Nakon što je javnost neslužbenim kanalima saznala da su se u restoranu „27“ na Senjaku smenjivali visoki funkcioneri koji su umešani u ubistvo Aleksandra Nešovića, visoki funkcioneri koji su sve to čistili i visoki funkcioneri koji su dolazili samo da ručaju (kada se sve lepo počistilo), nenadležna institucija je odlučila da nam objasni o čemu je zapravo reč. Radi utiska je sa sobom povela i direktora policije Veselina Milića (čak mu je dozvolila da se oglasi), a onda nam je saopštila i po njega valjda najvažniju stvar iz istrage – njegov brat je tu možda jednom svratio, ali ne baš tih dana kada su kriminalci i policajci zajednički pravili nered.
Da se čitava konferencija ne bi svela na preventivnu odbranu porodice (nije napadnuta, ali je bolje to na vreme preduprediti), Aleksandar Vučić je odlučio da naciji održi i kurs iz forenzike, ne mareći što je pritom otkrio niz podataka iz istrage, jer je valjda bio uzbuđen što su mu dozvolili da izađe na mesto zločina. I da saopšti opšta mesta čak i u trećerazrednim krimi serijama: „Za to smo našli tragove (nije precizirao koje je on konkretno našao), pošto neki ljudi misle da mogu da operu čaršave pa da se ništa ne vidi, ili da operu pod pa da se ništa ne vidi. Znate, postoje tehnike, pa dobijete fluorescentne tragove pa vidite da je bukvalno krv svuda okolo, samo ti ljudi nisu naučili da su tehnika i tehnologija napredovale i da ništa nisu uspeli da sakriju.“
Kada je Vučiću već krenulo sa istragom u kojoj po zakonu ne bi smeo da učestvuje, nastavio je da izveštava i to sa istim uzbuđenjem kao kada je izveštavao o hapšenju klana Veljka Belivuka
A kada mu je već krenulo sa istragom u kojoj po zakonu ne bi smeo da učestvuje, nastavio je da izveštava i to sa istim uzbuđenjem i morbidnošću kao kada je izveštavao o hapšenju klana Veljka Belivuka. Tada je tokom samo jednog gostovanja 17 puta pomenuo ćevape od mesa i bez najave da će izgovoriti nešto što nije za mlađe od 18 godina rekao: „Jedan od koljača, jedan od mesara je slao ćevape Zviceru i njegovom političkom nalogodavcu, a ćevapi su mleveno meso od ljudi – da narod u Srbiji razume o čemu se radi… Dakle, kad bi taj zlikovac tražio ćevape, oni bi samleli te ljude, pošto ih zakolju i prekolju, otkinu im noge, ruke, a onda bi njemu poslali ćevape“. U slučaju ubistva Aleksandra Nešovića Baje, pre nego što je telo službeno identifikovano detaljno je objasnio kako je bilo paljeno i nabijano u bure, a zatim betonirano.
„To su betonirali, u garaži nekoj pripremili beton, to je neki sporosušeći ili nemojte me držati za reč kakav beton. Zašto? Zato što psi kad idu, oni ne mogu da nanjuše kad beton stavite“, objasnio je a da se nije upitao da li je o tim navodima obaveštena porodica ubijenog, pre nego što ih je on javno izrekao. Kao što se nije upitao ni da li su roditelji dvogodišnje Danke Ilić bili obavešteni pre nego što je pred televizijskim kamerama pročitao da je upravo dobio „lošu vest za ovo dete, za našu Danku iz Bora“, da je mrtva i da su dvojica ubica priznala zločin.
Više javno tužilaštvo u Beogradu nije imalo problem ni sa jednom od tih izjava, ali je u slučaju ubistva Nešovića i te kako imalo problem sa ulicom, društvenim mrežama i medijima u kojima je događaj interpretiran „netačno, paušalno i zlonamerno“. Upozorili su da se takvim „senzacionalističkim izveštajima ugrožava sigurnost i okrivljenih i svedoka“ i da posebno zabrinjava tekst koji je objavljen u „jednom nedeljniku“ (nisu izgovorili Radar da ne bi i sami postali predmet tužbe) jer „uz iznošenje netačnih informacija i komentara direktno targetira pojedina lica, čija se odgovornost utvrđuje“. Ali gle čuda, uopšte nisu primetili targetiranje pojedinaca kada su dvojica osumnjičenih za učestvovanje u ubistvu Nešovića njima lično dala iskaz da ih je policija tukla, a ministar policije Ivica Dačić to prokomentarisao kao da se radi o zasluženoj kaznenoj meri: „Znači, imate ljude koji su čoveka zabetonirali, stavili u bure, za njih je smrtna kazna.“
Lično se zainatio da nađe ubicu pevačice Jelene Marjanović. Čim ga je „našao“ svečano je saopštio da će biti uhapšen za 48 sati, a kada od tog hapšenja ništa nije bilo, obratio se policiji sa molbom da ne hapse pre izbora
Takav stav tužilaštva mogli bismo da razumemo samo u slučaju da je bez saznanja javnosti donet neki novi zakon po kom policija ima prava da mimo tužilaštva i mimo suda utvrdi ko je krivac i prebije ga, pa i ako treba izvrši smrtnu kaznu. Ali da jeste, otvara se pitanje – zašto onda nije već rasformirano VJT u Beogradu? Biće da nije, baš kao što nije donet zakon da mediji ne smeju da izveštavaju u interesu javnosti (za sada im se to pravo ukida mimo zakona), već tužilaštvo u slučaju Dačića reaguje onako kako ga je nenadležna institucija istrenirala u poslednjih 14 godina – ćuti dok važniji govore.
Trening je počeo još 2012. kada se na sceni pojavila jedna vrlo čudna funkcija – prvi potpredsednik vlade, koji je nezadovoljno pogledao istraživanje Transparency Internationala na kom je Srbija zauzimala 80. mesto i naredio – uhapsite Miroslava Miškovića, jer hoću nultu korupciju. Objasnio je da mu nije bilo teško da utvrdi krivicu jer je u papirima video da je nestalo 16 miliona evra državnih para, a da je sabrao još nešto i stigao do 33 miliona, tako da „tu nema velike priče i to nije veliki posao za tužioce“. Upozorio ih je i da bi „doživeo kao svoj lični poraz ako bi se desilo da Miroslav Mišković bude pušten iz pritvora“, a tužioci su shvatili šta im valja činiti i sigurno ga utamničili. Za divno čudo, Vučić se nije oglasio ni jednom jedinom rečju nakon što je državu gubitak spora pred Međunarodnim arbitražnim tribunalom u Vašingtonu, a po tužbi Miškovićevog preduzeća Mera invest, koštao 32,7 miliona evra zbog „nedozvoljenog uticaja države na pravosuđe“. Možda to nije doživeo kao lični poraz, jer iako je Mišković oslobođen ipak je bio dovoljno dugo u pritvoru, baš kao što za njega izgleda nije poraz ni to što je tokom „borbe protiv korupcije“, prema najnovijem izveštaju TI, Srbiju survao na 116. poziciju.
Osumnjičeni direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Goran Vasić priznao je falsifikovanje dokumentacije, a Vučić je to odbacio uz komentar da „nikakvog falsifikovanja nije bilo“. Valjda on to bolje zna i od okrivljenog i od TOK-a
Ovo neslavno iskustvo je izgleda delovalo kao pravi stimulans na njega, pa se 2014. upustio u još žešću „uradi sam“ istragu i zagrmeo: „Što se pravite blesavi kad svi znate ko je najveći narko-diler u Srbiji. I sad svi se plaše ime da mu izgovore. Jeste videli da se u novinama nikada nije pojavio. Nikad niko ne sme ništa da kaže o njemu. Ja kažem – udarite na Kosmajca.“ S obzirom na to da je tada već imao smisleniju funkciju predsednika vlade, tužilaštvo je uradilo šta je moglo i uhapsilo Dragoslava Kosmajca, ali se pokazalo da Vučićeva reč nije dovoljna čak ni za pravosuđe poput našeg – niti su našli drogu niti narko-kartel, pa su ga optužili za utaju poreza i nezakonitu uknjižbu zemljišta, da bi ga na kraju oslobodili jer ni za tako tanke optužnice nije bilo dokaza.
Ipak, ovaj slučaj bi mogao da se smesti u zabavniji deo istorijata Vučićevih detektivskih poduhvata, imajući u vidu da se tadašnji premijer ozbiljno naljutio što je neko obavestio Kosmajca o istrazi, pa je Njuz.net objavio njegovu „izjavu“: „Nije slučajno da je Kosmajac, samo dan pošto sam na konferenciji za medije pred milionskim auditorijem rekao da se protiv njega vodi istraga, pobegao iz zemlje. Svi kapaciteti policije će biti usmereni na rad na ovom slučaju i otkrivanju izvora iz koga su informacije procurile do ovog opasnog narko-dilera.“
On je utvrdio da nije bilo nikakvog zvučnog topa i da se vodi istraga o policajcima koji su odavali „lažne informacije“ o njegovoj upotrebi, iako nadležno tužilaštvo nikada nije ni čulo za takvu istragu, a ne radilo na njoj
Kada se godinu dana kasnije srušio helikopter u kom je stradalo šest osoba i petodnevna beba, svima je postalo jasno da više ništa neće biti smešno. Čak je na trenutak delovalo da je Vučić nešto naučio iz prethodnih neslavnih pokušaja izigravanja vrhovnog suca, pa se oglasio rečima da neće ni obaveštavati javnost da bi isključio „eventualne primedbe o uplitanju izvršne vlasti u posao tužilaštva“. To raspoloženje ga je držalo dan i po, a onda je prvo proradio filozof u njemu, pa nas je obavestio: „U ovoj zemlji izgleda postoji samo jedan čovek koji je u stanju da pokuša da vidi i šumu od drveta, a mnogi šumu od drveta ne vide, i pokušava da kaže da se pogledaju pravi razlozi i ne traži krivce u drugom, a taj nesrećnik sam ja.“ A onda se probudio i portparol tužilaštva i primorao ga da se umeša u istragu i saopšti detalje iz izveštaja koji nekim čudom nisu dobili nadležni ministar odbrane i ministar policije, pa je opet sve spalo na njega „nesrećnika“. Ti detalji po njegovoj oceni i nisu bili neki jer u izveštaju „nema bogzna šta spektakularno“, ali da bi ipak sve to digao na malo viši nivo obećao je „dve vrlo važne stvari, koje će javnost saznati“.
Nije ih saznala, a 2016. je Vučić već uskočio u novu istragu, po njemu daleko važniju od Savamale (tu je nasumičnom metodom prvo okrivio gradske funkcionere, a onda se predomislio i optužio samog sebe), jer se lično zainatio da nađe ubicu pevačice Jelene Marjanović. Čim ga je „našao“ svečano je saopštio da će biti uhapšen za 48 sati, a kada od tog hapšenja ništa nije bilo, obratio se policiji sa namerom da ne hapse pre izbora. „Voleo bih, kada bi bilo moguće, da policija o tome ne obaveštava javnost do ponedeljka, da ne bi bilo raznih spekulacija različitih ljudi, koji znaju da ne mogu da pobede na pošten način i koji svojom mržnjom nisu uspeli da pridobiju većinu biračkog tela, da ovim ne bi imali još jedan razlog za reči mržnje i svoje izgovore“, objasnio je premijer. Na komentar novinara da je sam otvorio tu temu i najavio ime ubice, lakonski je odgovorio – jesam, ali u neformalnom razgovoru.
Vučić je upozorio tužioce da bi „doživeo kao svoj lični poraz ako bi se desilo da Miroslav Mišković bude pušten iz pritvora“ i oni su ga poslušali. Nije se oglašavao da li je „poraz“ i to što je državu takav uticaj na pravosuđe koštao 32,7 miliona evra pred Međunarodnim arbitražnim tribunalom u Vašingtonu
Biće da mu te godine nijedna istraga nije išla od ruke jer ni do danas ne znamo ko je ubica pevačice, ko je rušio u Savamali i ko je podmetnuo oružje pored njegove vikendice u Jajincima, mada je i o tome Vučić imao pouzdane podatke. Rekao je: „Postoje iskazi pojedinih osoba koje su prošle detektor laži i dale iskaze, a jedna osoba je u pisanoj formi potvrdila različite stvari. I ko je koliko novca dobio i na koji način.“ I nestadoše i iskazi i rezultati detektora laži, baš kao i dva minuta snimka sa rampe u Doljevcu, koje je navodno Vučić video i sakrio jer su suviše strašni za gledanje. Strašniji od fotografija koje je pokazivao dok nam je pričao o Belivukovim zločinima i pravljenju ljudskih ćevapa?
Iako je mešanje u istrage konstanta Vučićeve vlasti, na kojoj god funkciji da se nalazio, primetno je da je dobijalo i na ubrzanju i na beskrupuloznosti. Možda je najupečatljiviji primer kada je u slučaju „Generalštab“ osumnjičeni direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Goran Vasić priznao radnju koja mu se stavlja na teret – falsifikovanje dokumentacije na osnovu koje je Ministarstvo kulture podnelo Inicijativu za donošenje odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra, a Vučić to odbacio uz komentar da „nikakvog falsifikovanja nije bilo“. Valjda on to bolje zna i od okrivljenog i od TOK-a, baš kao što zna da nije bilo nikakvog zvučnog topa i da se vodi istraga o policajcima koji su odavali „lažne informacije“ o njegovoj upotrebi, iako nadležno tužilaštvo nikada nije ni čulo za takvu istragu, a ne radilo na njoj. I da se hapse „boljševički plenumaši“ koji su naneli „jezive povrede policajcu Lazaru Baćiću ispred zgrade RTS“ , iako je istraga pokazala da ga je udario policajac. A možda i ubice studentkinje na Filozofskom fakultetu, iako istraga nikada nije dokazala da se radi o ubistvu, ali bi predsednik voleo da je tako i baš bi mu leglo da se zbog toga uhapsi rektor, svi profesori blokaderi, a što ne – i studenti.
Taj neprekidni niz je nemoguće i pobrojati, a kamoli razumeti. Iako je u javnosti plasirana teza da je njegov upliv u slučaj Nešovića odraz potrebe da svom biračkom telu dokaže da je i dalje najvažniji i da i pored pobunjene Srbije u šaci još uvek ima sve institucije, nemoguće je zanemariti iracionalnost tog poteza – dobrovoljno se umešao u skandal od kog bi mu bilo daleko korisnije da se distancira, a pri tom je čak i imao manevarski prostor za to.
