraćajnice.
Drumovi se poželeli saobraćajne policije, a kada mačke nema, tu miševi kolo vode
Oduvek je saobraćajna policija bila garant poštovanja i sprovođenja saobraćajnih propisa. No, kako stvari stoje, u poslednjih nekoliko godina patrole saobraćajne policije su postale toliko retke na drumovima da se čini kao da ni ne postoje. Ako se možda i ne zna zašto je to tako, dobro se zna da „kada mačke nema, tu miševi kolo vode“.
Veliki problem je i obuka. Višedecenijski koncept „jednakih kandidata“ odavno je prevaziđen, jer stvara vozače koji prečesto misle da se polaganjem ispita završava njihov razvojni put i zbog toga nikada više ne osete potrebu da dosegnu nivo upravljanja potreban za bezbedno i odgovorno učestvovanje u saobraćaju
Zbog toga sve je više bahatih vozača, jer ne osećaju strah od policije koje nema, pa samim tim ni od kazne. Da bi se „mir“ vratio na drumove širom Srbije, saobraćajna policija mora redovno i revnosno obavljati svoje radne zadatke. Osim toga, mora vrlo efikasno delovati u okvirima svojih nadležnosti i naposletku mora dugoročno istrajavati na svom primarnom radu – na kontroli vozila i vozača i njihovom poštovanju saobraćajnih propisa. Bez ovog uslova nijedna zakonska odredba koja se tiče bezbednosti saobraćaja neće imati efekat kakav se očekuje, a broj nesreća sa smrtnim ishodom može samo nastaviti da „galopira“ iz godine u godinu.
Drugi veliki problem, koji itekako utiče na bezbednost saobraćaja jeste obuka vozača za upravljanje drumskim vozilima. Naime, višedecenijski koncept „jednakih kandidata“ odavno je prevaziđen, jer stvara učesnike u saobraćaju koji prečesto misle da se sticanjem vozačke kategorije, za koju polažu, završava njihov razvojni put vozača. I zbog toga nikada više ne osete potrebu da dosegnu nivo upravljanja automobilom, autobusom ili kamionom, potreban za bezbedno i odgovorno učestvovanje u saobraćaju.
Svi kandidati se u auto-školama tretiraju na jednak način i svima se daju isti testovi, svi voze isti broj časova, u istim uslovima i svi imaju isti obim teorijske obuke, iako ne postoje dva ista kandidata sa istovetnim „vozačkim potencijalom“. Instruktor vožnje ima samo simboličnu ulogu u čitavom procesu njihove obuke. Njegova reč ili mišljenje o kandidatu ne znače apsolutno ništa i nemaju nikakvu težinu.
Kad je forma važnija od suštine
Sve je koncipirano tako da se zadovolji isključivo forma, dok je suština potpuno zanemarena. Dokle god proces obuke ne postane fleksibilan i prilagodljiv različitim tipovima kandidata, dokle god instruktor ne bude bio u prilici i poziciji da sastavi izveštaj i ispiše mišljenje o svakom kandidatu koji mu „prođe kroz ruke“ i dokle god instruktor ne bude taj koji će definisati obim i način obuke kandidata, dotle ćemo imati „nesvršene“ vozače za koje niko i nikada neće pouzdano utvrditi kakvi će biti za volanom svog automobila i na koji način će učestvovati u saobraćaju tokom čitave svoje vozačke karijere.
Koliko pešaka je život izgubilo jer su krajnje nesmotreno stupili na kolovoz, a koliko njih svakoga dana ulicu prelazi sa takvom dozom prkosa i prezira prema vozačima automobila da se ovi sa punim pravom zapitaju – jeste li, bre, normalni
Sveukupno i opšte nepoštovanje saobraćajnih propisa, bez obzira da li se radi o vozačima bicikala, automobila, autobusa ili o pešacima, priča je za sebe. Prosto je neverovatno koliko veliki broj učesnika u saobraćaju, pomenutih i nepomenutih, svakodnevno krši saobraćajne propise bez ikakve griže savesti i bez ikakvog razmišljanja da li je takvo ponašanje uopšte nužno i baš neophodno u nekom trenutku.
Ne samo opšta, već i individualna kultura učestvovanja u saobraćaju svakoga od nas je na sramno niskom nivou. Ponašamo se kao da nikada i nikakve škole nismo pohađali i kao da nas roditelji nikada i ničemu nisu ni učili, ni vaspitavali. Da ne navodimo sve primere kršenja saobraćajnih propisa kojih bi mogli da se setimo i koje gledamo svakoga dana, možda bi mogli da izvučemo „na površinu“ jedan jedini, možda i najvažniji – prelazak pešaka preko pešačkog prelaza.
Član 96. Zakona o bezbednosti saobraćaja, prvi pasus – pešaci mogu preći kolovoz preko pešačkog prelaza „nakon što se prethodno uvere da to mogu učiniti na bezbedan način“. Pa, zašto se onda „zebra“ često prelazi i nagonski i samoubilački, bez da se ijednog jedinog trenutka prethodno proveri i uveri da li su se automobili zaustavili u nameri da pešacima daju prvenstvo prelaza? Jer, to prvenstvo nije Bogom dano, već ljudima i to za volanom automobila koji se upravo približava prelazu! Koliko njih je život izgubilo, jer su krajnje nesmotreno stupili na kolovoz, a koliko njih svakoga dana ulicu prelazi sa takvom dozom prkosa i prezira prema vozačima automobila da se ovi sa punim pravom zapitaju – jeste li, bre, normalni?
Stara boljka, a niko ne snosi odgovornost za aljkavost i nemar putarskih preduzeća
I, naravno, stara boljka i posledica naše apsolutne površnosti, neodgovornosti i nebrige – potpuno neosvetljeni i nedovoljno obeleženi radovi na putu, građevinski objekti i konstrukcije, nasipi, betonske žardinjere i blokovi tik pored ili baš na putu. Nedostatak svetlosne signalizacije, putarskih oznaka i zaštitnih barijera koje bi morale jasno da ukazuju na prepreku i opasnost na drumu, takođe uzimaju danak u ukupnom broju poginulih i povređenih. I, što je potpuno poražavajuće za naše društvo u celini – niko ne snosi odgovornost za svu tu aljkavost, nemar i bezobzirnost putarskih preduzeća. Na našu najveću nesreću, ljudski život u Srbiji prečesto biva najjeftinija „roba“.
Posledica naše apsolutne površnosti, neodgovornosti i nebrige su potpuno neosvetljeni i nedovoljno obeleženi radovi na putu, građevinski objekti i konstrukcije, nasipi, betonske žardinjere i blokovi tik pored ili baš na putu
Kazne za mnoge saobraćajne prekršaje se ili uopšte ne pišu ili sa lakoćom „brišu“. Čak i ako se postupi po slovu zakona, prekršilac ima mogućnost da brzom uplatom umanji njen iznos za čitavih 50 odsto. Kako se ovaj trgovački manir u plaćanju kazni odražava na povećanje nivoa bezbednosti saobraćaja u našoj zemlji, ostaje do dana današnjeg nerazjašjeno, jer na psihu prekršioca, ali i ostalih učesnika u saobraćaju očigledno nema nekog bitnijeg uticaja.
Koliko nas je ikada u životu upotrebilo komplet prve pomoći, koji je svaki vozač u obavezi da ima u svom automobilu? Da li bi, možda, veća korist bila kada bi svaki automobil imao kameru na prednjem vetrobranu za snimanje saobraćaja i ambijenta kroz koji vozilo prolazi? Naravno da ne bi trebalo jedno menjati drugim, niti je to moguće, ali je sasvim sigurno da bi se mnoge incidentne situacije u saobraćaju mogle kudikamo lakše razjasniti ako bi ove kamere bile obavezna oprema u vozilima. Pogotovo u saobraćajnim nesrećama sa ljudskim žrtvama. Takođe, sasvim je sigurno i da bi mnoge izmišljene izjave i lažna svedočenja u startu izostala kada bi učesnici u saobraćaju unapred znali da je video snimak sa kamere iz kabine vozila obavezan materijal u cilju i nameri ostvarivanja prava na nadoknadu štete.
Potpuno poražavajuće za društvo u celini je da niko ne snosi odgovornost za svu aljkavost, nemar i bezobzirnost putarskih preduzeća. Na našu najveću nesreću, ljudski život u Srbiji prečesto biva najjeftinija „roba“
Skorašnji predlozi i pompezne najave da će kazne za pojedine prekršaje biti drastično uvećane su još jedan potpuni promašaj i dokaz koliko se niko ozbiljno ne bavi problemima saobraćaja i njegove bezbednosti u našoj zemlji. Pretpostavka da će povećanje novčanih kazni imati uticaj na poboljšanje bezbednosne situacije u saobraćaju je jednaka pretpostavci da će i beogradski besplatan prevoz putnika vozilima GSP-a rešiti problem sa zakrčenim gradskim ulicama.
S druge strane, prosto je neverovatno da nikome do sada nije palo na pamet da se vozačke dozvole trajno oduzmu i oduzimaju kategorijama ljudi poput: dokazanih alkoholičara, dokazanih uživalaca narkotika, višestrukim počiniocima teških povreda saobraćajnih propisa, počiniocima saobraćajnih prekršaja sa smrtnih ishodom kao posledicom bahate i neodgovorne vožnje, ali i vožnje pod dejstvom alkohola ili opijata, ljudima labilne psihe poput višestrukih izvršioca porodičnog nasilja, dugotrajnim konzumentima teških lekova, pedofilima…
Privremeno prinudno parkiranje efikasnije od novčanih kazni
Umesto daljih povećanja kazni, koje ne mogu rasti unedogled, mnogo mudrije i pametnije bi bilo istražiti neka nova rešenja za zauzdavanje nasilnih vozača, a jedno od njih bi moglo biti i prinudno parkiranje vozila (PPV) na određen vremenski period, shodno vrsti i težini prekršaja koji je tim vozilom počinjen. Ovo iz razloga što je automobil u nas Srba mnogo više „član porodice“ nego puko prevozno sredstvo, pa bi shodno ovoj pretpostavki verovatno veća kazna bila da neko sa „teškom nogom na gasu“ pored standardne novčane kazne (sa 50 odsto popusta) i broja negativnih poena još i prinudno parkira svoje vozilo na nekoliko sedmica ili meseci, pod pretnjom njegovog trajnog oduzimanja.
Skorašnji predlozi i pompezne najave da će kazne za pojedine prekršaje biti drastično uvećane su još jedan potpuni promašaj. Očekivanje da će se tako povećati bezbednost jednaka je pretpostavci da će i beogradski besplatan prevoz putnika vozilima GSP-a rešiti problem sa zakrčenim gradskim ulicama
Na volan „nanogvica“, a za svaki dobijeni negativni poen po pet dana PPV-a i očas posla splasnu sve nasilničke strasti. Doduše, odavno je vreme bilo da i patrole saobraćajne policije pređu sa ručno popunjavanih zapisnika o saobraćajnim prekršajima na upotrebu tablet uređaja. U par dodira ekrana i jednom ili dve fotografije sa lica mesta i MUP Srbije i e-Uprava bi trenutno bili obavešteni o nastalom prekršaju. Ovim bi se efikasnost policije drastično povećala, a broj prekršioca strmoglavo pao.
Ali, ono što posebno ostaje nejasno je pitanje bez odgovora – zašto saobraćajna policija ne uspostavi otvorenu saradnju sa građanima u zajedničkom podizanju bezbednosti saobraćaja na viši i opšte prihvatljiv nivo? Zašto su „saobraćajci“ ostali na jednoj strani, a građani na drugoj kada smo svi zajedno u istoj državi i sa istim problemom? U današnje vreme svako od nas ima mobilni telefon. Zar je toliko teško i komplikovano obezbediti kanale komunikacije kojima bi građani slali fotografije i video snimke počinioca saobraćajnih prekršaja koje sami snime u gradovima i na ulicama širom naše zemlje? Ima li bržeg, boljeg i jeftinijeg načina od ovoga da se dovedemo u red i prestanemo da uludo gubimo glave?
Kod nas je automobil više „član porodice“ nego puko prevozno sredstvo, pa bi veća kazna bila da neko sa „teškom nogom na gasu“ pored standardne novčane kazne i broja negativnih poena još i prinudno parkira svoje vozilo na nekoliko sedmica ili meseci, pod pretnjom njegovog trajnog oduzimanja
Naposletku, sudeći po katastrofalnim rezultatima zvanične statistike koja prati stanje bezbednosti u saobraćaju, apsolutno bi trebalo razmisliti o uvođenju periodičnog rešavanja psiho testova kao i testiranje vozača na prisustvo hemijskih supstanci u krvi. Jer, svakodnevno izlaganje stresu koji u našim životima odavno više nije ni trenutan, ni povremen, već intenzivan i permanentan, sasvim sigurno nas ne čini onakvima kakvim mislimo da jesmo. Iz ovog razloga mnogi pokušavaju da alkoholom ili narkoticima daju sebi oduška i zaštite se od njega. Iluzija kojom sebe kasnije vidimo i doživljavamo je u mnogim slučajevima glavni okidač za nastanak saobraćajne nesreće.
