Sudbina najznačajnijeg međunarodnog pozorišnog festivala u regionu, Bitefa, postala je jedna od najvažnijih tema debate o političkoj kontroli kulture u Srbiji. Prošlogodišnji presedan, kada se festival po prvi put u istoriji nije desio u planiranom obliku, otvorio je pitanje opstanka ove institucije pod pritiskom cenzure i kadrovskih rešenja koja stručna javnost ocenjuje kao nepodobna. O tome kakva je trenutna situacija i da li postoji nada za relevantnost 60. Bitefa, u novoj epizodi Radar Foruma sa teatrologom i profesorom FDU Ivanom Medenicom razgovarala je Jelena Knežević, asistentkinja na FDU, producentkinja i bivša dugogodišnja izvršna direktorka festivala.
Odbori kao „specijalne jedinice“
Ivan Medenica podseća da je prošle godine selekcija reditelja Miloša Lolića bila cenzurisana iz političkih razloga, konkretno zbog govora reditelja Mila Raua, što je dovelo do povlačenja celog tima. Iako je došlo do delimične promene Upravnog odbora, Medenica ističe skandaloznu činjenicu da su zadržana dva člana koja su prošle godine glasala za pomenutu cenzuru, dok novi predsednik, Spasoje Milovanović, prema njegovim rečima, nema reference za kustoske prakse niti međunarodnu saradnju na svetskom nivou.
Na osnovu iskustva od prethodne godine, vidimo da je upravo u jednom ovakvom režimu čak i ta institucija odbora pretvorena u svoju suprotnost. Shvatilo se da više institucije ne mogu da se kontrolišu kroz upravnika, jednu osobu, nego da pojedine institucije i festivali koji su rizični moraju da dobiju još neko dodatno pojačanje. Meni odbori deluju kao neke polivalentne jedinice koje su zapravo specijalne jedinice za dodatno disciplinovanje
U novoj strukturi rukovođenja festivalom, Jelena Knežević prepoznaje promenu koja prevazilazi puku administraciju. Ona ukazuje na to da je institucija odbora, iako formalno demokratska, u aktuelnom režimu postala sredstvo za kontrolu onih manifestacija koje se smatraju „rizičnim“. Prema njenim rečima, kontrola se više ne sprovodi samo preko jedne osobe, upravnika, već kroz kolektivna tela koja deluju kao pojačanje u nadzoru i naglašava da je situacija ove godine, na sopstveno iznenađenje, možda i gora.
„Meni stvarno deluje da je ove godine još gore nego prošle, nažalost. Mi i dan danas ne znamo zašto je ukinuta funkcija umetničkog direktora. Čak može da bude i na tragu nekih progresivnih politika, gde vi sada sa jedne osobe centar moći prebacujete na neki odbor… Međutim, na osnovu ovog iskustva od prethodne godine, vidimo da je upravo u jednom ovakvom režimu čak i ta institucija odbora pretvorena u svoju suprotnost. Nekako, moje viđenje te situacije jeste da se samo prosto shvatilo da više ne mogu da se institucije kontrolišu kroz upravnika, jednu osobu… nego da pojedine institucije i festivali koji su tako malo rizični moraju da dobiju još neko dodatno pojačanje. Meni odbori deluju kao neke polivalentne jedinice koje su zapravo specijalne jedinice za dodatno disciplinovanje.“
Knežević dalje naglašava da takav okvir suštinski i strateški šteti festivalu, jer se institucije više ne tretiraju kao društveno dobro, već kao poligon za političke agende.
Ako bi neko postavio definiciju šta znači uništiti jedan festival, onda je to – da vi pozovete strane i domaće trupe i da vas svi doslovno odbiju. Nije problem da neko ne voli Bitef, ali mi ponovo imamo jedan materijalni dokaz da njega (predsednika UO) Bitef ne zanima i da on ne zna šta je Bitef
Ona pravi paralelu sa prethodnim predsednikom UO, Svetozarom Cvetkovićem, koji je, uprkos njenom razočaranju što je uopšte učestvovao u sprovođenju tadašnje agende, ipak posedovao međunarodni kredibilitet i profesionalni integritet kojim je doveo Lolića. Ipak, aktuelna rešenja vidi kao potpuni diskontinuitet sa misijom festivala.
„Ako bi neko postavio definiciju šta znači uništiti jedan festival, onda je to – da vi pozovete strane i domaće trupe i da vas svi doslovno odbiju. Nije problem da neko ne voli Bitef, ali mi ponovo imamo jedan materijalni dokaz da njega (predsednika UO) Bitef ne zanima i da on ne zna šta je Bitef. I da je prosto svetlosnim godinama udaljen od Bitefa. Znači, neko ko je aktivan dramaturg i aktivan član neke pozorišne zajednice, da za tih 20 i nešto godina nikada ne dođe na Bitef… To je dovoljan dokaz da ta osoba nije baš adekvatna za ovaj izbor. Sada imamo situaciju zapravo da dođe čovek koji ni na koji način nema veze sa Bitefom… Meni je sad pitanje šta je tu osobu kvalifikovalo.“
Ne-Bitef kao otpor
Na pitanje domaćina Radar Foruma o tome kako pozorišna zajednica treba da reaguje ako program ovogodišnjeg Bitefa bude nerelevantan – da li ići u tihi bojkot ili „leći na rudu“ ako program bude iznenađujuće dobar – Knežević izražava duboki skepticizam. Ona ističe da su savremene festivalske politike mnogo više od samog skupa predstava – one su i kustoska praksa i prostor slobode.
Osnova misije Bitefa jeste da on bude prostor za jedno slobodoumno i kritičko promišljanje. I on je svih ovih godina kritikovao društvo i naše lokalno i na globalnom nivou. A ovo je sada agenda koja je suprotna od toga
„Osnova misije Bitefa jeste da on bude prostor za jedno slobodoumno i kritičko promišljanje. I on je svih ovih godina kritikovao društvo, i naše lokalno i na globalnom nivou. A ovo je sada agenda koja je suprotna od toga. Znači, šta god da se desi, kakve god predstave da budu, oni su u službi toga da bude sve suprotno od onoga što je Bitef. Prošlogodišnji Bitef, jer ja ne volim da kažem Ne-Bitef jer se ni po čemu nije, odnosno po vrlo malo stvari se razlikovao od nekog Bitefa koji bi se desio u okviru institucije. Njega su radili ljudi koji su i prethodnih godina radili Bitef, na njega je došla publika koja sve vreme prati Bitef. Imali smo taj program koji je zapravo i bio deo selekcije, tako da nam je izostala samo finansijska podrška od grada. Ko zna, možda se budu javile trupe iz celog sveta da podrže Bitef i da dođu o svom trošku…“
FIST kao anti-Ekspo
Problem se ne iscrpljuje samo na Bitefu već se preliva na širu sliku srpske kulturne politike, gde se sredstva preusmeravaju ka megaprojektima poput Ekspa, dok autentični kulturni prostori bivaju marginalizovani. Knežević navodi da je reakcija na cenzuru, tzv. „ne-Bitef“ ili gerilski festival, pokazala gde se danas zapravo nalazi duh Bitefa – u prostorima poput Fakulteta dramskih umetnosti i nezavisne scene. Posebno je značajan uspeh Festivala internacionalnog studentskog teatra (FIST), koji je kroz parodiju Ekspa i istraživanje korupcije preuzeo ulogu kritičkog glasa.
Medenica ocenjuje da studenti kroz taj festival pokazuju izuzetnu društvenu osvešćenost, baveći se najurgentnijim temama. Njegova sagovornica, kao mentorka festivala, potvrđuje da je FIST postao „prostor slobode“ i svojevrsno „utočište“.
„Napravili su jedan anti-Ekspo događaj. Formativno on je preuzeo logiku Ekspa, da bi zapravo prosto ogolio sve te problematične narative i manipulacije koje se kriju iza toga. Taj projekat sam po sebi ima veliki koruptivni potencijal, a onda je to u našoj zemlji nekako doseglo vrhunac. Tako da smo zapravo imali tri tematska paviljona, kao što Ekspo ima paviljone, koji su se bavili korupcijom i privatizacijom. Sve vreme su parodirali zapravo i na te reklame Ekspa. Moj omiljeni bilbord je bio maskote koji kažu: ‘Jesmo dobili imena konačno?’, a onda ispod: ‘Nismo, ali konačno ćemo dobiti javnu raspravu’.“
Ali na kraju svega, vi vidite da karata nema i zaista su pozorišta na neki volšeban način puna. Zapravo, mislim da zaista tome doprinosi sad ovaj trenutak, momentum politički, gde se na svakom izvođenju, svake večeri, dešava ta borba
Zaključno, analiza stanja u pozorišnoj produkciji ukazuje na hroničan nedostatak strateškog planiranja i profesionalizacije, uz sveprisutan status vršilaca dužnosti koji onemogućava dugoročni razvoj. Ipak, završnu notu daje publika koja, uprkos svemu, puni sale što nam govori da u trenutku političke represije ljudi u umetnosti traže poslednje utočište i prostor za artikulaciju otpora, čak i kada same institucije pokleknu pred pritiscima.
„Mi smo svesni kakva smo država. Mislim da je onda pitanje na koji način se troše pare, odnosno da imamo jedno strateško plansko promišljanje kulture, da ta infrastruktura ipak bude stabilna. Imamo sad V.D. statusa direktora. Vi ne možete puno da uradite. Stalno čekate ko će da dođe, ko će da ode, a zapravo bi to trebalo da bude jedna stabilna struktura koja ne zavisi puno od tih dnevnopolitičkih aktivnosti. Ali na kraju svega, vi vidite da karata nema i zaista su pozorišta na neki volšeban način puna. Zapravo mislim da zaista tome doprinosi sad ovaj trenutak, momentum politički, gde se zapravo na svakom izvođenju, svake večeri, dešava ta borba.“
*Ceo razgovor Ivana Medenice i Jelene Knežević u pedeset sedmoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
