Pišu: Ognjen Radonjić, Vuk Z. Cvijić
Samo nešto više od mesec dana od odluke Apelacionog suda, kojim je potvrđena optužnica za šestoro optuženih za pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, bilo je dovoljno da javnost sazna da se sa slobode, a ne iz pritvora, brane bivši resorni ministar Goran Vesić i njegova pomoćnica Anita Dimoski. Viši sud u Novom Sadu je u odgovoru za N1 17. avgusta potvrdio da ga je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija obavestila da je Vesiću i Aniti Dimoski još 30. januara „uklonjena oprema za elektronski nadzor“.
Pritom je upravo Vesić, 15. marta 2024, sa tadašnjim v. d. direktora Infrastrukture železnice Srbije Nebojšom Šurlanom, potpisao sporni Aneks 4 Komercijalnog ugovora za modernizaciju železničke infrastrukture, koji je obuhvatao i „ostale poslove“, u koje spada i ugovor vredan milion dolara za uklanjanje navodnog otpada sa teretne stanice u Subotici. I to je samo jedno od nebrojeno mnogo pitanja, na koje nema jasnog odgovora ni posle skoro 22 meseca nakon urušavanja nadstrešnice stanice u Novom Sadu, sa tragičnim posledicama.
Mnogo pitanja, malo odgovora
Javnost, naime, još ne zna ko je sve odgovoran za moguće tehničke propuste u projektovanju, izvođenju i nadzoru radova, ali i za koruptivne radnje, za koje se, na osnovu raspoloživih dokumenata, sumnja da su u pozadini čitavog posla.
Procedura po kojoj su birani glavni izvođač, kineski konzorcijum CRIC-CCCC i podizvođači ostala je netransparentna, dok je značajan broj dokumenata koji bi mogli da rasvetle tok odlučivanja, ugovaranja i plaćanja i dalje nedostupan javnosti. Bez potpune dokumentacije nije moguće utvrditi ko je predlagao pojedine poslove, kako su podizvođači birani i na osnovu kojih kriterijuma su određivane cene.
U spoju selektivnog izbora firmi, skrivenih ugovornih aranžmana, nedostupne dokumentacije i mogućeg višestrukog plaćanja istih poslova trebalo bi tražiti širi obrazac mogućih koruptivnih radnji
Ipak, Naredba o sprovođenju istrage Javnog tužilaštva za organizovani kriminal od 1. avgusta 2025. ukazuje na moguće razmere štete. Prema navodima iz tog dokumenta, budžet Srbije je kroz projekat rekonstrukcije deonice pruge od Novog Sada do Kelebije oštećen za 115 miliona dolara, dok je kineski konzorcijum CRIC-CCCC protivpravno pribavio imovinsku korist od skoro 19 miliona.
Ovi iznosi, kako se navodi, proističu iz činjenice da su se u Aneksu 1 našli i poslovi već plaćeni na osnovu osnovnog Komercijalnog ugovora. Drugim rečima, jednom već plaćeni radovi trebalo je da budu ponovo naplaćeni kroz ranije zaključene anekse 1, 2, 3 i 4. Uz to, javnost je početkom septembra 2025. saznala da je Vlada 24. jula, na zahtev Infrastrukture železnice Srbije podnet 12. juna, potpisala i 42,2 miliona dolara vredan Aneks 5, ali ga je naknadno povukla.
Pritom je procenjena šteta po budžet samo deo mogućeg problema, jer po svemu sudeći ne obuhvata nezakonitosti koje su mogle nastati u postupku izbora podizvođača, niti analizu spornih stavki, posebno kategorije „ostali radovi“, obuhvaćenih aneksima 2, 3 i 4, o čemu je Radar već pisao u tekstu Inženjeri na optuženičkoj klupi, koruptivni sistem u senci. Takođe, ostaje otvoreno pitanje stručnog veštačenja cena. Potrebno je utvrditi da li su radovi i usluge naplaćivani po tržišnim cenama ili su pojedine stavke bile upadljivo skuplje od realnih.
Za uklanjanje otpada angažovane firme za niskogradnju i proizvodnju cementa
To nisu dva odvojena problema, već dva paralelna i međusobno povezana mehanizma. Netransparentan izbor podizvođača stvara prostor da se poslovi dodeljuju bez stvarne konkurencije, bez jasne provere stručnih kapaciteta i bez provere opravdanosti finansijskih ponuda. Takav postupak zatim lako vodi ka cenama koje nisu dovoljno obrazložene, proverljive, niti uporedive sa tržišnim. U spoju selektivnog izbora firmi, skrivenih ugovornih aranžmana, nedostupne dokumentacije i mogućeg višestrukog plaćanja istih poslova treba tražiti širi obrazac mogućih koruptivnih radnji.
Za isti novac JKP Ćistoća i zelenilo iz Subotice bi po sadašnjem cenovniku uklonilo devet metara visoki otpad uskladišten na deponiji čija površina odgovara standardnom fudbalskom terenu od 7.140 kvadrata
Indikativan primer predstavlja Aneks 4 Komercijalnog ugovora i stavka „ostali radovi“, koja se odnosi na odluku inženjera nadzornog organa Utibera broj 19 o odnošenju otpada sa lokacije Subotica teretna. Reč je, po svemu sudeći, o prostoru železničke stanice za teretni saobraćaj u Subotici, na 176,5 kilometara od početne stanice u Beogradu. Za taj posao ugovorena je cena od oko 108 miliona dinara ili milion dolara po zvaničnom kursu iz marta 2024.
U ovu cenu nije uračunat PDV, s obzirom na to da prema članu 6. Aneksa 2 Zakona o potvrđivanju sporazuma o ekonomskoj saradnji u oblasti infrastrukture sa NR Kinom iz avgusta 2013. „na uvoz i promet dobara i usluga za sprovođenje projekata saobraćajne infrastrukture iz zaključenih sporazuma, ugovora, programa i projekata… na teritoriji Republike Srbije ne plaća se carina i porez na dodatu vrednost (PDV), a u vezi sa izvršenjem tih sporazuma, ugovora, programa i projekata od strane izvođača radova.“ S tim u skladu, prema članu 4. Komercijalnog ugovora za ovu deonicu pruge u cenu nisu uračunati PDV, nameti i carine.
Aneks 4 su 15. marta 2024. potpisali tadašnji resorni ministar Goran Vesić i vršilac dužnosti direktora Infrastrukture železnice Srbije Nebojša Šurlan. U kasnijim fazama postupka učestvovali su i drugi akteri, zaključno sa tadašnjom predsednicom Vlade Anom Brnabić. Ovu uslugu trebalo je da obavi konzorcijum tri firme – Ekstra auto transport, specijalizovan za niskogradnju, BCF Lafarž, od novembra 2025. Holcim Srbija, specijalizovan za proizvodnju betona i cementa i Modekolo, specijalizovan za izvoz i upravljanje otpadom, čišćenje industrijskih postrojenja, održavanje kanalizacionih, vodovodnih i procesnih sistema, rešavanje akcidentnih situacija, kao i pružanja ostalih usluga u oblasti zaštite životne sredine.
Još jedan ugovor koji bi nadležni organi trebalo da provere
Poređenje sa javno dostupnim cenovnikom JKP Čistoća i zelenilo Subotica prema trećim licima, od 25. maja 2025, pokazuje zašto je ova stavka važna za dodatnu proveru. Prema tom cenovniku, odnošenje pet kubnih metara otpada, bez PDV-a, košta 8.666,58 dinara.
Po toj ceni, 108 miliona dinara bi koštao približno 12.461 odvoza po pet kubnih metara ili uklanjanje ukupno oko 62.305 kubnih metara otpada. Kada bi se takva količina đubreta rasporedila na standardni fudbalski teren površine 7.140 kvadratnih metara, nastao bi sloj otpada visok približno devet metara. Reč je, dakle, o zapremini koja bi odgovarala ogromnoj deponiji, približno visine dvospratne zgrade.
Šta tek reći ako se ima u vidu da je istu tu uslugu JKP Čistoća i zelenilo u 2024. naplaćivalo 7.046 dinara ili svega 65 dolara, jer je u martu te godine srednji kurs dolara bio 107,7 dinara, pa bi po tom cenovniku ta firma za milion dolara, bez ikakvog popusta, odvezla čak 76.923 kubika đubreta. Očigledno je da tu nešto baš smrdi.
Stavka o odnošenju otpada ukazuje na obrazac netransparentnog upravljanja, odsustvo stvarne kontrole i sistem u kojem se odluke o javnom novcu i radovima od značaja za bezbednost donose bez dovoljno stručne i javne provere
Ukoliko se nije radilo o otpadu koji je zahtevao posebno skup tretman, kao što su opasni materijali, kontaminirano zemljište ili otpad sa posebnim režimom transporta i zbrinjavanja, ostaje otvoreno pitanje kako je formirana cena od milion dolara i šta je njome konkretno obuhvaćeno. Opet, pitanje je zašto su za odnošenje otpada, a posebno ukoliko su u pitanju opasne materije, angažovane firme specijalizovane za niskogradnju i proizvodnju cementa i, ako se radi o opasnim materijama, šta će one na železničkoj stanici.
Zato ovaj primer sam po sebi ne dokazuje da je posao bio preplaćen, budući da poređenje zahteva potpun uvid u ugovor, količinu i vrstu otpada, kilometražu transporta, troškove utovara, odlaganja i eventualnog posebnog tretmana, pri čemu nesumnjivo ukazuje na potrebu za nezavisnim i javno dostupnim veštačenjem. Samo potpunom proverom dokumentacije, cena, izvedenih količina i načina izbora podizvođača može se utvrditi da li je reč o opravdanom trošku ili o još jednom mehanizmu izvlačenja novca iz državnog budžeta.
Ovo pitanje ima i širi značaj zbog tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Sama stavka o odnošenju otpada ne može se neposredno dovesti u vezu sa urušavanjem nadstrešnice. Istovremeno, ona može ukazivati na obrazac netransparentnog upravljanja projektom, odsustvo stvarne kontrole i sistem u kojem se odluke o javnom novcu i radovima od značaja za bezbednost donose bez dovoljno stručne i javne provere.
