Nama? Demokratija? Nama – ništa.
Demokratija u Srbiji, to je kao fudbal u Americi – naprosto se ne prima.
A ne može se reći da nismo pokušavali. Možda je, međutim, problem u tome što nismo razumeli o čemu se tačno radi u toj stvari. Demokratija, to, ono kao: višestranačje, izbori, slobodna štampa, taj rad? Prava čoveka i građanina, te fore? Sloboda govora, udruživanja, protestvovanja, vladavina prava, ti fazoni?
Ajmo redom.
Višestranačje. To je, na primer, ono kad večiti Baja Pašić (dvadeset dva puta mandatar vlade, što Srbije, što SHS, u koalicijama od Kurte do Murte i nazad) za demokratiju zainteresovan koliko i moja rahmetli nana za hokej na travi, malo hapsi Stjepana Radića, koji ni tad ne taji šta misli o Jugoslaviji i demokratiji (isto, naime, što i sam Baja, ništa dobro, dakle), a posle gos’n Nikola uzme pa se privremeno sliže sa tim istim Stipicom (kad ovaj, sa svojih nacional-partijskih razloga pristane na kralja i otadžbinu u koju ne veruje). A kad Radića usred Narodne skupštine rokne Puniša Račić, Baja se ne smori ni toliko da mu ode na pogreb. I sve to pod firmom “višestranačje”.
Nije mučeni Istočnosrbijanac (Auh, sme li se to reći? I geografija je kod nas nacoška prćija, možda mi vaskoliki pravednici serbski zamere? Samo kako nazvati stanovnika Istočne Srbije – Istočnosrbin?) jedini primer(ak) svesnog odbijanja osnovnih demokratskih vrednosti, baš kao i elementarnih ljudskih principa u području politike, samo je najmarkantniji, samo je njemu dalo trg i namestilo spomenik (“Tata, što je ovaj čika ljut?”) u centru prestonice. (A Tucoviću ga oduzelo, sisa jedna antiratna.) Po mislima izvesnih duhovnih potomaka, koje pretenduju postati opštim konsenzusom, rečeni g. Baja najveći je srpski političar u povesti te rabote. S takvom tradicijom, čemu se nadati u višestranačje kao osnov demokratije?
Izbori.
Po mislima izvesnih duhovnih potomaka, koje pretenduju postati opštim konsenzusom, rečeni g. Baja najveći je srpski političar u povesti te rabote. S takvom tradicijom, čemu se nadati u višestranačje kao osnov demokratije?
U vezi sa prethodnim junakom srpske demokratije, može se prirodno nastaviti i sa ovim demokratskim pojmom. Mada, uvek je bilo i bivalo nekih izbora. Od onog za vođu ustanka, a nijesu svi radi bili Karađorđu, preko svih obrenovićevskih marifetluka, kojih se sledeća narodna dinastija (sic!) nije odrekla (pravi su izbori ovde, ionako, Radovanjski lug, Majski prevrat, Dvanaesti mart) preko delegatskih izbora kod komunjara (uključujući Osmu sednicu), pa do ovog što je počelo decembra devedesete u SFRJ, kad ono Srbija nevoljko i poslednja odluči da i ona uđe u taj demokratski koloplet (iako je godinu dana ranije, na izborima u okviru jednopartijskog sistema – unutarpartijski pluralizam, tako li nekako beše nazvano? – trijumfirao najbolji prijatelj hrvatskoga naroda, Slobodan M, kojeg da ne beše, jošt Horvatska bila bi unutar Jugoslavije, samo pod paskom EU, etnički nečista).
Budimo realni, šta će nama izbori? Oduvek se ovde volelo čvrstu ruku, u poslednjih pedeset godina, recimo – Tita, Slobu, Putina. Ionako, što bi rekao Salustije (a taj je Cezaru prilično pomogao da dokine Republiku), ne žude svi slobodu, većina samo želi pravednog gospodara. Nevolja je, međutim, što gospodarenje i pravda, kako uči iskustvo, teško idu zajedno. Prosvećenog apsolutizma nema: ako je prosvećen, nije apsolutizam; i obratno. Manimo se, dakle, izbora. Prignimo se, trk u crkvu, džamiju, ašram, stadion, gde već ko misli da spada, i molimo se. Za nas. Da mi budemo oni koji tlače, a ne oni tlačeni.
Dozirana sloboda štampe nije (samo) posledica cenzure odozgo, nego – a četrdeset tri godine iskustva pisanja za novine mi tako govori, mada, možda grešim, možda se krivo (o)sećam – u velikoj meri cenzure odozdo, autocenzure, samopravedništva
Slobodna, kaže, štampa. Ma, nemoj. Kad je to i koja je to štampa bila slobodna? U SFRJ, kad si morao čitati ukršteno i između redova, ne bi li uistinu pojmio šta se dešava u rukovodstvu, a to znači: u tvom budućem životu? Ili s propašću sva četiri slova iz tog akronima, kad je svako svoje jamio, što nacionalno, što socijalno? Slobodno li je čitati u Njujork Tajmsu o genocidu u Gazi? Jeste. Pomalo. Ali ne previše. U svakom slučaju, više nego o genocidu u Srebrenici u onoj klozetskoj novini. Dozirana sloboda štampe nije (samo) posledica cenzure odozgo, nego – a četrdeset tri godine iskustva pisanja za novine mi tako govori, mada, možda grešim, možda se krivo (o)sećam – u velikoj meri cenzure odozdo, autocenzure, samopravedništva.
I ovo je u vezi s onom Salustijevom mišlju, nije li? Štampa, paradoksalno, i ne mora biti “slobodnom”: zna se koga podržava koja novinska korporacija u vascelom svetu. Mora, međutim, težiti istini. Engleski tabloidi su odvratni, recimo. I svi tabloidi sveta su od njih to izučili: kako biti odvratan. Samo, engleski tabloidi u osnovi – ne lažu. Kad slažu, masno plate. Prodavši prethodno visoki tiraž. (Ili broj klikova, kako to sad ide.) Jer, čitaoci/podanici u velikoj većini, osim što ne žude slobodu, crkoše da saznaju sve o životima osoba s kojima nikad neće spavati, baš kao i karakteristike automobila u koje nikad neće sesti i cene satova s kojih nikad neće očitati tačno vreme. (A i šta će im tačno vreme, kad imaju svoje.)
Postoje, dakle, prava Srba, ostalo su manjine, a i te manjine, sve su to neki odrođeni Srbi. Autošovinisti. Što nije lepo, ne treba da se bude autošovinista, nego samo šovinista. To je lepo. I da, nikako da ne bude nikakvog samoporicanja, to su popovi izmislili, samoporicanje kao osnovu za spoznaju Boga. Šta, nije tako?
Prava čoveka i građanina? Ne postoje ljudi i građani, postoje Srbi i ostali Hrvati. Dobro, i Rusi. Francuzi. Nemci su sumnjivi, žive u četiri države i ne bune se, tanka je to narodnost. O Amerima da se ne govori, znamo mi kako je to nastalo. Postoje, dakle, prava Srba, ostalo su manjine, a i te manjine, sve su to neki odrođeni Srbi. Autošovinisti. Što nije lepo, ne treba da se bude autošovinista, nego samo šovinista. To je lepo. I da, nikako da ne bude nikakvog samoporicanja, to su popovi izmislili, samoporicanje kao osnovu za spoznaju Boga. Šta, nije tako? Pa, znači, Onaj ne beše u pravu: “ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom”? Možda je to Mateja nešto krivo skontao, možda je nešto Vuk smrsio u prevodu? Mada, i u drugim jezicima tako stoji… Vrag će ga znati. Uh, čort! Pljuni triput. Nema samoporicanja, ima samo – samouzdizanja! Kakva černja prava čoveka i građanina, zna se ko ima prava. A ostali.. opet ono Salustijevo.
Šta je još ostalo? Vladavina prava. Tu važi ono Titovo: ne treba se držati zakona kao pijan plota. Pijani titovci, ovi sadašnji, ovi što ga najsilnije poriču, a najviše se koriste njegovim nasleđem, osobito rđavim, tu su misao, kako vidimo, proizveli u vrhunaravni princip. I nisu ni duševni, ni slaba karaktera: neće ti oprostiti što su te tukli, tući će te opet i još objasniti da je to jedino logično, ispravno i pravedno.
I još ta, veliš, sloboda govora. Pa govori slobodno, ko ti brani. U svojoj kući. I udružuj se. Oko svoje trpeze. I protestuj. Što nije slano. I što se komšija krivo parkirao, pa ti ne možeš. U to ime, udruži se, slobodno, sa ostatkom komšiluka, pa slobodno ispsujte komšiju. A još bolje, ako je komšija neki dođoš, dotepenac, gost, tuđin, stranac, “miješano meso”, nepripadajući, pogrešnog imena, pogrešnog prezimena – takvog ispsuj i postavi ga na mesto. U ćošku. Iza stuba. A možeš i da ga oteraš. Isteraš. Proteraš. Šta će on tu, neka ide tamo odakle nije došao, ja sam ovde, bre, peta generacija, moj čukundeda bio amalin kod Turčina, ej? Kad je ono došao iz… Dobro, nije sad to važno. Nas je više, većina vlada, tako je to, kakva prava manjina. Nek’ su srećni što ih puštamo da budu tu.
Šta je nama demokratija?
Ništa, što pitaš?
