U novoj epizodi Radar Foruma, Boško Jakšić, veteran spoljnopolitičkog novinarstva, ugostio je Vladimira Međaka, pravnika i potpredsednika Evropskog pokreta u Srbiji.
Na početku razgovora Boško Jakšić postavlja pitanje o egzistencijalnoj krizi Evropske unije. On primećuje da je EU, koja je 2012. godine dobila Nobelovu nagradu za mir, danas prinuđena da taj isti mir brani pod pritiskom koji dolazi i sa Istoka (Moskva) i sa Zapada (Vašington).
Međak objašnjava da je EU sistem koji funkcioniše isključivo na „spoljni impuls“ i da reaguje tek kada je pritisne nužda. Upravo to se dogodilo sa Rusijom, gde je decenijama građen sistem u kojem je Moskva držala 40 odsto gasnog tržišta EU, uz svesnu podršku lidera poput Angele Merkel, uprkos upozorenjima iz Poljske i Ukrajine.
„Napad na Ukrajinu je pokazao da je rat industrijskih razmera ponovo moguć u Evropi. Evropa se sada pod ogromnim pritiskom ‘skida’ sa ruskog gasa – proces koji bi u normalnim okolnostima trajao decenijama, sada se završava do 2027. godine“, navodi Međak.
S druge strane, kao primer novog jedinstva pred pritiscima Zapada, Jakšić navodi reakciju Evrope u Davosu povodom zaštite prava Danske da sačuva Grenland, što vidi kao „iznenađujuću hrabrost“ pred Trampom.
Veliki problem je što je EU došla u situaciju da 440 miliona Evropljana treba da moli 330 miliona Amerikanaca da ih brani od 140 miliona Rusa
Njegov sagovornik potvrđuje da su ovakve situacije zapravo školska definicija teorije evropskih integracija – da su krize najbolji ujedinitelji. Međutim, on iznosi i upečatljivu računicu o evropskoj zavisnosti. „Veliki problem je što je EU došla u situaciju da 440 miliona Evropljana treba da moli 330 miliona Amerikanaca da ih brani od 140 miliona Rusa. Konceptualno je veoma teško prihvatljivo da ti ne možeš sam nešto tu da uradiš bez Sjedinjenih Država.“
Tehnološki zastoj i birokratska učmalost
Domaćin Radar Foruma otvara pitanje evropske konkurentnosti, napominjući da stvaranje sopstvene armije – što je stara ideja Francuza – iziskuje stotine milijardi evra i decenije vremena. Međutim, on vidi i drugi, podjednako ozbiljan problem.
„Evropa daleko zaostaje i za SAD i za Kinom koje predvode moderne industrije. Prvi put se dogodilo da Evropa nema nijednu svoju kompaniju među 25 najvećih na svetu. Deo objašnjenja je sporost i neefikasnost odlučivanja, učmala birokratija koja se teško pomera, i proces koji zavisi od opšte saglasnosti 27 članica, gde je dovoljan jedan veto da čitavi projekti padnu u vodu. Ponovo se aktivira ideja Evrope A i Evrope B, gde bi prvu Evropu činilo ono staro jezgro, a sve drugo ide u košaru ove druge grupe. Da li to znači da bi se stvorila i neka grupa C za kandidate, ne bi li se proces odlučivanja učinio efikasnijim?“
Međak odbacuje tezu da je za sve kriva birokratija, prebacujući odgovornost direktno na prestonice država članica.
„EU radi ono što države članice od nje hoće. Ako je spora, spora je zbog država članica. Ako ne može da donese odluku, ne može je doneti zbog njih. Sve odluke moraju biti donete na Savetu ministara, a pre toga moraju da se dogovore šefovi država i vlada. Birokratija je onakva kakvu su je države članice stvorile i EU funkcioniše onako kako su je države članice napravile“, kategoričan je Međak.
Evropa daleko zaostaje i za SAD i za Kinom koje predvode moderne industrije. Prvi put se dogodilo da Evropa nema nijednu svoju kompaniju među 25 najvećih na svetu. Deo objašnjenja je sporost i neefikasnost odlučivanja, učmala birokratija koja se teško pomera, i proces koji zavisi od opšte saglasnosti 27 članica
On objašnjava da se princip jednoglasnosti godinama krunio, ali da je ostao prisutan u ključnim „tvrđavama“ suvereniteta.
„Imate tri ključne stvari u kojima postoji pravo veta: usvajanje budžeta, prijem novih država članica i spoljna politika. Zato se višegodišnji finansijski okvir usvaja svakih sedam godina, da ne bi svake godine to bilo bukvalno kao boj na Kosovu – ko hoće više da plati, ko hoće više para. Ali broj oblasti u kojima se zahteva jednoglasnost je sve manji.“
Model za nespremne kandidate
Na Jakšićevo pitanje o trećoj grupi država, u kojoj bi bili kandidati za članstvo, Međak odgovara da se rešenje traži u postepenom pristupu, jer trenutni model „sve ili ništa“ više ne funkcioniše.
„Tu se sada priča o takozvanoj stage integration, odnosno faznoj integraciji. To je zato što su ove države (kandidati) prilično nespremne za punopravno članstvo“, navodi Međak i sugeriše da bi ovaj model omogućio zemljama kandidatima da uđu u određene sektore i politike EU i pre nego što postanu punopravne članice, čime bi se proces učinio efikasnijim i za Brisel i za države u čekaonici.
Svi vole evropske pare, svi vole izvoz i privrednu kooperaciju sa firmama iz EU, ali ne vole svi borbu protiv korupcije. Tačnije, vole korupciju, a ne vole baš preterano borbu protiv organizovanog kriminala, pogotovo kod nas
Privredna saradnja svima je privlačna, podvlači Međak, a najteža prepreka ostaje vladavina prava – tačka na kojoj se lome ambicije Zapadnog Balkana. Ključni segmenti u kojima region najviše kaska su upravo borba protiv korupcije i organizovanog kriminala.
„Svi vole evropske pare, svi vole izvoz i privrednu kooperaciju sa firmama iz EU, ali ne vole svi borbu protiv korupcije. Tačnije, vole korupciju, a ne vole baš preterano borbu protiv organizovanog kriminala, pogotovo kod nas“, upozorava Međak.
Kao kontrast stanju u Srbiji, on navodi primere iz komšiluka gde su procesi, makar i bolni, počeli da daju rezultate. „U Crnoj Gori ste videli seriju hapšenja visokih funkcionera, u Albaniji je uhapšen gradonačelnik Tirane. Premijer nije rekao ‘ne dam ga’ jer mu je partijski drug, niti je menjao zakon da ga zaštiti.“
Proširenje kao investicija u bezbednost
Dugogodišnji otpor proširenju, koji je Brisel vešto krio iza termina „zamor“ i „nedostatak kapaciteta“, nestao je preko noći sa prvim ruskim raketama na tlu Ukrajine. Jakšić primećuje da se od tog trenutka proširenje više ne posmatra kao administrativni teret, već kao primarna bezbednosna investicija.
„Ukrajina i Moldavija su 2022. godine prekoredno dobile status kandidata, očigledno po političkoj liniji. To nameće pitanje koliko politički kriterijumi sada komplikuju ionako složen proces i da li su potisnuli one tradicionalne, kopenhagenške uslove.”
Međak objašnjava da je svako proširenje u istoriji imalo svoj specifičan motiv, ali da je suština za Srbiju definisana mnogo pre rata u Ukrajini.
„Kada su ulazile Grčka, Španija i Portugalija, ključno je bilo pitanje stabilizacije demokratije posle diktatura. Kod istočnoevropskih zemalja, fokus je bio na tržišnim privredama. Za nas je, međutim, od samog početka 2012. godine bilo jasno da će vladavina prava biti ključni kriterijum. Poglavlja 23 i 24 su definisana kao ona koja se prva otvaraju, a poslednja zatvaraju, to je nezavisnost pravosluđa, borba protiv korupcije, fundamentalna osnovna prava, zatim borba protiv organizovanog kriminala, vize, azil, migracije, borba protiv droga, policijska saradnja, sudska saradnja, falsifikovanje evra. Te stvari su za nas bile ključne od početka“, naglašava Međak.
Mi usvajamo deklaracije od pre deset godina koje više nemaju smisla. Uveli smo 2022. sankcije Janukoviču koji je pobegao još 2014, ili Maduru tek nakon što je uhapšen. Tako mi „nabijamo“ procente
Ipak, promenjene okolnosti na Istoku izvukle su iz senke jedan do tada zanemaren uslov koji je za Srbiju postao nepremostiva prepreka.
„Promenjene okolnosti u Ukrajini dovele su do toga da Poglavlje 31 – zajednička spoljna i bezbednosna politika – postane ključno, iako sa njim niko ranije nije imao problema. Srbija je do 2014. godine bila 100 odsto usklađena sa spoljnom politikom EU.“
Usklađenost je sada negde oko 60 odsto, primećuje Jakšić, ali Međak kaže da je u pitanju maniplulacija brojkama.
„Mi se igramo sa tim procentima, to se namiče. Kao što se šteluje ‘cajger’ na automobilu, pa svaki u Srbiji ima 120.000 kilometara bez obzira na to koliko je prešao. Mi usvajamo deklaracije od pre deset godina koje više nemaju smisla. Uveli smo 2022. sankcije Janukoviču koji je pobegao još 2014, ili Maduru tek nakon što je uhapšen. Tako mi ‘nabijamo’ procente“, objašnjava Međak.
„Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti“
Međak ukazuje na još jednu zabludu u domaćoj javnosti da EU stalno Srbiji ispostavlja nove uslove.
„Mi imamo problem i sa fer i poštenim izborima, što piše u kriterijumima, ali drugima to nigde nije bio problem. Uslov za ulazak je da deliš vrednosti kao što su demokratija, vladavina prava, osnovne slobode, institucije koje garantuju ljudska i manjinska prava, pluralizam i sloboda govora. To su osnovne vrednosti EU, a mi smo svaku od njih ‘gađali’ i svaku smo promašili. E, zato to nama sad izgleda kao da dobijamo nove kriterijume – ne dobijamo mi nove kriterijume, nego mi pravimo nove probleme“, izričit je Međak.
Domaćin povlači paralelu sa čuvenim objašnjenjem beogradskog zvaničnika o (ne)čišćenju snega, videvši u tome savršenu definiciju naše evropske politike.
„On je svojevremeno upitan zašto ulice nisu očišćene, odgovorio da jesu, ali da se ne vidi od snega. Svaki dan slušamo da je ova zemlja posvećena članstvu u EU, ali se to uopšte ne vidi – kao da je zatrpano onim snegom. Čini mi se da se potpuno slažemo u jednoj oštroj oceni – ova vlast zapravo ne želi EU. Šta nam uopšte preostaje u takvoj situaciji?“, pita Jakšić.
Njegov gost na to odgovara dozom cinizma, tvrdeći da nikada u istoriji nije bilo lakše ući u Uniju nego danas, jer su zahtevi svedeni na bazičnu „normalnost“ koju mi uporno promašujemo.
„Sada je zahtev samo da budeš normalan, ili bar manje nenormalan od ostalih u kraju. Crna Gora i Albanija su to shvatile, a mi odbijamo jer sve što EU traži zapravo gađa u srž postojanja režima. Režim bi morao sam sebi da potpiše kraj političke karijere da bi Srbija ušla u EU. To je više nego jednostavno“, kaže Međak.
Najplastičnije rečeno – ako prođe pas i iza njega na zemlji ostane nešto braon, kolike su šanse da je to torta? E, nas ubeđuju da je to torta. To je taj nivo. Mi smo kao ispunili sve kriterijume, osim onih koje su nam oni tražili
On se osvrće i na apsurdnost zvaničnih izjava koje vređaju inteligenciju građana.
„To je bukvalno ono: ‘Ko kani pobediti, ne sme izgubiti’. Ubeđuju nas da to što nismo otišli na samit proširenja pokazuje našu posvećenost procesu. Ili, najplastičnije rečeno – ako prođe pas i iza njega na zemlji ostane nešto braon, kolike su šanse da je to torta? E, nas ubeđuju da je to torta. To je taj nivo. Mi smo kao ispunili sve kriterijume, osim onih koje su nam oni tražili.“
„EU se raspada” već 60 godina
Jakšić ističe da se u Srbiji godinama sistematski radilo na „ogađivanju“ EU kroz režimske tabloide. Taj narativ, prema njegovim rečima, direktna je kopija ruskog pogleda na svet koji savršeno odgovara ovdašnjim vlastima.
„Vlastima odgovara slika EU kao propalog projekta jer znaju da, ako bi prihvatili makar i osnovne demokratske vrednosti, oni ovde više nemaju šta da traže. Ne mora to biti ni liberalna demokratija, dovoljno je da bude samo demokratija.”
Međak se nadovezuje podsećanjem na apsurdnost tvrdnji o skorom kraju Unije koje sluša još od studentskih dana.
„Upisao sam Pravni fakultet 1995. godine i prva stvar koju sam čuo bila je da se EU samo što nije raspala. Prvi takav tekst u Jugoslaviji objavljen je još 1966. godine. Mi 60 godina perpetuiramo istu glupost, a u međuvremenu se raspala Jugoslavija, dok EU danas postoji duže nego što je postojao Sovjetski savez“, ističe Međak.
On postavlja i ključno strateško pitanje šta je alternativa ako se snovi o raspadu EU ostvare, a Srbija ostane opkoljena NATO paktom?
Vlastima odgovara slika EU kao propalog projekta jer znaju da, ako bi prihvatili makar i osnovne demokratske vrednosti, oni ovde više nemaju šta da traže
„Šta ćemo mi da radimo ako se EU raspadne, a ostane nam NATO oko nas, koji mrzimo i sa kojim nemamo veze? Između nas i Rusije, koju mnogi percipiraju kao prijatelja i spasitelja, nalaze se cela Rumunija i cela Ukrajina. Kako mislite da dobacite do tamo? To je bukvalno mlaćenje prazne slame – stalno se čeka da se desi nešto što će nama ići na vodenicu. Svi su čekali ‘Trampa Srbina’, a on nam je lupio najveće carine.“
Raskorak između želja i mogućnosti
Pritisak velikih sila dodatno muti ionako nejasnu poziciju Srbije, primećuje Jakšić. On podseća na ponudu Ričarda Grenela da Srbija sledi američki, a ne evropski put, jer je „Evropa u rasulu“, dok Rusija deklarativno podržava naš put u EU, a suštinski radi sve protiv njega.
„Mi smo zapravo nigde”, kaže Međak.
„Tamo gde bi trebalo da idemo, vlast neće, a tamo gde bi oni želeli da budu – mi ne možemo. To je večiti raskorak između želja i mogućnosti. Često čujemo da je racio u Briselu, a srce u Moskvi. Ali zašto je srce u Moskvi i na osnovu čega? Šta vodi jednu državu – mozak koji ti kaže šta je dobro za tebe, ili fantazije o ljubavi prema nekome ko ti tu ljubav nikada nije uzvratio? Naša istorija govori realno, bez obzira na to koliko Srbi vole Ruse, Rusi će uvek više voleti Bugare od nas. To je istorijska datost. S druge strane, Putin je 2002. govorio da je Ukrajina samostalna država i da može da radi šta hoće po pitanju svoje bezbednosti, pa i članstva u NATO-u. Danas čujemo da je napadnuta upravo da bi se to sprečilo.“
Ali zašto je srce u Moskvi i na osnovu čega? Šta vodi jednu državu – mozak koji ti kaže šta je dobro za tebe, ili fantazije o ljubavi prema nekome ko ti tu ljubav nikada nije uzvratio? Naša istorija govori realno, bez obzira na to koliko Srbi vole Ruse, Rusi će uvek više voleti Bugare od nas
On objašnjava da je „ekspresni“ status kandidata za Ukrajinu i Moldaviju zapravo ispravljanje istorijske nepravde i strateške greške Brisela.
„Ukrajina, Gruzija i Moldavija su još 2007. želele da apliciraju, ali im je rečeno ‘ne’ – da se ne bi ljutila Rusija. Sada, kada ih je Rusija ipak napala, taj razlog je otpao. Dobili su status iako nisu spremni, jer deset godina uopšte nisu imali evropsku perspektivu upravo zbog pokušaja Zapada da udobrovolji Moskvu“, dodaje Međak.
Predstava za Brisel
Na pitanje Boška Jakšića o novom koordinacionom telu za ubrzanje procesa, koje se formira dok vlast godinama „taljiga“ ka Evropi, Međak odgovara da je reč o čistoj formi bez suštine.
„To je predstava za Brisel. Organizaciono je besmisleno – ambasador u Briselu treba da koordinira ministre u Vladi, a on je formacijski podređen pomoćniku ministra spoljnih poslova. U tom telu nema premijera, koji je po Ustavu glavni odgovorni za proces. To je pokušaj da se prikaže rad na onome što je tehnički spremno, a godinama stoji na ‘stend-baju’ jer neko neće to da uradi“, objašnjava Međak.
On izražava sumnju da je aktuelno izvlačenje Klastera 5 (poljoprivreda i bezbednost hrane) zapravo priprema terena za novu rundu antievropske propagande, sa fokusom na genetski modifikovane proizvode (GMO). On povlači i direktnu paralelu sa projektom Jadar.
„To je isti model kao za litijum. Tada je u Briselu pričao kako smo svi mi koji smo protiv litijuma zapravo ‘ruski agenti’, što je besmisleno. Glavnu antievropsku propagandu sprovodi država Srbija pod njegovim rukovodstvom. Zakon o bezbednosti hrane je spreman još 2014. godine, Crna Gora je to rešila našim starim zakonom, a mi smo ga namerno napravili neusklađenim da bismo sada imali čime da trgujemo i plašimo narod.“
Međak smatra da će vlast verovatno pokušati da plasira narativ „Evropa nas truje i traži GMO“, iako su pravila Unije toliko sigurna da su ih preuzele i Rusija i Kina.
„Jedino ako se vlast promeni“
Predsednik Vučić, upozorava Jakšić, svestan da je Srbiju izbacio iz trke, sada pokušava da održi status quo lansiranjem ideja koje direktno štete regionu. Jedna od njih je predlog da sve zemlje Zapadnog Balkana uđu u EU istovremeno.
„To je otvoreno miniranje Albanije i Crne Gore koje su zaslugama ispred nas. To što smo mi iza njih svakako ne godi Vučićevoj sujeti, ali je to činjenica. Mi, kakvi smo u ovom trenutku, objektivno ne zaslužujemo da budemo u Evropskoj uniji“, smatra Jakšić.
To je isti model kao za litijum. Tada je u Briselu pričao kako smo svi mi koji smo protiv litijuma zapravo „ruski agenti“, što je besmisleno. Glavnu antievropsku propagandu sprovodi država Srbija pod Vučićevim rukovodstvom
Međak se nadovezuje ocenom da je priča o „ulasku u paketu“ stara strategija kojom najsporiji diktira tempo svima ostalima.
„Mi to nismo govorili 2018. godine dok smo bili viđeni kao lideri integracija, a danas bi da se šlepamo uz Crnu Goru”, kaže Međak.
Na Jakšićev zaključak da uz ovakvu vlast Srbija nema realnu perspektivu i da su potrebne ozbiljne promene da bi se zemlja uključila u „veliku evropsku porodicu“, Međak zaključuje najkraćim mogućim rešenjem: „Jedino ako se vlast promeni.“
*Ceo razgovor Boška Jakšića i Vladimira Međaka u četrdeset devetoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
