Teatrolog Ivan Medenica ugostio je u svojoj poslednjoj epizodi Radar Foruma proslavljenog reditelja i kolegu Srdana Golubovića sa kim je pokušao da secira paradoksalnu poziciju srpskog filma i kulturne scene. Centralne teme razgovora kreću se od istorijskog uspeha mladih rediteljki Tamare Todorović i Tare Gajović na 79. Kanskom festivalu, preko svesnog uništavanja manifestacija poput FEST-a, pa sve do duboke blokade Filmskog centra Srbije i sveopšte degradacije kulture.
Medenice otvara razgovor trenutkom optimizma – bar na individualnom planu – koji dolazi iz klupe Fakulteta dramskih umetnosti odakle su filmovi dve studentkinje selektovani u zvanični takmičarski program ovogodišnjeg Kanskog festivala.
„Imamo lep razlog da krenemo sa nečim pozitivnim, što je retkost u našoj sredini, posebno kulturnoj. Dva naša filma su u Kanu ove godine, dve mlade rediteljke. Ja mislim da su to prve dve žene rediteljke sa filmovima u Kanu koje dolaze iz Srbije. Film Tamare Todorović je u glavnom takmičarskom programu kratkog igranog filma, što je, čini mi se, preko 40 godina od poslednjeg filma iz Srbije, filma Miloša Radovića Slučajna i iznenadna smrt pukovnika K. koji je i osvajao nagradu u Kanu. To je zaista veliki uspeh.
Kada putuješ negde, pa ideš na druge fakultete i filmske škole i vidiš kakve uslove imaju i na koji način ti studenti mogu da rade, onda shvatiš da mi zaista pomoću štapa i kanapa pravimo nešto. Ali možda to nije loše. Možda nije loše da naše studente učimo i usmeravamo ka tome da sa najmanjim mogućim sredstvima razviju svoju maštovitost i slobodno razmišljanje
Tamara Todorović je student master studija, njen mentor je profesor Stefan Arsenijević. Taj film je rađen u profesionalnim uslovima, to je koprodukcija Srbije, Francuske, Hrvatske i Slovenije. I zaista je veliki uspeh pre svega za nju, ali i za profesora Stefana Arsenijevića i sve profesore na našem fakultetu koji su sa njom radili i predavali, jer u stvari to je ipak neki govor o sistemu koji mi pokušavamo da razvijemo u ovim uslovima u kojima živimo“, kaže Golubović.
Drugi uspeh vezan je za Taru Gajović, studentkinju kojoj je upravo Golubović bio mentor. Njen film Preko praga ušao je u program La Cinef, koji prikazuje studentska ostvarenja. Golubović ističe razliku između uslova u kojima rade naši studenti i svetskih standarda.
„Tara Gajović je u najprestižnijem programu najboljih studentskih filmova iz čitavog sveta. Mi tu nismo imali film sa FDU od 2014. godine i filma Stefana Ivančića. To je veliko priznanje za nas kao fakultet. Kada putuješ negde, pa ideš na druge fakultete i filmske škole i vidiš kakve uslove imaju i na koji način ti studenti mogu da rade, onda shvatiš da mi zaista pomoću štapa i kanapa pravimo nešto. Ali možda to nije loše. Možda nije loše da naše studente učimo i usmeravamo ka tome da sa najmanjim mogućim sredstvima razviju svoju maštovitost i slobodno razmišljanje, da budu kreativni i da naprave nešto što ostavlja trag.“
Ono što je jako zanimljivo jeste kako ta autentičnost i lični doživljaj sveta uvek prodre, i uvek ta neka istina koja je intimna pronađe put. To je njena priča, priča njenih roditelja i nešto sa čime je očigledno ona odrastala. Taj sudar dva sveta, realističnog i poetskog, jeste nešto što čini taj film i što jeste možda čak i neka tradicija jugoslovenskog filma
Medenica je skrenuo pažnju na samu poetiku Tarinog rada, pitajući njenog mentora o specifičnostima tog „izmaštanog“ sveta. Golubović naglašava Tarinu autentičnost, povezujući njen rad sa tradicijom jugoslovenskog filma.
„Ono što je jako zanimljivo jeste kako ta autentičnost i lični doživljaj sveta uvek prodre, i uvek ta neka istina koja je intimna pronađe put. To je njena priča, priča njenih roditelja i nešto sa čime je očigledno ona odrastala. To u sudaru sa njenim vrlo izraženim poetskim svetom, u stvari taj realizam i autentičnost u spoju sa tom specifičnom poetikom koju ona razvija kroz svoje filmove (i njeni prethodni filmovi su bili vrlo uspešni na festivalima) – jeste nešto što čini taj film i što jeste možda čak i neka tradicija jugoslovenskog filma. Nešto što Tara, svesno ili podsvesno, ili kroz ono što se kaže kolektivno nesvesno, izvlači iz tradicije jugoslovenskog filma.
Mislim da je profesor Goran Marković imao jednu rečenicu koju volim. On je govorio: ‘Svaki prvi film kad je dobar, to je neki svet koji nikada do tada nismo videli.‘ Već sa drugim filmom to je neka vrsta reprize ili svesne/nesvesne reciklaže samog autora koji kreće sam sebe da oponaša. Tako da, ovo je jedan vrlo autentičan svet i zaista je glavna odrednica ono što sam rekao – između potpunog realizma tog sveta iz kog ona dolazi, iz Ripnja, iz te specifične prigradske sredine, i jednog jakog poetskog realizma.“
Studenti su pomerili planinu
Medenica primećuje da ove generacije donose proboj ne samo u umetnosti, već i u društvenom aktivizmu, podsećajući na prošlogodišnje blokade fakulteta. Golubović, koji predaje na fakultetu, to vidi kao ključni formativni trenutak koji nijedna škola ne može da zameni.
„Mislim da su oni kao generacija probuđena bića, iako su izgledali uspavano i nezainteresovano. Desila se strašna promena, odnosno otkrivena je naša zabluda i nerazumevanje generacije koja ima svoje principe. To iskustvo borbe za pravednu budućnost ne može da se meri ni sa čim. Ne postoji škola ili radionica koja može da zameni to životno iskustvo, strahove, borbu, nade i svakodnevno žrtvovanje za opštu ideju.
Imamo generaciju koja je pomerila planinu – bacili su grudvicu za koju su svi mislili da će se istopiti, a ona je postala lavina. Sada ulaze u život sa tim samopouzdanjem. Oni jesu promenili ovu zemlju, ali i percepciju ove zemlje u svetu
Jasno je koliko su blokade promenile njihov život. Imamo generaciju koja je pomerila planinu – bacili su grudvicu za koju su svi mislili da će se istopiti, a ona je postala lavina. Sada ulaze u život sa tim samopouzdanjem. Oni jesu promenili ovu zemlju, ali i percepciju ove zemlje u svetu, gde se percipiraju kao progresivna generacija koja se bori za bolje društvo.“
Stečajni upravnici srpske kulture
Međutim, dok studenti pobeđuju u Kanu i na ulici, institucije kulture doživljavaju sistemski slom. Domaćin Radar Foruma postavlja pitanje o sudbini najstarijih manifestacija, pre svega FEST-a, koji drugu godinu zaredom ne liči na sebe ili se potpuno urušava.
„Što se tiče FEST-a, on se urušava jako dugo, taj proces traje preko 20 godina, možda i od devedesetih. Ljudi koji su vodili FEST nisu shvatili da festivali ne mogu ostati u istom formatu jer se vreme menja. FEST je ostao ‘dinosaurus‘ koji se ponaša po pravilima glamura iz vremena kada je nastao, a to vreme je prošlo i Beograd više nije mesto tog glamura. Početkom dvehiljaditih nije iskorišćen trenutak da se promeni forma i postane relevantna filmska smotra u regionu i Evropi. Tako je postao revija filmova bez međunarodnog uticaja, što ga je izbrisalo sa mape. Čim festival nema uticaj na produkciju i ne dovodi značajne ljude, prestaje da bude važan. S druge strane, poslednjih par godina, od postavljanja ministra Selakovića, imamo situaciju stečajnog upravnika u kulturi koji gleda da sve razruši i stavi pod ključ.
Kultura je neprijatelj jer je najveći procenat umetnika kritički nastrojen prema režimu. Filmski festivali su mesta gde se mogu čuti i zvižduci i društveni angažman, što oni žele da izbegnu po svaku cenu, žrtvujući manifestacije
Čini mi se da su u ovom društvu najveći neprijatelji vlasti pravda i obrazovanje, tužilaštvo, sudstvo, fakulteti, ali i kultura. Kultura je neprijatelj jer je najveći procenat umetnika kritički nastrojen prema režimu. Filmski festivali su mesta gde se mogu čuti i zvižduci i društveni angažman, što oni žele da izbegnu po svaku cenu, žrtvujući manifestacije. Plašim se da je uspostavljanje FEST-a bez podrške struke jako teško. Velika je stvar što je napravljen Nebitef kao znak da kultura postoji“, dodaje Golubović.
Medenica se nadovezuje zapažanjem o nefunkcionalnosti FEST-a u sudaru sa komercijalnim bioskopima i Festivalom autorskog filma, ističući da se festivali poput FAF-a održavaju bez ikakve podrške države. Golubović objašnjava apsurdnu situaciju u kojoj se u tom smislu nalazi Filmski centar Srbije (FCS).
„Nažalost, pitanje je da li će konkursa uopšte biti ove godine. Prvo su razlozi bili birokratski – Ministarstvo finansija nije davalo odobrenje uprkos budžetu. To je trajalo 6-7 meseci, do početka blokada, kada je postalo jasno da se filmski stvaraoci posmatraju kao neprijatelji režima. Sada je objašnjenje da mnogi filmovi koji su dobili novac nisu snimljeni. To je apsurd jer naši filmovi dobijaju jako malo sredstava (oko 250.000 evra naspram hrvatskih koji dobijaju 800.000-900.000) i potrebno je mnogo vremena da se nađe ostatak novca u inostranstvu. Dok su konkursi postojali (2020–2024), bili su pod strogom kontrolom vladajuće stranke. Retko je prolazio neko ko nije po njihovoj volji, a mnogi autori su na crnim listama koji nisu dobijali novac, od Gorana Markovića do mene. To je postalo neko pravilo.
Dok su konkursi postojali (2020–2024), bili su pod strogom kontrolom vladajuće stranke. Retko je prolazio neko ko nije po njihovoj volji, a mnogi autori su na crnim listama koji nisu dobijali novac, od Gorana Markovića do mene. To je postalo neko pravilo
A kako se sada snimaju filmovi, snimaju se oni koji su dobili novac pre toga. Šta će biti posle toga, ne znam. Verovatno će se preći na model koji je Tara pomenula – kao što se rade predstave, izložbe, da će se napraviti model da će ta neka potraga za auentičnošću i potreba autora i autorki da snimaju biti takva da njih 3-4-5 ljudi uzmu kameru i rade. To nije normalno i to nisu okolnosti u kojima bi trebalo da se radi, ali mislim da ako bude ovako kako je sada da će to biti naša budućnost.“
Umetnička kulturna diverzija
Na pitanje Ivana Medenice o alternativnim izvorima finansiranja, Golubović objašnjava da u Srbiji mecenstvo ne postoji jer nema zakonskih podsticaja, a politička kontrola je apsolutna. Jedini izlaz vidi u nečemu što naziva „umetničkom kulturnom diverzijom“.
„Mi i živimo u utopijskom svetu i pronalazimo modele preživljavanja. To nije normalno, ali postoji potreba ljudi da se bave svojim životnim pozivom. Ne želim da ohrabrujem vlast da kaže: ‘Super, ne trebaju im pare, uzmite kamere vas petoro, pa snimajte‘, ali želim da ohrabrim ljude da odsustvo konkursa ne znači da se ništa neće raditi. Ne mogu da nas u potpunosti ugase, isključe, ubiju. Ta kulturna gerila, za koju ja inače nisam i ne mislim da može da donese neki progres u kulturi, ali u iznuđenim i ekstremnim situacijama kao što je ova, u trenutku potpune blokade filmske umetnosti, to je jedino rešenje. To je neka vrsta diverzije jer mi se čini da u ovom trentku moramo da pokrenemo nešto što je jeste umetnička kulturna diverzija. Ukoliko ovo potraje duže od dve godine, to će stvoriti diskontinuitet koji će biti teško premostiti. To će biti kraj za film.“
Čini mi se da od 2000. do danas nijednu vladu kultura nije previše zanimala. Niko se kulturom suštinski nije bavio, što je veliki propust demokratskih vlasti koje nije razumela da su ljudi koji su se za njih najviše borili na ulicama tražili upravo pravdu, obrazovanje i kulturu
Sagovorrnici završavaju razgovor analizom strateških promašaja, ne samo aktuelne vlasti, već i svih demokratskih vlada od 2000. godine naovamo.
„Čini mi se da od 2000. do danas nijednu vladu kultura nije previše zanimala. Uvek je bila na periferiji, a Ministarstvo kulture je služilo za političko potkusurivanje u odnosu na važnije resore. Niko se kulturom suštinski nije bavio, što je veliki propust demokratskih vlasti koje nije razumela da su ljudi koji su se za njih najviše borili na ulicama tražili upravo pravdu, obrazovanje i kulturu.“
Medenica zaključuje da ljudi sa znanjem poput Golubovića moraju biti oni koji će se pitati u budućnosti.
„Pa neću ja da se pitam, ja bih da snimam filmove. Treba da se borimo da ljudi koji imaju znanje i iskustvo, pre svega u radu sa inostranstvom, ugrade to svoje znanje u sistem. I u pozorištu i u filmu, sada nam je valjda jasno da bez toga nećemo moći ništa da uradimo.“
*Ceo razgovor Ivana Medenice i Srdana Golubovića u pedeset osmoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
