Prošlo je pola veka od jedne od najinteresantnijih utakmica u istoriji jugoslovenskog sporta. I od jedne rečenice, izgovorene posle nje koja je danas, čini se, aktulenija nego ikada. Odgovor na nju, po svemu sudeći nećemo dugo čekati. I on neće odrediti pitanje novog šampiona, već sudbinu države u kojoj živimo….
Bilo je to pre pola veka, 9. maja 1976 godine. Više od 50 hiljada ljudi došlo je na stadion JNA da na Dan pobede odgleda utakmicu između Partizana i splitskog Hajduka. Jer, baš taj meč 27 kola fudbalskog prvenstva Jugoslavije trebao je da reši pitanje prvaka.
Partizan je na iznenađenje mnogih, koji su tvrdili da u ligi ima i kvalitetnijih timova do tog kola zauzimao prvo mesto i bio glavni kandidat za titulu. Sastav u kojem su glavne zvezde bili Momčilo Moca Vukotić i Nenad Bjeković bio je prvak i na kraju jesenjeg dela prvenstva.
Na pitanje da li ova pobeda znači i osvajanje treće uzastopne titule Tomislav Ivić, čuveni trener Hajduka uz zagonetni osmeh izjavio je „bićemo prvaci ako nam dozvole…“. Ova njegova izjava naišla je na kritike beogradskih novinara, a neki su je čak nazvali i nacionalističkom
Partizanovci su šampionsku titulu čekali duže od deset godina, od 1965 kada su čuvene „partizanove bebe“ poslednji put bili šampioni, pa je i ta jesenja titula proslavljena bučno i za to vreme pomalo neobično – uz navijačke pesme i pobedničku šetnju do Trga Republike. Nisu se pokolebali ni posle ubedljivog poraza od Crvene zvezde, od koje su, na svom stadionu izgubili sa 4:0! Zvezda je slavila u večitom derbiju, ali je i dalje bila na trećem mestu, a ni ta pobeda nije joj pomogla da se približi Partizanu i Hajduku.
Kako je od debakla stvoren mit
A splitski „majstori sa mora“ koji su u stopu pratili Partizan igrali su po mnogima najlepši fudbal u državi i imali sjajan sastav koji je dva prethodna prvenstva završio na prvom mestu. Nadali su se trećoj uzastopnoj tituli i sa tom ambicijom su došli u Beograd. Utakmica koja je trebalo da reši pitanje prvaka mogla je da počne….
Da li su moćni generali zaista iskoristili svoj uticaj i „sredili“ da Partizan i pored ubedljivih poraza od Zvezde i Hajduka te 1976. godine osvoji titulu, ili je prvo mesto zasluženo pripalo crno-belima pitanje je oko kojeg navijači ni posle pola veka ne mogu da se slože
Kako je počeo meč, tako su počeli padati i golovi. Ali, na razočarenje domaće publike ne u Hajdukovoj već u Partizanovoj mreži. Jedan, drugi, treći….. bilo ih je do kraja utakmice šest. Dva gola postigao je Slaviša Žungul, dva Boriša Đorđević jedan Jurica Jerković i jedan Ivan Buljan, dok je počasni gol za Partizan desetak minuta pred kraj meča postigao Bjeković. Ali, to nije promenilo opšti utisak da je Hajduk na stadionu JNA „razmontirao“ prvoplasirani Partizan.
Osim po ubedljivoj pobedi Hajduka ova utakmica ostala je zapamćena i po fantastičnoj atmosveri na tribinama, odnosno po gotovo mitskom navijanju „grobara“. Jer, ne samo da nije bilo ni tragova nacionalizma ili nesportskog navijanja već su navijači Partizana svoje ljubimce do kraja meča bodrili, kao da oni vode sa šest golova razlike, a ne da su pretrpeli poraz od koga „bride uši“. Kada je Partizan dao počasni gol radovali su se kao da su osvojili šampionsku titulu. Na kraju meča pobednike su ispratili aplauzom, a ceo stadion zapevao je Partizanovu himnu….
Kako je to već nalagao red, igrači i treneri oba tima na kraju meča dali su izjave. A na pitanje da li ova pobeda znači i osvajanje treće uzastopne titule „šjor“ Tomislav Ivić, čuveni trener Hajduka uz zagonetni, jedva primetni osmeh izjavio je „bićemo prvaci ako nam dozvole…“. Ova njegova izjava naišla je na kritike beogradskih novinara, a neki su je čak nazvali i nacionalističkom, ali se na kraju pokazalo da je šjor Ivić donekle bio u pravu. Jer, Hajduku je zaista izmakla titula i to u poslednjem, 34 kolu.
Otkako je SNS došao na vlast, a Aleksandar Vučić postao najuticajniji čovek u državi, kada je o fudbalu reč postoji samo jedan klub – Crvena zvezda. Od sezone 2017/2018 crveno-beli su svake godine bili prvaci, a titulu, devetu za redom osvojiće i ove sezone
Doduše, tome su i sami doprineli jer su u poslednjem meču na gostovanju igrali nerešeno sa OFK Beogradom ( da su pobedili osvojili bi prvenstvo ), a Partizan je šampionsku titulu obezbedio na gosotvanju u Ljubljani, minimalnom pobedom protiv Olimpije. Pobednički i jedini gol na meču postigao je Bjeković i to u 93 ( neki tvrde 95 ) minutu iako tada nije „važilo“ zaustavno vreme, odnosno osim u izuzetnim slučajevima igralo se samo 90 minuta. Zli jezici su posle meča tvrdili da sudija nije imao nameru da svira kraj sve dok Partizan ne postigne gol, odnosno dok ne osvoji šampionsku titulu…
Partizan je u to vreme i dalje važio za vojni klub, odnosno za sportsko društvo koje su vodili i na čijem su se čelu smenjivali najuticajniji generali JNA. A oni su još uvek bili moćni i „drmali“ su državom, mada su im ispod žita moć već uveliko počela preuzimati republička rukovodstva. Zato su mnogi, još od 1945. verovali da su crno-beli bili privilegovani u odnosu na neke druge timove Da li su generali zaista iskoristili svoju moć i „sredili“ da Partizan i pored ubedljivih poraza od Zvezde i Hajduka te godine osvoji titulu, ili je prvo mesto zasluženo pripalo crno-belima pitanje je oko kojeg navijači ni posle pola veka ne mogu da se slože. Tek ona Ivićeva „bićemo prvaci ako nam dozvole“ još dugo se spominjala…
Druga vremena, drugi su i povlašćeni
Prošlo je od tada pola veka. Jugoslavije odavno više nema, a nema ni derbija koji su punili fudbalske stadione. Nema više ni fer navijanja, zajedničkog odlaska na utakmice bez obzira na to za koji se klub navija, ni igrača koji se savršeno uklapaju u takav ambijent. Danas su izgrači taoci menadžera, milionskih ugovora, stalnih putovanja i ogromnih obaveza koje ovaj sve suroviji „biznis“ od njih traži, a stadioni u našoj zemlju su odavno postali bojna polja različitih „navijačkih“ ( huliganskih ) grupa kojima je jedino zajedničko što ponekad odrade koji „poslić“ za državu.
Zvezda je postojala i pre Vučića, a postojaće i kad ova vlast siđe sa istorijske scene. Reč je prosto o činjenici da svoje uspehe u proteklih 14 godina nije ostvarila u fer uslovima, već uz svesrdnu pomoć „prijatelja“
Ipak, čini se da nas sa onim vremenom, osim sećanja vezuje još jedna detalj. Reč je o izjavi nekadašnjeg hajdukovog trenera „bićemo prvaci, ako nam dozvole“. Jer ona je, čini se aktuelnija nego ikada. Samo što bi u ovom našem vremenu ona pravilnije mogla glasiti „bićemo prvaci kada nam dozvole“. I samo što je, kada je reč o klubovima na koje se odnosi situacija danas obrnuta.
Naime, otkako je SNS došao na vlast, a Aleksandar Vučić postao najuticajniji čovek u državi, kada je o fudbalu reč postoji samo jedan klub – Crvena zvezda. Od sezone 2017/2018 crveno-beli su svake godine bili prvaci, a titulu, devetu za redom osvojiće i ove sezone. Poslednjih godina ona je toliko superiorna u odnosu na ostale ekipe da je postala vest kada neku utakmicu odigra nerešeno.
U „večitim derbijima“ koji to odavno ( neki kažu još od devedesetih ) više nisu Zvezda je ove sezone ostvarila sve tri pobede, uz gol razliku 8:1, a njihovi susreti su, kada je reč o kvalitetu dva tima više ličili na trku poluraspalog juga iz devedesetih i najnovijeg modela BMW-a, nego na utakmice dva nekada ravnopravna tima. Crveno-beli su i redovni učesnici evropskih takmičenja, a ni među ostalim timovima u zemlji nemaju konkurenciju.
Sve je to kod navijača crno-belih, ali i pristalica ostalih klubova u zemlji nemtnulo utisak koji i objektivni posmatrači teško mogu negirati – da je od 2012. Zvezda svesno bila favorizovana i to u finansijskom, organizacionom, takmičarskom i svakom drugom pogledu. To je naročito došlo do izražaja u prvih deset godina ovog perioda, odnosno od 2012. do 2022 godine, kada je u klub sa Marakane, razlilitim kanalima, uglavnom kroz spozorstvo državnih i sa vlastima povezanih privatnih firmi, ali i kroz promene u pravilnicima takmićenja (poput odredbe koja definiše broj stranaca u timu), izboru sudija i na druge načine obezbedio privilegovan položaj.
Ako nas ubeđuju da je čovek koji vodi državu najbolji, najhrabriji, najsposobniji, da je normalno da se on za sve pita i da o svemu odlučuje, onda je valjda i normalno da je klub za koji on navija „predodređen“ da večito bude prvi
To im je omogućilo da „stanu na noge“, formiraju kvalitetan tim, postanu redovni učesnici evropskih takmičenja, a samim tim i obezbede stabilne prihode, tako da im poslednjih godina neka konkretna pomoć države više, zaista nije ni bila potrebna. Za to vreme Partizanom je vladao dvojac Miloš Vazura–Milorad Vučelić, koji je sa svojim saradnicima gotovo uništio klub i napravio ogromna dugovanja, tako da je sada u poziciji da od države moli pozajmice kako bi podmirio osnovne obaveze i kako ne bi izgubio licencu za evropska takmičenja. Verovatno na radost onih koji su doprineli da se klub u takvoj poziciji nađe i kojima je sada to argument više u tvrđi da vlast nikoga ne favorizuje….
Naravno, ovim niko ne želi da negira trud i neosporni kvalitet zvezdinih igrača i njenog stručnog štaba, niti da omalovaži rezultate koje je u evropskim takmičenjima tim ostvario. Fudbalski klub Crvena zvezda je veliko ime srpskog ali i evropskog sporta, naš najuspešniji i (mada to nije uvek lako priznati) najpopularniji klub. Osim toga Zvezda je postojala i pre Vučića, a postojaće i kad ova vlast siđe sa istorijske scene. Reč je prosto o činjenici da svoje uspehe u proteklih 14 godina nije ostvarila u fer uslovima, već uz svesrdnu pomoć „prijatelja“. I da je to nešto što, kada ovo vreme prođe, neće služiti na čast ni jednom njenom, objektivnom navijaču.
Kopija društva
Ova situacija u našem sportu, po svemu sudeći, samo je kopija odnosa koji vladaju u društvu. I tamo, naime u poslednjih 14 godina vladaju isti principi i tamo je, od 2012 jedan „tim“ predodređen da bude večito prvi i da svoje standarde i pravila ponašanja nameće ostalima. I kao što su u fudbalu stvari tako postavljene da je dominaciju kluba na vrhu gotovo nemoguće ugroziti, tako je sve učinjeno da se takvo stanje stvari prvo uspostavi u državi. Jer, ako nas ubeđuju da je čovek koji vodi državu najbolji, najhrabriji, najsposobniji, da je normalno da se on za sve pita i da o svemu odlučuje, onda je valjda i normalno da je klub za koji on navija „predodređen“ da večito bude prvi.
Ako u fudbalu na vidiku još nema protivnika koji bi prvoplasiranog mogao ugroziti, u društvu se takav takmac pojavio. On već godinu i po dana puni trgove, šeta Srbijom, razgovara sa ljudima, buni se protiv nepravde i korupcije, pokazujući da nije nemoguće da Srbija postane uređeno i demokratsko društvo
Ali, ovde postoji jedna razlika. Ako u fudbalu na vidiku još nema protivnika koji bi prvoplasiranog mogao ugroziti, u društvu se takav takmac pojavio. On već godinu i po dana puni trgove, šeta Srbijom, razgovara sa ljudima, buni se protiv nepravde i korupcije, pokazujući da nije nemoguće da Srbija postane uređeno i demokratsko društvo. „On“ nema ime već je preprastao u pokret dokazujući da sreća države ne zavisi od volje jednog čoveka već od principa na kojima je postavljeno društvo.
Ostaje još samo da se vidi hoće li oni za koje nas od 2012. ubeđuju da su bogomdani da budu prvi, da sudbina države i naroda zavisi od njihovog opstanka na vlasti biti spremni da to mesto ( koje su do sada svim sredstvima branili ) konačno ustupe, ukoliko izgube u utakmici koja se još igra po njihovim pravilima…. Zbog toga je rečenica „bićemo prvaci ako nam dozvole“ aktuelnija nego ikada ranije. Samo što, ovoga puta odgovor na nju neće odrediti sudbinu Zvezde, Partizana ili nekog trećeg kluba već države u kojoj živim.
