18. avgust
Vruće beogradske letnje noći su mi uvek sa sobom nosile naboj mogućnosti, osećaj da će se nešto neočekivano desiti, potencijal za avanturu… Tek kasnije sam shvatio da je to zbog mojih mladalačkih neuroza i nesposobnosti da avanturu vidim u sebi, umesto u spoljašnjim stimulusima.
Ovo veče, mala avantura je ipak bila na trotoaru u Mekenzijevoj, blizu ćoška sa Katanićevom.
Foto: lična arhiva
Nisam video nikoga okolo, ni u malom parku pored, pa pretpostavljam da je u pitanju bila mala gerilska umetnička intervencija.
Na prvi pogled, ličilo je na uobičajena lična teretna prikolica beskućnika, prtljag očaja na točkovima i uzaludna nada da se nešto od toga, negde, nekome, može prodati za neku crkavicu; ili samo duboka i isto tako očajna želja za povezanošću – makar i samo sa stvarima ljudi oko nas, ako već i samim ljudima – onih koji su odbačeni.
Beograd je oduvek bio Dada – od politike i estrade (posebno politike i estrade!), do svakodnevnog života i taj duh apsurda na našim ulicama i dalje živi, ovoga puta kao umetnička intervencija
Ipak, arhitektura konstrukcije je bila previše namerna i osmišljena, previše estetski planirana za organski teret otpada. Na ovom trotoaru, na prometnoj džadi, na noćnom medenom svetlu uličnih lampi, neko je postavio „junkart“ skulpturu, izneo je umetnost na ulicu i kao pravi gerilac učinio je anonimnom, skoro neprimetnom i, na taj način, intrigantnom. Dekodiranje je ostavljeno nama, ko uopšte obrati pažnju…
Demokratizacija umetnosti u najsirovijem obliku. Beograd je oduvek bio Dada – od politike i estrade (posebno politike i estrade!), do svakodnevnog života i taj duh apsurda na našim ulicama i dalje živi, ovoga puta kao umetnička intervencija…
22. avgust
Bukva je drvo sa nezasluženom reputacijom. Ništa u drvetu – jer je slične tvrdoće kao i hrast – ne sugeriše da bi trebalo da se povezuje sa glupošću. Hrast je, jelte, plemenit i ponosan i snažan… Dobar primer. Doduše, i tvrd i nefleksibilan, što nije mnogo dobro, ali naš narod preko toga preskače.
Bukva je šizofreno drvo, sudeći po narodnoj simbolici. Sa jedne strane, ona je plemenito, čak i sveto, drvo u kome i ispod koga žive vile, šumovnjaci i šumski duhovi, drvo na kome se zbog toga ostavljaju darovi da ih umilostive. Stara bukva, posebno sa dvojnim spojenim stablima, se smatra i drvetom ljubavi i dobrih okupljanja, pa su se neretko narodne skupštine, ali i bune i ustanci dizali ispod njih.
Za bukvu se smatra da u nju neće grom, pa se ispod nje sklanjalo u oluji. Još jedan razlog, valjda, da se ispod nje započne buna…
Kažu neki da je i reč „bukvar“ nastala od „bukve“, tačnije istog izraza za staru reč za „slovo“. Možda.
Svi smo mi negde, izgleda, deca bukve.
Ali, neočekivano, okultna (i okrutna) površnost naroda u povezivanju direktnih magičnih asocijacija upropastila je sav istorijski dobar naboj bukve. Sve ono pozitivno o bukvi prebrisano je jednom jedinom negativnom asocijacijom, proizašlom iz fizičkih karakteristika drveta.
Glup/tup k’o bukva.
Tvrdoća i tupost drveta za obradu su tako postali metafora za vrednosni lični sud. Hrast je u ovoj metaforičkoj PR igri pobedio zbog, kako to već biva, raskošnije i malo intrigantnije „pojave“, malo simetričnije i „dizajniranije“ estetike. I zbog veze sa badnjakom. Hrast je vizuelno projektivniji… i to je to, duboko dole. Dva drveta naše istorije koja odslikavaju večne principe percepcije i njenog uticaja na razmišljanje.
Posebno mi je bila zanimljiva ova: jednog Božića, dotični je u šumi umesto badnjaka posekao grane bukve i to breme odneo i u opštinu i u lokalno sedište vladajuće partije. Kada su mu saradnici ukazali na grešku, bacio je granje u lokalnu rečicu. Ne nazad u šumu. Čak ne ni na đubre
Asocijacija za ovu vinjetu, uglavnom zbog ovog narodnog vernakulara, mi se nametnula čitajući vest o predsedniku ivanjičke opštine koji je nedavno izviždan na otvaranju tamošnje „Nušićijade“.
Dotični, po anegdotama koje ga prate, kao da je izašao iz nekog Nušićevog komada, u zemlji koja već skoro dva veka postoji kao fizička manifestacija čitavog Ben Akibinog opusa. Posebno mi je bila zanimljiva ova: jednog Božića, dotični je u šumi umesto badnjaka posekao grane bukve i to breme odneo i u opštinu i u lokalno sedište vladajuće partije. Kada su mu saradnici ukazali na grešku, bacio je granje u lokalnu rečicu. Ne nazad u šumu. Čak ne ni na đubre.
Jedna od okultnih misterija na koje narod treba da proba da odgovori u našoj budućoj istoriji: da li bukva privlači bukvu?
24. avgust
Uskoro idem u Ljubljanu i novi muzej balkanskog humora (tako se promoviše), za koji sam postere video u Beogradu, biće mi jedna od destinacija.
Ne znam zašto je „bullshit“ prevedeno kao „balkanski“ humor jer sada očigledno živimo u globalnoj civilizaciji sranja i proseravanja (bilo je malo bolje tokom socijal-demokratske ere, ali i to uglavnom u Zapadnoj Evropi; ostatak sveta nikada nije izašao iz svoje „bullshit“ paradigme…)
Foto: lična arhiva
Kapitalizam, komunizam, titoizam, staljinizam, maoizam, polpotizam, fašizam, neoliberalizam – i sve alotropske modifikacije istih, o religijama i da ne govorimo – sa gornjim izuzetkom soc-demokratije, samo su beskrajni spektar različitih ispoljavanja „bullshittinga“ u cilju kreiranja povlašćene klase koja eksploatiše i mase koja ih izdržava. U tom smislu, ljubljanski muzej bi mogao da bude muzej svetske istorije…
Kapitalizam je i poluzvanično – ako se pogleda uspeh knjige i termina koji je skovao Kori Doktorou („enshittification“) ušao u svoju (poslednju?) „usranu“ fazu. Drugi su već vekovima vidljivo usrani, ali kada život provedeš živeći u klozetu, smrad postaje normalan
Kapitalizam je i poluzvanično – ako se pogleda uspeh knjige i termina koji je skovao Kori Doktorou („enshittification“) ušao u svoju (poslednju?) „usranu“ fazu. Drugi su već vekovima vidljivo usrani, ali kada život provedeš živeći u klozetu, smrad postaje normalan.
Tako da me zanima šta će biti u Ljubljani i na koji „bullshit“ se misli; sem ako i sam muzej ne bude „bullshit“ po sebi. Pratite ove redove, javiću…
26. avgust
Za „desnicu“ je to crvena krpa za bika…
„Rekli smo vam“, vrište kroz svoje blogove i X naloge, „to je horda silovatelja, razbojnika i životinja od kojih se brani samo visokim zidovima i policijskom državom“. Njima je novi priručnik za azilante britanskog ministarstva unutrašnjih poslova – Home Office – vindikacija.
Za one na takozvanom „levom“ spektru (a oba termina su danas izgubila svoja originalna značenja), priručnik je akt hrišćanskog milosrđa, alat za reprogramiranje uma i navika, korisno sredstvo jedne racionalne države koja prepoznaje situaciju na terenu i traži logične, realne i nekomplikovane načine da se time pozabavi.
Za mene je taj dokument grčka tragedija. Tu sada imamo odštampanu potvrdu – kao da nam dnevne vesti nisu dovoljne – da je većina planete u stanju varvarstva, i da je oduvek u njemu bila. Samo što sada, za razliku od poslednjih šest-sedam decenija, više nemamo ni iluziju pomeranja na bolje; varvarstvo se vraća (ili, u slučaju Amerike, iz koje nikada nije izašlo, ponovo diže glavu) i najracionalniji potez koji sebi možemo da priuštimo kada ova crna plima dođe i do naših obala – tako ide narativ britanske službe – je da odštampamo edukativnu brošuru koja nesrećnicima iz svakakvih paklova na zemlji objašnjava šta su minimalni zahtevi civilizovanog društva! Kao da im je čitanje uvek bila jača strana…
Demokratija je krhka ljuska od jajeta na potisnutom okeanu varvarizma i evolutivnih osobina ličnosti. Krhka i neprocenjiva. Nikada se varvarstvo ne skrši u civilizaciju, nego se to gradi vekovima… a može da se razgradi u nekoliko godina. Kako što reče jedna druga metafora, civilizacija dolazi peške, a odlazi na konju. Misli se na brzinu, ne na status
Dokument, blago i didaktički, kaže da silovanje nije dobro, kao ni maltretiranje žena. Da su seksualizovana dobacivanja i „nabacivanja“ no-no, da se za silovanje može ići u zatvor, da ženama u UK ne treba dozvola muža ili muškog člana porodice da izađe van kuće i da donosi svoje odluke. Da je silovanje čak i kada se ima seks sa ženom koja spava ili je toliko pijana (ili drogirana) da ne zna šta se dešava. Čak i – o, bože! – kada je u pitanju tvoja žena!
Ako vas ovaj poslednji paragraf malo podseća i na nas, pa…
Ovaj britanski priručnik bi trebalo da postane univerzalni svetski primer u demokratskom obrazovanju – ne zbog toga što je možda dobar ili efektivan, u šta sumnjam – već kao primer koliko je sve što mi kojima se posrećilo da živimo u slobodnim, ravnopravnim i demokratskim društvima to podrazumevamo i koliko smo blizu da zbog tog podrazumevanja to i izgubimo.
Demokratija je krhka ljuska od jajeta na potisnutom okeanu varvarizma i evolutivnih osobina ličnosti. Krhka i neprocenjiva. Džozef Hit, kanadski filozof, je potpuno u pravu kada kaže da postoji razlog zašto se demokratije skrše, kolabiraju, u varvarstvo, a nikada obrnuto. Nikada se varvarstvo ne skrši u civilizaciju, nego se to gradi vekovima… a može da se razgradi u nekoliko godina. Kako što reče jedna druga metafora, civilizacija dolazi peške, a odlazi na konju. Misli se na brzinu, ne na status.
Merilo civilizacije je kako tretiramo jedni druge u smislu uvećanja kvaliteta života u svim svojim aspektima i umanjenja patnje u svim svojim oblicima. Ne tehnološka unapređenost po sebi, ne materijalizam i BDP
Merilo civilizacije je kako tretiramo jedni druge u smislu uvećanja kvaliteta života u svim svojim aspektima i umanjenja patnje u svim svojim oblicima. Ne tehnološka unapređenost po sebi, ne materijalizam i BDP. Ne skupa odela i kola, ne mode, ne Voltovi i Glovoi, ne krediti, ne „gedžeti“… Civilizacija ne dolazi na biciklu ako na leđima nosi torbu za isporuku ćevapa.
Bez razumevanja i stalne borbe za očuvanje principa demokratije, nema demokratije ni u praksi. I tehnologija i BDP onda postaju samo aparati novih formi varvarstva…
