Tipična vojvođanska kuća u Petrovaradinu, prizemna, s pozamašnim dvorištem punim negovanih sadnica, od ruža do paradajza. Zelenilo upija vrelinu avgustovskog predvečerja. Gosti polako dolaze, što autima, što „biciklovima“. Na spoljnoj fasadi Ateljea Džafo, što ta kuća jeste, istaknut je plakat s natpisom „Predavanje Uroša Stojiljkovića (Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije) Uvod u nestajanje; Izložba zajedničkog crteža Pomor“.
Postavka sadrži samo ovo delo, čime se nastavlja takva praksa novosadske Šok zadruge, trenutno u bardo fazi postojanja (o čemu je Radar već pisao). Prvi deo crtačke trilogije Ugrožene vrste već je promovisan, dok je treći Epifanija još u nastajanju.
Potpisa autora – Darije Dragojlović, Nemanje Milenkovića i Nikole Džafa – na crtežu nema, jer su njihova imena manje važna od poruke koju šalje crni labud, dominantan među mnoštvom životinjskih vrsta. Kao simbol neočekivanih promena, taj labud opominje na nesagledive posledice ljudskog delovanja po sav živi svet. To tkivo života može se sačuvati samo ujedinjenim naporima, poenta je izloženog triptiha (jer, crtež se zatvara poput relikvijara), ali i kompletnog opusa Šok zadruge, proistekle iz Art klinike.
Oba entiteta projekti su Multimedijanog centra Led Art, čiji koreni dopiru u 1993. i obeleženi su udruženom borbom protiv Slobodana Miloševića. Tako je i pomenuta bardo faza samo jedan od stadijuma razvoja te ideološke zajednice umetnika, sada na pragu između „biti“ i „ne biti“.
Uništavajući šumu i nisko rastinje u zaštićenom prirodnom dobru, vatrena stihija otvorila je pitanje odgovornosti i gubitka vere u institucije, koje su možda mogle da spreče požar
Uroš Stojiljković
Aktuelni period „tihovanja“, s povremenim izletima u javnu sferu, rezultat je nemara države za kulturu, oličenog u izostanku finansijske podrške za slobodnomisleće, pogrešnom rukovodstvu ogromne većine ustanova i manifestacija, kao i centralizaciji. Margina postaje i prestonica izvan Ekspa, a kamoli jedan nezavisni umetnički kolektiv s periferije, koji se drznuo da povuče paralelu između savremenog stvaralaštva i požara u Deliblatskoj peščari, prvenstveno. Ili je požare naslutio, u anticipacijskoj moći umetnosti.
„Uništavajući šumu i nisko rastinje u zaštićenom prirodnom dobru, vatrena stihija otvorila je pitanje odgovornosti i gubitka vere u institucije, koje su možda mogle da spreče požar“, publici se obratio Stojiljković, inače likovni umetnik i član pomenutog prirodnjačkog društva. Publika, zavaljena u raznoobrazne stolice u toj raskošnoj bašti, bila je svedena na prijatelje, ovde u ulozi šire javnosti, kojoj je razgovor o savremenoj umetnosti (i drugim škakljivim temama) inače suspendovan.
„Zato smo ovaj događaj nazvali druženjem, preispitujući pojmove javno i privatno“, naglašava Željko Grulović iz Šok zadruge. Koja kolektivnim crtežom reaguje na važne društvene pojave još od 2005, kad je sve počelo da se survava, uključujući egzistenciju kulturnih radnika.
Delovalo se i na sasvim konkretne političke poteze, pa je 2018. započet zajednički rad Unutrašnji dijalog /Seobe. „Direktan povod bio je poziv predsednika Aleksandra Vučića na ’otvoreni razgovor’ o Kosovu i Metohiji. Na njegov deklarativni, demagoški apel mogli smo da odgovorimo samo sopstvenim jezikom savremenog vizuelnog stvaralaštva“, kaže nam Džafo, slikar i pokretač svih udruženih akcija.
Na crtežu se prvo pomolila kolona izbeglica, pozajmljena s kultne slike Paje Jovanovića, a potom i neko traktorče, aluzija na izgnanstvo Srba iz Krajine u operaciji Oluja 1995. Našao se tu i jedan auto marke pasat, kojim je jedna od autorki kolektivnog crteža prebegla u inostranstvo početkom krvavih dešavanja u našoj eksdržavi.
Sled potonjih događaja osvedočen je vojnim helikopterom kojim je patrijarh Porfirije sleteo na Cetinje da bi ovde ustoličio mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija 2021, uprkos otporu tamošnjeg naroda. Iznikao je odnekud i general Ratko Mladić, osuđen u Hagu za genocid u Srebrenici i to čak u 12 varijanti raznih „potpisnika“.
Kako je sve ovo stalo u jedan crtež, makar bio i triptih velikih dimenzija? Metodom preslikavanja, uslovljenim novim događajima i drugačijim čitanjima istorije. Što je više „istina“, delo je kompleksnije, pa crteže tvore ne samo profesionalci, već i amateri i pripadnici drugih struka, doprinoseći mu svojim vizijama. Crta se ugljem, pastelima, kredama i drugim materijalima koji se lako brišu.
„Kroz kolektivni rad se učimo da prihvatimo da je naše delo precrtano i tako se oslobađamo od sujete“, Milenković tumači šta je ćar autora. Svaki sloj crteža i prateća naracija ipak se beleže u radnim sveskama kao dokumentacija kolektivnog misaonog toka. „Kolektivno je uvek ispred individualnog u našoj percepciji stvarnosti i stvaralaštva“, nadovezuje se Dragojlovićeva.
Niko tu ne zauzima teritoriju na crtačkoj podlozi, uveliko prihvativši aproprijaciju kao osnov savremene umetnosti, gde nema ničeg novog, već se menja samo kontekst. Kolaboraciono crtanje je stoga vid lečilišta od pretencioznog ega, otvaranje novih perspektiva, učenje novog vida neverbalnog komuniciranja, vežbanje discipline, izlaženje iz zone komfora… Nastajući u slojevima i fazama, takav rad veliča sam proces, nikad zapravo završen, već uvek otvoren za nova pitanja. Kolaboracioni crtež je poput samog života, nepredvidljivog – posebno u Srbiji.
Sve zgusnutija poslednjih godina, hronologija ovdašnjih zbivanja nametnula je pravac poliptihu Vulkansko tlo Srbije/Srpski vulkan, započetom 2022, na 700 godina od smrti Dantea Aligijerija, tvorca Božanstvene komedije. „Obrnuli smo vizuelnu tezu Sandra Botičelija iz Bezdana pakla, koji prate Danteov tekst, pretvorivši levkasti ponor sa devet krugova u kupu vulkana. Poput vulkanske magme, u crteže je veliki broj kolaboracionista nabio razne aveti našeg društva, na čelu s korupcijom, a sve do pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, uz 16 pogibija“, Grulović navodi.
Na deklarativni, demagoški poziv Aleksandra Vučića na „otvoreni razgovor“ o Kosovu i Metohiji mogli smo da odgovorimo samo sopstvenim jezikom savremenog vizuelnog stvaralaštva
Nikola Džafo
Žrtve koje su umetnici inače metaforički opcrtavali na ulicama, prenete su na platno zajedničkog crteža. „Do kraja godine, taj vulkan će ili eksplodirati, stvarajaći šansu da na pepelu bude rođen neki novi svet, ili će piroklastični tok erupcije sve zagušiti dimom i gareži, ostavljajući za sobom beživotnu pustoš“, Grulović opisuje vrstu prekretnice na kojoj se nalazimo kao društvo.
Sve što radi Šok zadruga možemo smatrati eksperimentom, pa i nedavno druženje u Ateljeu Džafo čiji je cilj bio da se iznađu novi vidovi društvenosti u uslovima krajnje neprijateljskim po kulturu. Poprište je idealno, rajsko, ali i za to se mora izboriti udruženo. Inače sve ostaje prah i pepeo, u apokaliptičnoj završnici.
