Nisam bio u Beogradu, ali i da sam bio ne bih išao na protest. Svi znaju da sam bio 15. marta 2025, ali niko ne pominje da sam 28. juna, na Vidovdan, bio na Gazimestanu upravo sa simboličkim i političkim razlogom, kaže u intervjuu za Radar potpredsednik SPS-a Branko Ružić. „Moj politički stav je sasvim jasan. Pritom su studenti rekli da ne žele da vide političare, a sebe smatram političarem u specifičnoj ulozi, jer sam potpredsednik Glavnog odbora jedne od vladajućih stranaka, tako da verovatno objektivno ne spadam u političare koje bi studenti želeli da vide“, pojašnjava Ružić odluku da se ne pojavi na protestu na Slaviji 23. maja.
Kako tumačite poruke protesta i veliki odziv građana?
Prvi put smo čuli poruke koje mogu biti obrisi programa ili politika koje će možda proisteći iz tog programa. Svako ko zdravorazumski razmišlja mora biti saglasan sa borbom protiv korupcije i kriminala, što je ideja vodilja svake državotvorne politike. Prvi put smo čuli i obrise odnosa prema Kosovu i Metohiji. Neko će njihov Memorandum nazvati spiskom lepih želja, dok će drugi reći da ne odudara od državne politike. Za to nacionalno pitanje potreban je konsenzus svih relevantnih političkih opcija i smatram da su se i studenti pridružili tom pristupu. Kako bi oni to regulisali, to je pitanje za dan posle.
Imate li utisak da je bunt zbog pada nadstrešnice prerastao u najozbiljniji politički pokret, i kako se to desilo?
Više elemenata je uticalo na to. Potrebno je da kao društvo izbegnemo anarhiju, ali još više da izbegnemo diktaturu. Svaka vlast koja isuviše dugo traje, po aršinima koji nisu usklađeni sa demokratskim načelima, dovodi do mentalne krize kod većine građana koji polako gube poverenje u institucije i dovode u pitanje njihovo funkcionisanje. Stvara se paralelni univerzum, opoziciono nastrojen upravo zbog modela funkcionisanja vladajuće strukture i establišmenta. Centralizacija svih institucija, oktroisanje političkih i pravosudnih odluka iz jednog centra moći ne odiše demokratičnošću i u takvoj situaciji prirodno je da svako ko zdravorazumski posmatra šta se događa želi da iskaže bunt i kritiku. Važno je da ta energija ne bude zloupotrebljena. Ti mladi ljudi, a oni su budućnost zemlje, uspeli su i pored etiketiranja da su ustaše, kriminalci i fašisti, da mentalno oslobode građane i to su razlozi velikih okupljanja. Na drugoj strani, vlast je pokušavala, ali na pogrešan način, da anestezira tu energiju. Umesto da bude predsednik svih građana, predsednik Republike zastupa isključivo interes birača stranke kojoj pripada i koalicije koju predvodi, što nije manir odgovornog državnika. Mogao je ponešto da nauči od svog političkog roditelja Tomislava Nikolića. Krizni menadžment vlasti nije bio na zavidnom nivou i sve to je dovelo do urušavanja sistema i do toga da je Srbija raspolućena. I zato je važno pitanje šta mi radimo nakon Vučićeve ere?
Mladi ljudi, a oni su budućnost zemlje, uspeli su i pored etiketiranja da su ustaše, kriminalci i fašisti, da mentalno oslobode građane i to su razlozi velikih okupljanja. Na drugoj strani, vlast je pokušavala, ali na pogrešan način, da anestezira tu energiju
Šta radimo dan posle?
Neophodno je da sistem funkcioniše, da se izvršna vlast ne meša u funkcionisanje pravosudnog sistema, zbog čega konstantno dobijamo dobronamerne kritike EU, a koja je i po javnim istupima predsednika Republike, cilj kome kao društvo težimo, barem u vrednosnom smislu. Imamo mnogo kvalitetnih, stručnih ljudi i u sadašnjem sistemu, i van njega. Ali ako se bude insistiralo na lustraciji, mislim da smo na pogrešnom tragu. Procesuiranje, krivično gonjenje, utvrđivanje krivice svih onih koji su se ogrešili o zakon je nešto drugo i to se mora sprovesti u delo. Lustracija ne privlači. Podsetiću da je na izborima pre 5. oktobra 2000. Milošević imao više od milion i po glasova, a u decembru iste godine na vanrednim parlamentarnim izborima izgubio je milion glasova. Ti glasovi su negde otišli. Nemamo, dakle, dve Srbije, dva naroda. Zato je potreban most, da se i taj dan posle sve sprovede u miru, a ne da imamo revoluciju ili ne daj Bože sukobe na ulicama. To bi bila tragedija. Za sadašnju konfrontaciju i sukobe u društvu, raskinuta kumstva, svađe među rođacima, sukobe na ulicama, najodgovorniji su oni koji su na vlasti, pa tek onda ovi drugi.
Mnogi incidente nakon protesta vide kao inscenaciju vlasti, da su ubačeni ljudi napadali policiju. Da li je to neka matrica koju smo gledali više puta?
Ne mogu da tvrdim da je to činjenica, ali svakako liči na matricu koja se ponavlja peti put. Do incidenata i nereda je došlo odmah po završetku skupa na Slaviji. Čak i da su ekstremni, a nisu, zašto bi to bio interes organizatora skupa? Zašto bi se oni sukobljavali sa policijom koja nije ni bila preterano prisutna na Slaviji? Očigledno se radi o potrebi da se preko provladinih medija promoviše navodno destruktivna uloga tih „ustaša, fašista, izdajnika, blokadera“ i da se biračkom telu, koje pokušava da mobiliše predsednik, da antidepresiv, da poveruje u takvu priču. Ali, čak ni oni, pored te velike medijske agresije, ne veruju više u takve stvari. S druge strane, MUP i zbog procene da je na Slaviji bilo 34.300 ljudi po ko zna koji put gubi kredibilitet bez ikakvog racionalnog razloga.
Kako gledate na to da se Vučić i SNS oslanjaju na podele i nasilje, bilo da ono dolazi iz policije ili iz kriminalnih krugova, i tako pokušaju da reše sve izraženije nezadovoljstvo građana?
To govori o krizi, ali i o strahu. Još uvek to nije panični strah, ali postoji bojazan od pada s vlasti, jer kada se pogledaju u ogledalu valjda znaju da li su učinili nešto što se kosi sa zakonom i od toga zavisi nivo tog straha. To će utvrditi nadležni kada za to dođe vreme. Ali, evidentno je korupcija u Srbiji „prešla igricu“ i postala manir funkcionisanja sistema. To je razlog za strah involviranih u nezakonite radnje. O tom strahu svedoči i uzurpacija Pionirskog parka, u kom se uoči svakog protesta studenata, građana ili opozicije okuplja skaradna ekipa, koja na dugme izaziva incidente da bi se pričalo o tome, a ne o porukama sa protesta. Svačeg smo se u međuvremenu naslušali. Koliko je bilo „dana D“, rušenja ustavnog poretka… Bila je najavljena i deklaracija o Vojvodini, a kao poslanik je nikad nisam video u parlamentu. Ni grandiozno književno delo o pobedi nad obojenom revolucijom, najavljeno za 28. jun prošle godine, nisam video, a da sam ga pročitao možda bih promenio stav. Pred izbore u Mađarskoj „otkrivena“ je navodna diverzija na gasovodu. Pa, gde su ti diverzanti? Sada se o tome ćuti, a Srbija ima pravo da čuje o čemu se tu radi i ko je bio meta? Gebelsovske metode ponekad imaju pozitivan rezultat za one koji ih promovišu i sprovode, ali kada manipulacije predugo traju, dolazi do zasićenja i to se očigledno oseća u društvu. I to su jasni parametri šta će uslediti kada dođe do nekih normalnih izbora.
Mnogo se spekuliše sa datumom izbora. Zašto Vučić odugovlači? Da li je u pitanju strah, taktika koja podrazumeva da energija protesta splasne ili nešto treće?
Uz taktiku, prevashodni orijentir kada će izbori biti raspisani su istraživanja javnog mnjenja. Jedna od taktika može da bude da predsednik podnese ostavku, ali mu je za tako nešto potrebno jako, čvrsto i dobro obrazloženje. Inače, valjda nema razloga, u dva navrata pobedio je u prvom krugu, zahvaljujući i SPS-u. Ukoliko to uradi, svakako će preći na mesto premijera. To bi otvorilo perspektivu raspisivanja predsedničkih izbora, a parlamentarnim je vreme svakako krajem 2028. Time bi se zatvorio čitav ciklus u vezi sa Ekspom i očigledno da je to jedna od taktičkih varijanti. Ukoliko do toga ne dođe, smatram da će odluku bazirati na ekonomskim parametrima. Pre mesec dana država se, emisijom obveznica, zadužila za 2,5 milijardi evra, od Emirata milijardu dolara… Ekonomska situacija nije ružičasta. U 2025. je direktnih stranih investicija bilo upola manje nego 2024. i taj trend se nastavlja. Poreski i prihodi od akciza na gorivo padaju, a ni privredna aktivnost nije na željenom nivou. Svakako je ekonomija jedan od parametara za predsednika Vučića kada bude donosio odluku koji je najbolji tajming za izbore.
Krizni menadžment establišmenta nije bio na zavidnom nivou i sve to je dovelo do urušavanja sistema i do toga da je Srbija raspolućena. I zato je važno pitanje šta mi radimo nakon Vučićeve ere
Koliko je izgledan scenario u kome on podnesi ostavku i prelazi na mesto premijera?
Takav scenario nije isključen. Tako bi demonstrirao navodnu snagu i mogao da kaže, evo, ja preuzimam dizgine izvršne vlasti, jer je ona nefunkcionalna, nesposobna, bez obzira na to što ih je on sve predložio. U poslednje vreme sve što radi više liči na premijersku kampanju nego na bilo šta drugo. Pritom, u ovakvom sistemu, kao predsednik Republike on je ujedno i premijer, predsednik kasacionih sudova, republički javni tužilac, selektor, i još štošta.
Nedavno ste rekli, misleći na Vučića, da niko ne sme da polaže pravo na Srbiju i da bi ona bila normalna ukoliko studenti pobede. Rekli ste, takođe, da ne mogu sami da pobede, da će morati s nekim nešto da rade. S kim i šta bi to trebalo da rade studenti?
Govorio sam o takmičenju parolama. Na „Studenti pobeđuju“, vlast je odgovorila parolom „Srbija pobeđuje“. Ako želimo da Srbija pobedi, a imamo predsednika koji se zalaže isključivo za biračko telo koje njega podržava, za pobedu normalnosti bi bilo logičnije da studenti donesu promenu. Ako pobedi parola „Srbija pobeđuje“, jasno je da polovina Srbije neće pobediti. Dakle, potrebno je otvaranje perspektive ka normalnom društvu u kome će studenti ili njihovi predstavnici biti deo sistema koji će težiti ozdravljenju. U tom smislu sam o tome govorю i, naravno, dočekan sam na nož sa svih strana. S druge strane, oni sami ne mogu da pobede. Ne želim da im dociram, jer su mi oni na neki način sada politički oponenti, sutra mogu biti politički partneri, ali u nekim stvarima sa njima mogu da se složim. Pre svega o borbi protiv korupcije i kriminala. Ali, potrebno je da se formalno etabliraju, izađu sa političkim ciljevima, kažu šta im je program i da odgovore na teška pitanja. Nije program isključivo kritikovati i konstatovati, nego i ponuditi nešto. Zato kažem da oni sami ne mogu da pobede. Video sam poziciju SPS-a, kao u mnogo slučaja do sada, kao eventualnog mosta, nekog ko bi mogao da predupredi sve negativne događaje koji mogu da uslede zbog konfrontacije koja je na ivici noža.
Evidentno je korupcija u Srbiji „prešla igricu“ i postala manir funkcionisanja sistema. To je razlog za strah involviranih u nezakonite radnje. O tom strahu svedoči i uzurpacija Pionirskog parka u kom se uoči svakog protesta studenata, građana ili opozicije okuplja skaradna ekipa, koja na dugme izaziva incidente
Čekajte, a šta je sa odgovornošću SPS-a? I vi ste sve vreme deo vladajuće koalicije. Ne možete biti most, a da preskočimo vašu odgovornost.
Odgovornost SPS-a je merljiva. Potrebno je da svi nosimo tu dozu odgovornosti, ali u novijoj političkoj istoriji nisam primetio da su mnogi poneli tu odgovornost. Svako odgovoran za bilo šta protivzakonito bi trebalo da odgovara. Pored toga, potrebno je da imamo i funkcionalnu vlast i sistem koji funkcioniše da bi oni koji su odgovorni mogli da odgovaraju. SPS nosi onoliku dozu odgovornosti koliko je bio prisutan i koliko je pitan. Sve vreme smo u koaliciji sa SNS-om, ali kada pogledamo suštinski, da li je SPS odlučivao samostalno o bilo kojoj dramatično važnoj situaciji u prethodnih 14 godina? Davali smo doprinos zajedničkoj politici svih vlada, a kao ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je radio, na primer, na otpriznavanju Kosova i Metohije.
A nije li kao premijer potpisao katastrofalni Briselski sporazum, kojim su poništene sve srpske institucije na Kosovu?
Ne, ja neću reći da je Briselski sporazum katastrofa. Katastrofa je kasnija primena, jer ni danas nema Zajednice srpskih opština, a Briselski sporazum smo praktično u 90 odsto odredaba sproveli u delo i na neki način doveli u pitanje poverenje naših sunarodnika na KiM. Sam sporazum nije bio idealan, ali je bio realističan uz garancije EU koje se, nažalost, nisu ispunile. Ne vidim da je SPS imao direktora Kancelarije za KiM ili radio bilo šta po pitanju KiM osim davanja glasova naših birača Srpskoj listi. Naravno da bi trebalo da snosimo odgovornost kao manji partner u Vladi, ali suštinski zna se ko je odlučivao i ko je dirigovao.
Da li zaista verujete da bi studenti pristali da SPS bude most koji pominjete?
Upravo taj puritanizam može da bude mač sa dve oštrice. Možda će oni u svom naumu uspeti. Ideja dela javnosti je da sve tradicionalne političke partije nestanu. Jedini „tvrd orah“ je SPS. Sve ostale, kao što su SPO, DS i SRS, očigledno su irelevantne, a SNS je konglomerat svega i svačega, baziran isključivo na jednom čoveku i trajaće dok je on na vlasti. Ako je intencija da se sve resetuje i krene iznova, ni ta opcija nije isključena, ali nisam siguran da će to biti moguće u sadašnjim okolnostima. A da li bi studenti nešto prihvatili ili ne, pitanje je za dan posle. Tu odluke nameću matematika i politika, a ne emocije. U politici nikad ne recite nikad. Taj puritanski pristup ne može da pridobije enormno veliko utemeljenje u biračkom telu. Kao što ni opcija predvođena Vučićem i SNS-om ne shvata da nije sama sebi dovoljna, tako ni studenti ne bi trebalo da misle da će eventualnom pobedom sa jedan-dva procenta razlike moći da opredeljuju sudbinu svih političkih oponenata.
Niz afera vlasti dopunilo je hapšenje doskorašnjeg načelnika beogradske policije Veselina Milića, pod sumnjom da je pomagao i prikrivao najteža krivična dela. Da li je i za vas to još jedan pokazatelj organske sprege kriminala i vlasti?
Tragična posledica uzroka koji se svodi na devalviranje značaja institucija, hijerarhijskog organizovanja, subordinacije, profesionalizma… Pritom, ne govorim samo o MUP-u, zbog čega dramatično pada poverenje, pored ostalih institucija, i u policiju.
Sprega neformalnih političkih centara moći sa delom ljudi s druge strane zakona je očigledno prisutna. Da li je posledica toga ovo terminalno stanje u kom smo sada? Verujem da jeste. Suština je da institucije funkcionišu na bazi impulsa javnosti ili kada se nešto sazna
Ovo nije izolovan slučaj. Imali smo Jovanjicu, Konjuh, nerešeno ubistvo Olivera Ivanovića, pad helikoptera, pad nadstrešnice i niko nije odgovarao. Pitam vas, dakle, o mnogim slučajevima koji ukazuju na moguću spregu kriminala i vlasti?
Sprega neformalnih političkih centara moći sa delom ljudi s druge strane zakona je očigledno prisutna. Da li je posledica toga ovo terminalno stanje u kom smo sada? Verujem da jeste i da je tome doprineo gubitak digniteta pripadnika MUP-a i pravosudnih organa. Sve je to uvezano, jer formalno neke institucije egzistiraju, ali na drugom nivou pojedinci kanališu stvari i selektivno donose odluke. Naravno da je prezumpcija nevinosti vrhovno pravno načelo, ali se ne može primenjivati selektivno. Svakako da ovaj slučaj dramatično degradira poverenje u državu i sistem. Iskreno se nadam da će MUP i pravosuđe ovaj događaj uvesti u pravnu normu i da će ona biti primenjena, ne ulazeći u to ko ima kakav bekgraund, ko je izvršilac a ko saučesnik. Za to postoje verovatno i dokazi. Ali suština je da očigledno institucije funkcionišu na bazi impulsa javnosti ili kada se nešto sazna. To je nedopustivo. To je nešto što u uređenoj državi ne sme da bude slučaj.
U tom kontekstu mnogi smatraju da je Dačić kao ministar policije trebalo da podnese ostavku, kao što ste vi nakon tragedije u „Ribnikaru“ podneli ostavku na mesto ministra prosvete? Šta vi mislite?
Nisam adresa za to pitanje, ne želim to da komentarišem, jer je ostavka lični čin. Šta god da kažem biće protumačeno na ovaj ili onaj način. A neopozivu ostavku sam podneo jer sam bio vođen i kućnim vaspitanjem i nekom moralnom vertikalom koju posedujem i osećanjem da je to najlogičnija stvar u tom trenutku.
Nije isključeno da Vučić pređe na mesto premijera. Tako bi demonstrirao navodnu snagu i mogao da kaže, evo, ja preuzimam dizgine izvršne vlasti, jer je ona nefunkcionalna, nesposobna, bez obzira što ih je on sve predložio
Dačić, blago rečeno, nije bio uverljiv ni nakon 15. marta i korišćenja soničnog oružja, da ne govorimo o tome da je aminovao sva ona premlaćivanja i hapšenja studenata i građana?
Mislim da je neposredno pre 15. marta i u redovima MUP-a bilo rukovodilaca koji su anticipirali mogućnost mnogo većeg nasilja, koje je očigledno bilo pripremano. I da su uspeli da to na neki način anesteziraju.
Ko je pripremao veće nasilje?
Naravno da to nisu bili studenti. A što se tiče ministrovanja bilo kog ministra, pa i Dačića, ovde je sve centralizovano. Daću vam primer. Traju protesti ispred RTS-a. Policajac udara kolegu, a na konferenciji za štampu predsednik se ljuti i vrlo ponižavajuće odnosi prema ministru unutrašnjih poslova. Potrebno je da kažete da su studenti pretukli policajca, a vidite na snimku da to nema veze sa istinom. Eto toliko se, po mom mišljenju, i sam Dačić pita u MUP-u.
Pred kraj godine najavljen je i Kongres SPS-a. Razmišljate li o kandidaturi za predsednika i, ako pobedi vaša struja, hoće li SPS na sledećim izborima nastupati samostalno ili sa SNS-om?
Kongres se po pravilu održava svaki četiri godine i trebalo bi da bude održan krajem godine, ali još nije raspisan tako da je preuranjeno o tome govoriti. Uz to, imamo i objektivne okolnosti zbog zdravstvenog stanja predsednika, koji je vlastan da donese svoju ličnu odluku, a o kandidatima će se izjasniti članstvo. Naravno, struja nema u SPS-u, ali nijanse postoje. Predsednik Dačić je, hvala Bogu, na putu zdravstvenog oporavka, i ukoliko mu okolnosti to dozvole ponudio se i partiji i Srbiji za budućnost. Vrlo hrabro i legitimno. Lično, nijansa nas razlikuje i tu ne promišljamo na identičan način. „Vučićevoj“ Srbiji se nikada ne bih nudio ako razmišljam o budućnosti i dobrobiti našeg naroda. No, nevezano od Kongresa, ja lično neću stati na zajedničku listu sa SNS-om, a videćemo šta će odlučiti partijski organi. Ja ću svakako biti protiv toga. Posle svakog javnog nastupa rađa se mogućnost da uopšte ne budem u poziciji da bilo šta iniciram ili odlučujem unutar SPS-a. I ovo sada što pričam može da otvori pitanje mog opstanka u partiji. Da ne govorimo o tome da kada zdravorazumski govorite i nastupate kritički, dobijate „dobronamerna“ uputstva da se pozabavite svojom bezbednošću, da povedete računa, da je možda pametnije da budete tihi, da ćutite. Ja prosto nisam od tog materijala. Politički, jedina šansa za opstanak SPS-a je da izađe samostalno na izbore uz totalno novi narativ. Ako izađemo samostalno sa identičnim narativom, da nam je jedina opcija saradnja sa SNS-om i sa Vučićem, onda rizikujemo da ne pređemo cenzus. Saradnja sa SNS-om je već koštala SPS, jer smo u 10 opština, u kojima su nedavno održani izbori, nekada imali 45, a sada imamo samo 25 odbornika.
Možete li da zamislite kako će izgledati razrešenje krize? I da li vam zaista deluje da je Vučić spreman na mirnu tranziciju vlasti ukoliko je izgubi na izborima?
Ne želim da se stavljam u njegove cipele. Biće veoma teško da dođemo do iole normalnih izbora i izborne kampanje, uz ovakvu medijsku sliku i izborne uslove, ali i dalje želim da se nadam da će proteći u miru, i da nećemo morati da čekamo da nam rezultate saopšti Vučić, već samo da ih prizna.
