Bila je čast raditi sa Đorđem Kadijevićem, vrsnim istoričarem umetnosti, koji je godinama objavljivao tekstove, recenzije i kritike o aktuelnim događajima na likovnoj sceni. Uvek odmeren i primeren u izrazu, Kadijević je tražio onu skrivenu lepotu u umetnosti, nijansirajući rečima detalje o „prigodnoj izložbi“, kako je i sam nazivao dela o kojima je tako pasionirano pisao.
Bilo je zadovoljstvo gledati i učiti iz filmova Đorđa Kadijevića, autora koji je ostvarenjima snimljenim za veliko platno ili male ekrane svejedno, dokazivao koliko škola nije primarna za sedmu umetnost, koliko je važno imati hrabrosti upustiti se u neispitane kutke ljudske psihe. Bilo da se bavio istorijskim temama ili ratnim ili pričama fantastike koje su zapravo i obeležile njegov opus, Kadijević je ostavljao snažan utisak i sopstvenu prisutnost u tim filmskim slikama, koje su kod mnogih ostale urezane duboko u sećanjima.
Bila je privilegija slušati Đorđa Kadijevića, vrsnog eruditu i retko nadahnutog čoveka, koji je uvek imao i vremena i strpljenja da podeli mišljenje o svetu oko sebe, šta god da se u njemu nalazilo, a posebno o onim fenomenima koji su ga najviše okupirali. Gotovo da nije bilo susreta s njim, sve do godina duboke starosti, u kojima trezveno i s gotovo mladalačkom energijom nije bio prisutan u svim sferama života, posebno u onima koja su se makar i usputno doticale umetnosti.
Utoliko je njegov odlazak u 94. godini veliki gubitak za srpsku kulturnu scenu, gde je ostavio dubok trag svojim svedočanstvima, opisanim u tekstovima, knjigama a posebno u serijama i filmovima. Kadijević je vešto gradio opus autentičnog autora još od prva dva ratna ostvarenja Praznik (1967) i Pohod (1968), preko uverljivog prelaska na televiziju s dramom Darovi moje rođake Marije (1970), zatim serijalom fantastičnih priča od kojih je nadaleko odjeknula čuvena Leptirica (1973), toliko daleko da ju je holivudski reditelj Robert Egers nedavno naveo kao referencu za novog Nosferatua, pa preko ubedljivih istorijskih spektakala kakvi se više ne snimaju, poput Karađorđeve smrti (1984) i Vuka Karadžića (1987/88), do njegovog poslednjeg velikog ostvarenja fantastike Sveto mesto (1990) i kasnijih pokušaja uklapanja u novo doba sa serijom Poslednja audijencija (2008), te dokumentarcem Titova soba tajni (2015). Hvala, maestro Kadijević, za svaku sliku i reč koje ste nam ostavili za večnost.
