Sredinom aprila, kompanija Palantir objavila je na mreži Iks dokument od dvadeset i dve tačke,
kratak rezime knjige The Technological Republic: Hard Power, Soft Belief, and the Future of the West, koju su u 2025. godini objavili njeni direktori Aleks Karp i Nikolas Zamiska. Za manje od nedelje dana dokument je imao 32 miliona pregleda, očekivano imajući u vidu kontroverze vezane za Palantir. Osnovan 2003. uz podršku CIA investicionog fonda In-Q-Tel, Palantir decenijama gradi softver za obaveštajne agencije, vojsku i policiju. Prihodi koje je ostvarila direktno od američke vlade su se povećali za preko 50 odsto tokom 2025. godine, kada je kompanija preuzimala ugovore koje su drugi odbijali, poput projekta Maven. Manifest koji je sada objavljen mnogi su protumačili kao javnu ideologiju kompanije čiji poslovni model direktno zavisi od politike koju zagovara. Manifest se gradi oko teze da Silicijumska dolina ima moralnu obavezu prema državi koja joj je omogućila uspon. Inženjerska elita decenijama gradi aplikacije zasnovane na zavisnosti, dok zanemaruje odbrambenu industriju koja čuva geopolitičku prednost Zapada.
Tech giganti već dugo donose odluke: ko može da „govori“ na kojoj platformi, koji sadržaj algoritam „gura“, a koji potiskuje, kojim vladama se prodaje softver za nadzor
Ta prednost je krhka, upozorava dokument – atomsko doba je završeno, nova era odbrane biće izgrađena na veštačkoj inteligenciji. Autori Manifesta smatraju da protivnici Amerike neće gubiti vreme na etičke dileme i poručuju da nema prostora za oklevanje i moralisanje. Argument nije nov, ali jeste nov ovako direktan, ogoljen način komunikacije jedne kompanije pred desetinama miliona korisnika onlajn. Među tačkama koje su izazvale najviše negodovanja i kritika je i ona koja navodi da su neke kulture snažne i napredne, dok su druge zaostale i štetne. Manifest poziva na otpor praznom, šupljem pluralizmu koji prikriva tu razliku. Ove tvrdnje samo su logičan deo ostatka teksta koji zagovara tvrdnju da ako postoji hijerarhija civilizacija i ako samo neke kulture proizvode napredak – a Zapad, predvođen Silicijumskom dolinom je takva – onda je tehnološka dominacija ne samo njena strateška neophodnost, već i moralna dužnost. Eliot Higins, osnivač Belingketa, formulisao je jednako direktan odgovor na Manifest – „Palantir prodaje operativni softver odbrambenim, obaveštajnim, imigracionim i policijskim agencijama… i ovo je javna ideologija kompanije čiji prihodi zavise od politike koju zagovara.“ Stav Palantira je radikalan jer sve do sada tech kompanije su, bar deklarativno, funkcionisale pod parolom neutralnosti – platforma nije urednik, algoritam odražava potražnju publike, kod nema ideologiju. Ova iluzija je bila korisna jer je omogućavala kompanijama da rastu, prikupljaju podatke, sklapaju ugovore s vladama, ne praveći pritom razliku između demokratija i autoritarnih režima. Samim tim nisu preuzimali odgovornosti koje neminovno prate svaki politički izbor. Palantir je sada tu iluziju odbacio i to zbog kompanijskog interesa.
Manifest je, kako su primetili neki analitičari, dokument za javnu nabavku, signal lojalnosti administraciji od koje zavise najveći ugovori. Nažalost, ono što Palantir radi eksplicitno, drugi rade u tajnosti. Tech giganti već dugo donose odluke koje su suštinski politički čin: ko može da „govori“ na kojoj platformi, koji sadržaj algoritam „gura“, a koji potiskuje, kojim vladama se prodaje softver za nadzor. Zato postaju sve urgentnija pitanja o odgovornosti – ko kontroliše te sisteme, ko definiše prihvatljive greške, ko ima pravo žalbe? Manifest kompanije Palantir naglašava obaveze i dužnosti bez institucionalnih ograničenja i time skicira obrise poretka u kom tehnološke kompanije preuzimaju funkcije i ovlašćenja koje im zvanične, demokratske institucije nikada nisu prepustile.
