Zvanično izbori još nisu raspisani, ali nadležna institucija, kojoj je to jedna od zaista realnih nadležnosti, u moru svakodnevnih nenadležnosti i kršenja Ustava, najavila je da će građani na birališta izaći 18. ili 25. oktobra.
Ugrabio je priliku predsednik države u jednom od 76 obraćanja dnevno u proseku da nam saopšti ovu novost, uz opasku u stilu: „Ko, bre, ne sme da raspiše izbore?! Evo vam pet izbora!“ Dobro, neće baš toliko, raspisaće jedne, ‘ajde. Ako ih raspiše. Jer ne bi bilo prvi put da nešto kaže, pa da to uopšte ne bude tako. A ni stoti. Pa ni hiljaditi. A ni milioniti verovatno. Je l’ brojao neko uopšte?
Dakle, svi se ponašaju kao da će biti izbora, jer se predsednik tako ponaša već par meseci. Obilazi šatore po Srbiji, ide na otvaranja svega i svačega, posećuje razne krajeve zemlje da bi kao razgovarao sa građanima, eto baš mu nekako u avgustu dunulo da obiđe sve toponime, jer znate kako kažu, Srbija je najlepša u avgustu, pred izbore. Kaže Vučić – pa to je posao predsednika, ali bogme, neće biti i ima tu baš dosta materijala za nešto što se zove funkcionerska kampanja. To bi pravnici mogli bolje da izanaliziraju, jer „najbolji student Pravnog fakulteta u istoriji univerzuma“ izgleda malo nije govorio istinu ni kada je njegovo poznanije prava u pitanju. Ili ga prosto baš briga za zakone, to je takođe opcija. Šta god da je, nije dobro.
Iako je u Deliblatskoj peščari izgorela površina Novog Beograda, u režimskim medijima o tome nema ni reči, ali zato iz minuta u minut prate svaku Vučićevu šatorsku avanturu. A realno to i jeste lepše, jer je tamo mogao da izgori jedino volovski but
I tako imamo prilike poslednjih dana da gledamo kako čoveka najčešće u živom prenosu ne ukanale nikakvi blokaderi ili protivnici napretka, već njegovi rođeni simpatizeri. Ne samo što su u pitanju prizori koji su sami po sebi prilično blamantni i ružni, već se nekako priča na kraju uvek svede na neko nezakonito ili sivozonsko muljanje, takoreći neko je nekoga zajeb’o, tipa prikupljao sam sigurne glasove za stranku, Mika mi obećao pos’o, a onda taj pos’o dao Žiki, sramota šta se radi, je l’ ima ovo smisla?
Ili saznamo da je predsednik nekome nešto „završavao“, što je već samo po sebi dosta problematično – i zakonski i moralno i kako god hoćete – a onda izgleda ni to nije završio, pa se neko oseća izigrano, te je iskoristio priliku da mu saspe u lice šta ima.
Sipaju građani istinu poput munje, samo što ovo nije ona neka istina kao na primer grcamo u korupciji ili institucije su nam uništene, a moć uzurpirana ili kamo pravna država ili ruke su vam krvave, već je ovo više jedan niz svađa, svađica i razmirica unutar velike napredne porodice, koja se odavno već raspala, samo im to niko nije javio jer po ceo dan gledaju Informer.
Za to vreme, požari po Srbiji se ne smiruju, u Deliblatskoj peščari izgorela je površina Novog Beograda, a ako se nekim čudom informišete u režimskim medijima, ne da niste mogli da saznate ništa o tome, nego ste mogli samo iz minuta u minut da pratite svaku Vučićevu šatorsku avanturu. A realno to i jeste lepše, jedino što je tamo gorelo je volovski but i mnogo je lepša atmosfera nego u Deliblatskoj peščari, u kojoj u poslednje vreme atmosfere ni nema, ako me razumete.
Tek kad je odijum u javnosti postao toliki da je u štabu procenjeno da bi moglo da se odrazi na ionako krhki rejting, predsednik je uglavio i obilazak Deliblatske peščare u svoj gusti raspored. I to je bio prizor taman zgodan da ilustruje našu državu u ovom trenutku. Glavešine sede za fingiranoj scenografiji, sve je potpuno veštački, pod nogama im je doslovno pepeo, a oni pričaju hvalospeve o sebi i uveravaju nas da smo velesila u gašenju požara iako im vatra gori maltene iza leđa.
Ali šta da se radi, taj požar je bio neplaniran i ništa o tome nije bilo u „mesidž boksu“. Šta da se radi, požar koji ne možeš da obuzdaš nije lep ni za kameru, a bogme ni za rejting.
