Početkom januara 1993. godine napustio je Beograd i Jugoslaviju koja je tada prestajala da postoji. Zoran Amar bio je svedok početka raspada zemlje u kojoj se rodio i iz koje je otišao, jer nije znao kako da pomogne gradu u kome je odrastao i državi u kojoj je stasao i napravio relativno uspešnu karijeru. Nije video svoje mesto i budućnost, jer sve što je tada postalo bitno za njega je bilo nazadno i okrenuto prošlosti:
„Bio sam direktni svedok 9. marta 1991. godine i kasnijih manifestacija oko Terazijske česme. I nisam osetio da pripadam ideji koju je zastupao, pre svih i najglasnije, Vuk Drašković. Pamtim da sam u noći kad su ga pustili iz Padinjaka i kada se popeo na malu drvenu binu na Terazijskoj česmi i obratio se Beograđanima, doneo odluku da idem iz zemlje.
U Njujork sam stigao da prošlost ostavim iza sebe, pogledam istini u oči i vidim gde ću. Godine teškog života, spavanja na sofama kod dobrih ljudi, fizikalisanja, duboke krize identiteta i samopoštovanja, nisu više važne – one dođu i prođu i kad ih preživiš više ne znače mnogo. Zatim su došle dobre godine, siguran posao sa prijateljima iz mladosti, posao na fakultetu, drugi brak…..
Zemlja se raspala daleko od mojih očiju i zato je zauvek ostala u mom srcu.
Na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma prikazuje se vaš film Videti čudovište. On je nastao na osnovu trodelnog dokumentarnog materijala pod nazivom Beogradski krug, emitovanog na Al Džaziri Balkan. Kako biste danas opisali značaj ove skupine ljudi koji su devedesetih pokušavali da spreče nadolazeće zlo?
Projekat je kao dugometražni dokumentarac, prvo odbijen na konkursu Filmskog centra Srbije, a obrazloženje je bilo, ako se dobro sećam, da je projekat previše u „TV maniru“. Bojan Tončić, koscenarista, u to vreme pisao je i za neke bosanske portale i predložio je projekat Al Džaziri i oni su ponudili dve opcije: jedan dokumentarni film ili kratka serija s većim budžetom. Odlučio sam da radimo seriju, svestan da pare koje su nam dali nisu dovoljne za sve troškove, ali sam svoj honorar uložio u snimanje i montažu, a neki moji prijatelji, pre svih Rastko Ćirić, animator i Predrag Koraksić Koraks i Jugoslav Vlahović, karikaturisti, pristali su da mi svoje radove ustupe za džabe.
Mi smo projekat počeli pre bilo kojih pregovora, 2017. godine. To je razlog zašto su u seriji (a kasnije i u filmu) izjave Latinke Perović i Borke Pavićević.
Od početka projekta imao sam veliki problem kako da suzim priču o antiratnom otporu, prikažem važne momente raspada države i početak ratova. Prvobitna ideja je bila da se rad Beogradskog kruga prikaže do proleća 1995. godine i odlaska delegacije Kruga u ratno Sarajevo – događaj veoma dirljiv, ljudski važan, okrenut u budućnost, i, što je vrlo važno, snimljen. Ali, nije moglo, bilo bi predugo, mnogo govora, mnogo rata, mnogo balansiranja – kome dati koliko prostora….
Srećom, a iz očaja, rešio sam da se ceo projekat fokusira na knjigu Druga Srbija koju su priredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica, u kojoj su svi govori s dvadeset sesija Beogradskog kruga, od aprila 1992. do februara 1993. godine. Veoma značajna knjiga, dokument koji precizno, detaljno i sveobuhvatno, prikazuje kako su razmišljali i protiv čega su se borili učesnici Kruga.
Kompletan antiratni pokret u Srbiji, a posebno u Beogradu, ostaje kao jedina svetla tačka u ponašanju i činjenju većine u Srbiji. Zvanično, Srbija nije bila u ratu i to je većini bio dovoljan izgovor da zatvori oči, a jednom (nemalom) broju ljudi i da učestvuje u ratovima ranih devedesetih.
Politička isključivost ukida ljudskost i čini borbu ogoljenu do elementarnog u ljudima. Sada je vreme kada kolektivna svest i potreba za pravdom moraju da stvore nove lidere koji će tu borbu odvesti u sledeći nivo političkog odlučivanja
Čija vam je sudbina od tih ljudi, većina više nije među nama, posebno zanimljiva?
Mnogi su i hrabri, zanimljivi i važni pojedinci. Meni lično, najvažniji je Filip David. Bio je jedan od osnivača Beogradskog kruga, skoro 15 godina smo se družili kad god sam bio u Beogradu, a i sama ideja za projekat je nastala u kafiću Galerija gde se svakog dana, sem nedelje, nalazila grupa ljudi koji su ili bili učesnici Kruga ili su nastavili duh tog pokreta. Filip je bio jasan, nepokolebljiv i hrabar, obrazovan, humanista, građanin sveta, mentor. Filip je poznavao moje roditelje, radio je u Beogradskom dramskom pozorištu kada je moj otac bio upravnik pozorišta.
Mislite li danas da je borba Beogradskog kruga bila uzaludna?
Upravo obratno. Borba Beogradskog kruga je važan putokaz za nosioce sadašnje borbe protiv korupcije i zloupotrebe vlasti. Kako je to u filmu odlično primetila istoričarka Dubravka Stojanović: Priča o antiratnom pokretu je priča o odgovornosti, jer je mnogima u interesu da se pitanje o odgovornosti ne postavi!
Vaš film obiluje dokumentima o ratu u kome nismo učestvovali. Kako ste se osećali dok ste to pregledali, birali?
Dokumentarni materijal je surovi podsetnik na strahote rata i razaranja. Kada isti materijal gledaš više puta, emocija počne da slabi, posmatraš detalje, pokret kamere, pozadinu, izraze lica onih koji nisu u fokusu. Banalnost zla! Preživljavanje! Rat kao svakodnevica. Iscrpljujuće, kadrovi koji dolaze u snove, kao da se nude. I Nataša Pavlović, montažerka filma i ja imali smo slična iskustva. Mislim da zato naslov Videti čudovište odražava jasno i dramatično o čemu je film.
Vidite li danas u Srbiji uzaludnu borbu?
Nadam se da je borba u Srbiji danas borba za bolju budućnost. Nije se dogodila slučajno, krenula je sa jasnom idejom koja se širi i postaje sveobuhvatna jer su i problemi veliki i duboki. Situacija u Srbiji je već punu godinu dana vrlo dramatična.
Šta je danas lepša slika Srbije u odnosu na onu zbog koje ste otišli?
Ova mladost na ulicama Srbije mi deluje mudro i mirno, imam utisak da znaju šta se dogodilo ranih devedesetih i da su to – gotovo podsvesno iskustvo – ugradili u svoje stavove i akcije. Ali, predstoje velika iskušenja i nadam se da će se pronaći prava mera dogovora.
Da li biste danas napustili Srbiju, kao što ste to učinili pre trideset i više godina?
Ne znam, ne umem da osećam i mislim kao onda kada sam sa trista dolara krenuo u Njujork. Identitet nacije i identitet pojedinca sukobljavaju se na više nivoa i na više načina, jednostavne, prave odluke su rezultat komplikovanih problema. Mora čovek da bude iskren prema sebi, ili sebe vidi u borbi pa će naći i mesto u njoj ili sebe ne vidi. Politička isključivost ukida ljudskost i čini borbu ogoljenu do elementarnog u ljudima. Sada je vreme kada kolektivna svest i potreba za pravdom moraju da stvore nove lidere koji će tu borbu odvesti u sledeći nivo političkog odlučivanja.
Kako se osećate kada vas i danas pitaju za Šmekera, šta vam je najdragocenije u pamćenju tog filma?
Prvo, i sad me, posle toliko godina, i zbunjuje ali i fascinira, činjenica da je film i dalje živ, da ga se ljudi sećaju na neki aktivan način, kao deo svog iskustva. Ja sam mator čovek, sve lakše pustim suzu a kad mi neko kaže da je odrastao sa Šmekerom, imam problem kako suze da sakrijem. Ostalo je nas nekoliko živih iz tog filma. A šta najviše pamtim ponekad se menja. Poslednjih godina najviše pamtim sledeće: moj otac, Isak, umro je iznenada, nasred snimanja. Rešimo da se snimanje nastavi posle sahrane. Neki glas iznutra mi kaže, gotovo bez reči, kroz ćutanje i čekanje: Završi film, sve će biti dobro.
