Nestanak Jozefa Mengelea – kaže nam Olivije Gez čim smo se našli u Francuskom institutu, u društvu Sonje Filipović, urednice programa – završni je deo trilogije posvećene Evropi i Nemačkoj po završetku Drugog svetskog rata.
„Prva knjiga govorila je o istoriji Jevreja u Nemačkoj od 1945. Nametnulo mi se pitanje zbog čega su Jevreji, žrtve, odlučili ili da ostanu, ili da se vrate u zemlju svojih krvnika, dakle, u Nemačku.“ Uvodni tom tematizovao je sećanja, Treći rajh, Holokaust. Storija o Nemačkoj iz perspektive žrtve.
Zanimalo nas je otkud monstrum Mengele, ili Helmut Gregor, u romanu nagrađenom prestižnim priznanjem Renodo 2017, kod nas objavljenom pre osam leta, u Čarobnoj knjizi, u prevodu Melite Logo Milutinović.
„Želeo sam da napišem istu tu priču ali iz ugla velikog ratnog zločinca. Iskreno, nisam znao kog…“ Desilo da je radio na scenariju za film Fric Bauer, nemački heroj, o poznatom tužiocu.
„Da bih sklopio scenario na osnovu dokumenata, mnogo sam čitao o nacističkom miljeu u Argentini i naišao na Jozefa Mengelea. Uvideo sam da je on taj zločinac i da ću sve ispripovedati iz drugog ugla. S tim da me nije pokrenulo samo to… Najpre sam hteo istinitu priču o Južnoj Americi i demistifikaciju ličnosti Anđela Smrti. Saznanje da li je ovako ili onako bio kažnjen, mada se zna da nikada nije uhapšen i da mu nikad nije bilo suđeno. Eto otkud fikcije o drugom životu Mengelea.“
Počinje dolaskom krvnika u Buenos Ajres, na argentinsku carinu, posle tri nedelje plovidbe. Službenik proverava prtljag, „brižljivo složenu odeću, portret nežne plave žene i nekoliko ploča s operama, onda se mršti otkrivajući šta je u manjem koferu: špricevi za potkožne injekcije, sveske s beleškama i anatomskim prikazima, uzorci krvi, pločice sa uzorcima ćelija – neobično za jednog mehaničara.“
Zna li da ovaj sa sobom nosi krematorijume, barake; da dolazi iz „grada sa oporim vonjem spaljenog mesa i kose, opasanog osmatračnicama i bodljikavom žicom… levo trenutna smrt, gasne komore, desno polagana smrt, prinudni rad ili njegova laboratorija“. Monstrum „zaljubljen u posao“, u najjezivija medicinska logorska ispitivanja. „On im ubrizgava injekcije hloroforma u srce. Izvađeni organi, s pečatom ’ratni materijal hitno’, šalju se u berlinski Institut Kajzer Vilhelm.“
Dve stotine strana, ili osamdesetak poglavlja fikcije, pisac zatvara – bibliografijom. Kako zna da je došao kraj proučavanju obimne građe?
„Osećaj je fizički. Glumac se priprema za film i u određenom času oseti da je spreman za snimanje. Utelovio je tu osobu! Nema naučnog objašnjenja. Čist osećaj. Ovo mora da izađe iz mene, mora da se stavi na papir.“
Ukoliko reši da za temelj uzme istoriju, autor u romanu treba da ostavi sebe ili barem nešto svoje, inače ništa. Podvukli smo deskripciju hlebnog drveća prepletenog korenja što liči na čudovišne šape dinosaurusa.
„Bio sam“, dodaje. „Video sam šake dinosaurusa.“
Prozu otvara citat Česlava Miloša: Ti koji si toliko zla učinio običnom čoveku / I grohotom se smejao gledajući patnju / Ne veruj da si na sigurnom/ Jer pesnik pamti.
Poeziji daje prednost nad istorijom…
„Pazite, dve jako različite stvari! Literatura, poput kinematografije, dodirne naše emocije, ali emocija ne služi ničemu ako nije zasnovana na istorijskim činjenicama. Rad istoričara je veoma bitan da bi drugi koristili njihova dostugnuća. Uprkos razlikama, nadopunjuju se. Ne može da se tvrdi da je jedna značajnija od druge.“
Autoritarni režimi znaju da manipulišu interesima, ambicijama, novcem, titulama, simbolima. Negde u toj brojnoj bandi, među devedeset šest posto ljudi – tu negde leži cinizam. Svugde je, neprestano
Mengele je u tom paklu „dobrog raspoloženja, veselo lice prikriva okrutnost“. Narator saopštava: „Iznenađujuća je to količina cinizma, čak i za logor.“
Naš sagovornik, francuski romanopisac, esejista i novinar, koji je studirao na Sciences-Po u Strazburu, Londonskoj školi ekonomije i Evropskom koledžu, pa radio kao slobodni novinar za Njujork tajms, Mond, Figaro, Frankfurter algemajne cajtung, bio reporter u odeljenju za međunarodnu ekonomiju lista Tribjun, donosio reportaže o srednjoj Evropi, Latinskoj Americi, Bliskom istoku, Evropskoj uniji i „geopolitici nafte“ – uzvraća čuđenjem.
„Ja sam napisao tu rečenicu?!“
Cinizam ume da bude strašan.
„U suštini, tokom ratova i nestabilnih perioda, postoji recimo dva procenta onih pravih gadova, bezdušnika. I dva procenta istinskih heroja. Između je ogroman procenat sa različitom dozom cinizma. Autoritarni režimi tako funkcionišu! Znaju da manipulišu interesima, ambicijama, novcem, titulama, simbolima. Negde u toj brojnoj bandi, među devedeset šest posto ljudi – tu negde leži cinizam. Svugde je, neprestano.“
Prateći Mengeleovo skrivanje, opisuje do detalja Peronovu Argentinu i prerušene, uposlene zločince, uključujući Pavelića. „Krajem četrdesetih“, čitamo na 34. stranici, „Buenos Ajres postaje prestonica škarta iz poraženog crnog poretka“. Nacisti računaju na Hladni, na mogući treći svetski rat, da će se izvući.
I danas se neprekidno poteže za tim pojmovima.
„Hladni rat je indirektan konflikt, relativno racionalno organizovan, sa čitavim kodom procedura. Zamislite da igrate šah nuklearnim naoružanjem. Trenutno ne možemo da govorimo o šahovskom meču, pre će biti da je igra po imenu go. Pioni mogu da idu u svim pravcima.“
Mišljenja je da živimo u apsolutnom haosu: „Imam utisak da u svakom momentu sve može da se dogodi. U Hladnom ratu imate dve strane, a Titova Jugoslavija u sredini.“
Smeška se. Upravo završava rukopis, izučavao je Broza, jedan od junaka biće titoista.
„Hladni rat podrazumeva određenu strukturu. Naša nedoumica jeste gde je gazda. Amerika više nije gospodar, Rusija se ponaša iracionalno, ne znam šta će biti sa Kinom. Ratovi na Srednjem istoku, pa Pakistan, Indija… Totalni bordel u predapokaliptičnoj klimi, uz prisustvo veštačke inteligencije. Ogromna međunarodna nervoza. Stalno izgleda da treba da se požuri jer će za dan, mesec ili godinu sve da se promeni. Ne smetnite s uma da su na čelu moćnih zemalja – starci. Ostalo im je malo vremena da utiču na tok istorije.“
I svi pominju fašizam.
Napominje da je fašizam pokret u Italiji između dva svetska rata i da se ta reč ne može upotrebljavati kako kome padne na pamet. „Treba koristiti druge reči: autoritarno, totalitarno, nasilno… No, karakteristika našeg doba jeste da i same reči gube sopstveni smisao.“
Pričali smo nekoliko sati pred početak Svetskog prvenstva u fudbalu i beogradske premijere filma snimljenog po romanu Nestanak Jozefa Mengelea. Glavnu ulogu tumači glumac August Dil, a reditelj ostvarenja je Kiril Serebrenikov.
Četrdeset pet minuta pre predstavljanja Gezove knjige o Brazilu i driblingu pod naslovom Pohvala izmicanju, objavljene na Fakultetu za medije i komunikacije, u prevodu Stefana Pipera.
„Dribling je vaga krvi“, odmah smo naveli definiciju Boža Koprivice.
Započinjući esejistički biser Garinčinom sahranom, ne skrivajući da brazilske driblere, te „elastične ljude“, voli jer se udvaraju lopti kao da igraju sa najlepšom ženom na svetu – Olivije Gez se i među ovim koricama, drugačijim pristupom, uhvatio ukoštac sa rasnim i klasnim podelama, nadovezujući na bibliografiju i diskografiju.
Igra je postala popularna u toj zemlji početkom dvadesetog veka. „Njena pravila su jednostavna: lopta, narandža ili platno napunjeno čarapama… svi počinju da igraju fudbal, zabavno je i uzbudljivo, crnci i mulati takođe, ali sa svoje strane. Nisu smeli ni da dodirnu kosu belca.“
Ne bi li izbegli rasističke uvrede, „prvi igrači mulati se prerušavaju. Karlos Alberto iz Fluminensea pre susreta prekriva lice puderom od pirinča.“
„Dribling je obmana i tehnika preživljavanja prvih obojenih igrača, koja im je omogućavala da izbegnu svaki kontakt sa belim članovina odbrane. Crnog igrača koji talasa, koji se njiše, neće pretući na terenu niti nakon utakmice: niko ga neće uhvatiti, on dribla da bi spasao svoju kožu.“
Gez potvrđuje da ovo nije fikcija: „Brazil je poslednja zemlja koja je ukinula ropstvo. Pitanje rase je fundamentalno u brazilskoj kulturi.“ A fudbal je tamo rođen, dok nestaje robovlasničko društvo, „prvobitni greh“. Oslobađanje utiče na fudbal. Iako uvek treba paziti. „Amerika… Ropstvo je ukinuto, ali se na izvestan način problem psihološki prenosi generacijama.“
Čitaoci su opčinjeni formom Pohvale izmicanju.
Uspeo je da pronađe strukturu u ritmu dela: „Da ponovo nađem fantazam brazilskog fudbala. Postojala je ideja o tehnici, zadovoljstvu, spektaklu, ponoru, jer su dribleri osobene ličnosti. Moralo je sve da stane u knjigu.“
Pet nedelja proveo je u Riju. „Doživeo sam ono što pričam. Hteo sam da navedem šta je meni fudbal doneo: pristup kulturi, muzici, zadovoljstvima, ljudima. Želeo sam da prenesem to u knjižicu i nikada pišući nisam osetio toliko zadovoljstvo. Primetna je izvesna radost u toj prozi.
Duhovit je! „Pele, ili večna mladost, deluje besprekorno na slikama… jedini igrač koji je prešao iz crno-bele pedesetih u kolor sedamdesetih, sa tranzistora na satelit.“
Sa njima, na prvenstvo 1958, u Švedsku, odlaze i nutricionista, zubar, psiholog. Psiholog na testovima tobože otkriva Peleovu detinjastost.
„Važno je biti detinjast. Sačuvati ljubopitljivost, znatiželjnost, energiju deteta“, završavamo intervju.
Ocene sa pomenutih testova navodno pokazuju da je Garinča priglup i bezopasniji od jagnjeta. Ipak, zbog najvećeg Garinče dvadeset osam sobarica u hotelu biće zamenjeno muškarcima, dok će nudistima biti rečeno da se obuku ili da se švrćkaju negde drugde.
Šta je sa današnjim fudbalom? Suviše je geometrijski orijentisan? – navodimo sintagmu iz Pohvale.
„Manje ga pratim nego pre… Ne znam da li je previše geometrijski, ali možda jeste postao prava industrija i zato me ne zanima. Premda ima izuzetnih igrača. Oduvek sam voleo spontanost. Organizovan je slično američkom sportu. Pogledajte ulaznice, ništa drugo. Dosta se izgubilo na šarmu.“
Naravno, gledaće šampionat.
Kiril Serebrenikov: Duša je lomljiva
Šta je danas najvažnije u vašem radu? O čemu vaša dela moraju da govore? O ratovima, društvenoj nepravdi, položaju manjina? – pitali smo 2023. reditelja Kirila Serebrenikova. „O slabosti jedne osobe. Svake osobe na ovom svetu.“, odgovorio je ruski reditelj iz svog egzila u Berlinu. „Svi ljudi koji su na vlasti, ne samo u Rusiji već svuda, odgovorni su za ovo što se događa oko nas. Oni predvode naš svet ka sledećem tragičnom svetskom ratu. I to je mnogo opasno. Zadatak svih nas umetnika jeste da progovorimo koliko je svaka duša na ovom svetu slaba, lomljiva. Svako telo se lako slomi. Svako biće je lomljivo. Priroda oko nas je slaba. I sve se to može uništiti jednim pritiskom na jedno dugme. Pa zamislite, jedan čovek je započeo rat protiv Ukrajine. Samo jedan čovek. To znači da neko u nekom bunkeru može da pritisne dugme i da uništi sve što postoji, sve koje znamo. I zato moramo iznova i iznova da pričamo koliko je život krhak, a opet neprocenjiv.
