Godinama se o Gazivodama govorilo gotovo isključivo kao o političkom i bezbednosnom pitanju. Ko kontroliše jezero, ko upravlja branom i kakav je njegov značaj za sever Kosova – bilo je u prvom planu. Međutim, poslednjih godina sve važnije postaje jedno mnogo jednostavnije pitanje: odakle voda u Gazivode dolazi i šta bi se dogodilo ako bi se način njenog korišćenja uzvodno promenio?
Upravo tu počinje nova hidropolitika Ibra.
Gazivode su od ključnog značaja za veliki deo Kosova. Voda iz jezera koristi se za vodosnabdevanje, industriju, navodnjavanje i proizvodnju energije, a preko kanala Ibar-Lepenac snabdeva neke od najvažnijih infrastrukturnih i privrednih sistema. Ali jezero ima jednu važnu geografsku osobinu: u velikoj meri zavisi od vode koja Ibrom stiže iz Crne Gore i Srbije.
Drugim rečima, kosovske institucije kontrolišu branu, jezero i veliki deo infrastrukture kroz koju se voda distribuira, ali ne kontrolišu njen dotok iz gornjeg toka Ibra. Srbija, sa druge strane, ima važan uzvodni položaj, ali ni ona ne kontroliše ceo rečni sistem. Posle Gazivoda, Ibar nastavlja kroz Kosovo, prima značajne količine vode iz Sitnice i zatim ponovo ulazi u centralnu Srbiju.
Srbija ima sve manje neposrednih instrumenata uticaja na odluke kosovskih institucija na severu, zato njen uzvodni položaj na Ibru dobija dodatnu političku težinu. To ne znači da će Ibar biti preusmeren niti da postoji odluka da se voda koristi kao političko sredstvo
Ta međuzavisnost dugo nije bila u centru političke pažnje. Posle Vašingtonskog sporazuma iz 2020. godine pojavila se ideja da se Gazivode posmatraju kao zajednički vodni i energetski problem koji zahteva koordinaciju. Sporazum je doveo do izrade studije koja je predložila formiranje posebne komisije ili odbora za reku Ibar, ali se u praksi u tom pravcu nije odmaklo.
Poslednjih godina Kosovo se ozbiljno bavi pitanjem vodne sigurnosti. Planira se više novih akumulacija, povećanje kapaciteta za čuvanje vode i bolja zaštita postojeće infrastrukture. Za hidropolitiku Ibra posebno je važno što se deo tih planova odnosi upravo na sliv Ibra ili na slivove koji se na njega mogu povezati.
Najbolji primer je Firaja, projekat koji delimično oživljava nikada nerealizovani deo hidrosistema Ibar-Lepenac vezan za reku Lepenac. Planirano je prevođenje dela vode iz sliva Lepenca, koja prirodno otiče prema Vardaru i Egejskom moru, u sliv Ibra. Taj projekat ne bi smanjivao količinu vode koja ide prema Srbiji. Naprotiv, na kraju bi dodavao vodu sistemu Ibra. Ali istovremeno pokazuje širi pravac kosovske politike: zadržati više vode, povećati otpornost na sušu i imati veću kontrolu nad tim kada i gde će voda biti dostupna.
Srbija takođe ima razvijene dugoročne planove za upravljanje vodnim resursima, izgradnju akumulacija i sigurnost vodosnabdevanja, koji obuhvataju čitavu zemlju i daleko prevazilaze sliv Ibra. Kada je reč o samom Ibru, Ribariće se već godinama pojavljuje u državnim planskim dokumentima kao moguća lokacija za višenamensku akumulaciju koja bi mogla da služi vodosnabdevanju, navodnjavanju, proizvodnji energije i regulisanju malih voda. Srpski stručnjaci razmatrali su i širi sistem Gornji Ibar – Raška.
Važno je, međutim, naglasiti da danas ne postoji identifikovan i odobren projekat kojim bi Srbija preusmerila Ibar tako da voda više ne stiže do Gazivoda.
Spor oko Gazivoda sve više se širi sa pitanja kontrole nad jezerom na pitanje upravljanja vodom u čitavom slivu Ibra. Suše taj problem dodatno zaoštravaju
Promenio se politički ton. Aleksandar Vučić je 2024. godine javno govorio o ideji promene toka Ibra, ali ju je tada odbacio kao sredstvo političkog pritiska. U avgustu 2026. rekao je da su inženjeri i drugi stručnjaci angažovani da razmotre takvu mogućnost, a zatim je najavio i formiranje stručne grupe. To još nije projekat, ali jeste politička promena. Ideja koja je ranije bila pomenuta i odbačena, sada je ušla u fazu stručnog razmatranja.
Tu se pojavljuje i nova dimenzija koja prevazilazi odnos Vučića i vlasti u Prištini. Gazivode su tokom 2026. postale tema unutrašnjopolitičkog nadmetanja u Srbiji. Studentski pokret je rušenja oko jezera koristio za kritiku Vučićeve politike prema Kosovu, u trenutku kada se u Srbiji sve više govori o vanrednim izborima i promeni političkih odnosa.
To znači da pitanje Ibra više nije vezano samo za aktuelnu vlast. Kada mogućnost korišćenja gornjeg toka jednom postane deo političke debate, ona ostaje na raspolaganju i budućim vlastima i njihovim protivnicima. Svaka nova kriza oko severa Kosova ili Gazivoda može ponovo otvoriti pitanje šta Srbija može da uradi sa vodom pre nego što ona stigne do jezera.
U tom smislu, izvesno je da će mogućnost zahvata na Ibru ostati jedan od instrumenata Srbije koji stvara kredibilnu mogućnost pritiska na vlasti u Prištini. Razlog nije samo simbolički značaj Gazivoda. U okolnostima u kojima Srbija ima sve manje neposrednih instrumenata uticaja na odluke kosovskih institucija na severu, njen uzvodni položaj na Ibru dobija dodatnu političku težinu.
To ne znači da će Ibar biti preusmeren niti da postoji odluka da se voda koristi kao političko sredstvo. Ali sama činjenica da takva mogućnost postoji, da se o njoj javno govori i da je postala predmet stručnog razmatranja može uticati na političke kalkulacije u Prištini, posebno kada je reč o potezima koji neposredno pogađaju srpsku zajednicu na severu.
Dodatnu težinu celoj priči daju upravo događaji oko Gazivoda. Tokom leta 2026. došlo je do rušenja privatnih objekata, kuća, vikendica, Hotela Jezero i javne plaže, kao i do preuzimanja Letnjeg kampa Rezala.
Evropska unija i nekoliko evropskih zemalja ukazivali su na nepoštovanje procedura, pitanja proporcionalnosti, imovinskih prava i pravne zaštite, ali njihovi apeli nisu zaustavili rušenja.
Na potezu su sada Sorensen i zvanični Brisel, jer zvaničnici u Beogradu i Prištini očigledno nemaju dovoljno političke hrabrosti i mudrosti da ovo pitanje rešavaju u direktnim kontaktima, kojih svakako nema
Za lokalno stanovništvo to nije samo pitanje imovine. Srpska zajednica koja živi uz Gazivode snosila je veliki deo posledica izgradnje jezera, uključujući raseljavanje, gubitak zemlje i potapanje naselja, dok se najveći deo ekonomskih koristi sistema ostvarivao drugde. Turizam i rekreacija bili su među retkim načinima da lokalna zajednica ima neposrednu korist od jezera.
Zato se spor oko Gazivoda sve više širi sa pitanja kontrole nad jezerom na pitanje upravljanja vodom u čitavom slivu Ibra.
Suše taj problem dodatno zaoštravaju. Gornji Ibar je već tokom 2024. godine pokazao koliko može biti ranjiv u malovodnim periodima, kada su pojedine deonice gotovo presušile, a nivo Gazivoda kod Ribarića pao veoma nisko. U takvim uslovima i odluke koje u normalnim godinama imaju ograničen značaj mogu postati politički mnogo osetljivije.
Upravo zato pitanje Ibra više nije samo pitanje jedne brane ili jednog jezera. Ono postaje pitanje odnosa političke moći duž čitavog rečnog sistema.
Beograd i Priština danas nemaju zajednički prihvaćen mehanizam kroz koji bi razmenjivali hidrološke podatke, unapred razgovarali o velikim infrastrukturnim zahvatima ili koordinisali postupanje tokom sušnih perioda. Upravo iz tih razloga InTER je prošle godine pokrenuo neformalnu platformu pod nazivom „Ibar inicijativa“, sa ciljem da na neformalan način okupi zvaničnike i ključne aktere iz opština kroz koje protiče reka Ibar i omogući razmenu informacija izvan političkog konteksta.
Kroz „Ibar inicijativu“ i slične mehanizme svakako se ne bi rešavalo pitanje statusa Kosova niti vlasništva nad Gazivodama. Oni bi, međutim, mogli da doprinesu razmeni podataka i komunikaciji između aktera sa različitih delova sliva i time smanje rizik da voda postane još jedan trajni instrument političkog odvraćanja i pritiska u odnosima Beograda i Prištine.
Na potezu su sada Peter Sorensen i zvanični Brisel, jer zvaničnici u Beogradu i Prištini očigledno nemaju dovoljno političke hrabrosti i mudrosti da ovo pitanje rešavaju u direktnim kontaktima, kojih svakako nema. Međutim, ni Sorensen ni njegovi prethodnici do sada se nisu naročito bavili prevencijom problema, već pre svega njihovim rešavanjem kada oni već dobiju političku težinu.
Otuda ostaje dilema: da li će hidropolitika upravljanja Ibrom postati novi mogući izvor stabilnosti ili nestabilnosti u odnosima Srbije i Kosova, ili će se u Briselu i Prištini jednostavno nadati da će ideja o preusmeravanju reke Ibar nestati zajedno sa predizbornom kampanjom u Srbiji.
