Moj otac Momčilo je bio veliki filmofil. Vikendom smo imali porodični ritual. On ujutro, uz kafu, uzme olovku i presavije bioskopski repertoar u novinama. Onda počne da sastavlja uži izbor filmova koje bi tog prepodneva mogli da gledamo. Da li u „20 oktobar“ na Serđa Leonea ili možda u „Partizan“ (pre nego što je postao porno bioskop, imao je pepeljare ugrađene u sedišta!) na novi film s Čarlsom Bronsonom? Ili u „Kozaru“ na plesni spektakl nekog početnika koji se zove Džon Travolta? Možda u „Balkan“ na nešto ozbilnjije, ali da ako je napolju hladno budemo bliži peći bubnjari u bioskopu?
Voleo sam matinee. I danas najviše volim da pogledam bioskopsku predstavu u 10 ujutro. To se dešava sve ređe jer su s bioskopima nestali i matinei, a u tržne centre ne odlaze zaljubljeni u filmove nego ljubitelji načosa i gaziranih pića.
Neverovatno je kako pamtim u kom sam tačno bioskopu gledao skoro svaki od film u svom detinjstvu. Spilbergove Bliske susrete treće vrste (1977) gledao sam s ocem jednog februarskog jutra na FEST-u u Domu sindikata. Pamtim svoju ushićenost i kako sam kao dvanaestogodišnji dečak poželeo da se kao glavni junaci Roj Niri (Ričard Drajfus) i dečak Beri ukrcam u taj svemirski brod na kraju i obrnem bar jedan krug sa vanzemaljcima.
Kada sam čuo da će u junu biti nova premijera Spilbergovog filma Dan otkrivanja (Disclousure Day) i da se reditelj vraća temama od pre pola veka, prvo što sam poželeo je da ponovo pogledam film koji je revolucionarno promenio odnos prema vanzemaljcima u naučnofantastičnom žanru
Posle filma smo otac i ja uobrazili da smo nekakvi ufolozi i pomno smo pratili sve što se ljudima u našoj zemlji i inostranstvu na temu neidentifikovanih letećih objekata ukazivalo. Ako postoje, želeli smo da ta bića budu baš kao iz Spilbergovog filma. Početkom sedamdesetih skupljali smo UFO sličice koje je PANINI pustio u prodaju nakon uspeha istoimene američke serije. Nikad kao tada prijatelji iz svemira nisu mi bili bliži.
Kada sam čuo da će u junu biti nova premijera Spilbergovog filma Dan otkrivanja (Disclousure Day) i da se reditelj vraća temama od pre pola veka, prvo što sam poželeo je da ponovo pogledam film koji je revolucionarno promenio odnos prema vanzemaljcima u naučnofantastičnom žanru.
Bio je to prvi film koji je mogući susret sa bićima iz svemira prikazao u realističnom modu. Njegovi junaci imaju strast i radoznalost u želji da uspostave komunikaciju sa posetiocima iz svemira. Glavni junak je toliko zanesen idejom da otkrije njihov identitet da je spreman da ostavi sve na zemlji i napusti svoju porodicu. Spilberg se u kasnijim intervjuima pravdao da je takav kraj napisao samo zato što je bio mlad i još uvek nije imao decu i svoju porodicu.
Posetioci iz svemira nisu kao u dotadašnjoj istoriji filma grozna neprijateljska bića. I oni bi da se druže i pomeraju sopstvene granice. Gledajući film posle toliko godina, osetio sam identičnu dečačku veru u dobro među civilizacijama koja je bila je privlačna dvanaestogodišnjaku. Ponovo sam poželeo da se sa Ričardom Drajfusom ukrcam u svemirski brod na kraju filma.
Daleko je jednostavnije napraviti film koji svoju dramu bazira na činjenici da zlo čudovište juri čoveka, nego se baviti kompleksnim empatičnim odnosima moguće komunikacije među civilizacijama. Istovremeno, strah je komercijalno isplativiji od svake priče o prijateljstvu
Specijalne efekte u filmu kreirao je Daglas Trambal, isti čovek koji je desetak godina ranije bio zaslužan za izgled filma Stenlija Kjubrika 2001: Odiseja u svemiru (1968). Nakon svega što smo na filmu poslednjih pedeset godina videli, ti efekti više nisu tako spektakularni kao nekada. Na mene je veći utisak ostavio zvuk i genijalno rešenje koje su kao ključ komunikacije između dva sveta pronašli reditelj i kompozitor filma Džon Vilijams. Matematika, kao osnova komunikacije, sažeta u pet tonova koje su Spilberg i Vilijams izabrali između više stotina kombinacija, u sinergiji sa svetlosnim efektima učinili su „bliski susret“ realističnim i uverljivim.
Ovih pet tonova su nakon filma postali globalni fenomen pop kulture na filmu, televiziji i svetu popularne muzike. Lajtmotiv Spilbergovog filma našao se u disko-hitovima i na top listama toga vremena.
Spilberg je za ulogu poznatog francuskog ufologa (lik je inspirisan delom naučnika Žaka Valea) angažovao slavnog autora novog talasa Fransoa Trifoa. Zašto baš Trifo kome se kao autoru divio? Trifo nije bio glumac i jako loše je govorio engleski ali je Spilberg smatrao da upravo on poseduje dečačku veru i zanesenost kakvu je želeo za svog junaka i svoj film.
„Zamisli da su vanzemaljci deca“, rekao je Spilberg Trifou uoči snimanja finalne katarzične scene filma.
***
Ipak, odnosi između Zemljana i vanzemaljaca bili su kroz istoriju filma daleko od idiličnih. U skoro 80 odsto procenata svih filmova ovog žanra, oni su zli, opasni i neprijateljski raspoloženi prema nama i našoj planeti. Daleko je jednostavnije napraviti film koji svoju dramu bazira na činjenici da zlo čudovište juri čoveka, nego se baviti kompleksnim empatičnim odnosima moguće komunikacije među civilizacijama. Istovremeno, strah je komercijalno isplativiji od svake priče o prijateljstvu.
Odnos autora prema žanru nepogrešivo je bio određen društvenim i političkim prilikama u svetu.
Prvi igrani film u istoriji filma bio je naučnofantastični. Pionir igranog filma i SF žanra Žorž Melijes, snimio je 1902. Putovanje na Mesec po čuvenom romanu Žila Verna. U tom filmu stanovnici Meseca- Seleniti, prikazani su u kostimima humanoidnih insekata. Oni eksplodiraju i nestanu kada ih astronauti sa Zemlje udare, ali njihova brojnost ugrožava glavne junake sve do kraja filma. Zanimljivo je da film odiše duhom antropocentrizma. Seleniti imaju svog kralja, a život na Mesecu zapravo je preslikana slika života i odnosa u svakoj monarhiji na planeti Zemlji. To je doba kada filmska umetnost još uvek nema izgrađen jezik, vreme robovanja pozorištu i književnosti.
U periodu između dva svetska rata vanzemaljci su preslikani likovi iz stripova. Bića u sjajnim kostimima sa ukrasima na glavi poput Flaš Gordona (Flaš Gordon, 1936, Flaš Gordon putuje na Mars, 1938).
Tokom hladnoratovskog perioda pedesetih godina vanzemaljci su metafora za komunizam ili simbol nuklearnog uništenja planete Zemlje (Dan kada je zemlja stala, 1951, Rat svetova, 1953, Invazija trećih bića, 1956)
Tokom hladnoratovskog perioda pedesetih godina vanzemaljci su metafora za komunizam ili simbol nuklearnog uništenja planete Zemlje (Dan kada je zemlja stala, 1951, Rat svetova, 1953, Invazija trećih bića, 1956).
Dok sedamdesetih i osamdesetih Spilberg otpočinje trend koji vanzemaljce prikazuje kao dobronamerna i radoznala bića (Bliski susreti treće vrste, 1977, E.T, 1982), paralelno se snimaju filmovi koji u kojima vanzemaljci nemaju niijednu ljudsku osobinu već su čisto zlo i noćna mora za svemirsku posadu. Tu se horor upliće u naučno fantastični žanr kao u filmu Osmi putnik, 1979.
Od devedestih do danas, CGI tehnologija napreduje iz dana u dan, pa to presudno određuje i dramaturgiju filmova. Vanzemaljci su bube unutar egzoskeleta (Dan nezavisnosti, 1996), simpatični borci protiv ljudske kolonizacije s plavom kožom i dugačkim repovima (Avatar, 2009) ili džinovska bića nalik hobotnicama (Dolazak, 2016)
***
Spilberg svoj Dan otkrivanja najavljuje kao film istine za razliku od filmova fikcije kojima je do sada budio maštu onih koji bi voleli da mali zeleni postoje i da su neodoljivo simpatični kao E.T. Ideju je dobio kada je 2017. pročitao izveštaj američkih vojnih pilota koji su videli neidentifikovane leteće objekte (UFO). Zanimljivo je da je u međuvremenu termin promenjen pa se sada za ove pojave na insistiranje vojske koristi skraćenica UAP (Unidentified Anomalous Phenomena)
Tek objavljene izveštaje Pentagona o stotinama zabeleženih UAP slučaja, koji su na insistiranje predsednika Donalda Trampa postali dostupni javnosti, kao da je u kampanji promocije novog filma naručio sam Stiven Spilberg. Teoretičari zavere idu toliko daleko da 12. jun, za kada je zakazana premijera, smatraju danom otkrivanja istine kada će biti objavljeni dokazi o postojanju vanzemaljskih bića. Pentagon je navodno, izabrao omiljenog Spiberga da pripremi čovečanstvo za senzacionalnu vest.
Dan otkrivanja dolazi na pedesetogodišnjicu od nastanka filma Bliski susreti treće vrste. Zanimljivo je da se istorija ponavlja. 1969. godine, predsednik SAD Džimi Karter, dok je još bio samo uzgajivač kikirija, imao je bliski susret sa neidentifikovanim letećim objektom. Taj slučaj je prijavio 1973, kao guverner Džordžije, neposredno pre premijere Bliskih susreta treće vrste. On je zatražio od NASA-e da formira posebno telo koje će prikupljati sve prijave američkih građana na ovu temu. Karter je tada bio važan deo kampanje u promociji Spilbergovog novog filma. Baš kao Tramp i Pentagon danas.
Objavljeni trejleri filma povećavaju neizvesnost. Najupećatljivije što se može videti je trenutak kada prezenterka vremenske prognoze iz Kanzas Sitija (Emili Blant) u direktnom prenosu počinje zaposednuto da govori nerazumljivim jezikom pod uticajem vanzemaljskih sila. U treljerima vidimo da u filmu igraju i Džoš O Konor i Kolin Firt.
***
Ponovo su među nama. Ne moraju da budu ni mali ni zeleni ali u svetu (naročito u Srbiji) u kome je više neprijatelja nego prijatelja potrebna nam je još jednom ta slatka iluzija da postoje i da su skroz ok kao u Bliskim susretima treće vrste. Na svakom od nas je odluka da li ćemo ući sa Drajfusom u onaj brod ili ostajemo ovde. Ja bih isto kao pre pedeset godina da se družimo? A vi?
Čekate Dan otkrivanja?
