Ne volim i ne verujem u priče koje se pričaju ovakvim povodom, u kojima je intonacija očekivana i s izvesnim usmerenjem od početka do kraja. Oduvek mi je to bilo mrsko. Ali ponekad zaista nešto treba reći. Ovo je taj trenutak. Treba reći zbog čega smo Hoknija voleli i zbog čega je važno što smo u jednom periodu našeg života bili u prilici da budemo njegovi savremenici.
Dejvida Hoknija ste u vizuelnom smislu mogli prepoznati uvek. U medijskom svetu u kojem je sada i pet sekundi previše, okrugle naočare (uglavnom), blajhana kosa ili kačket (u zavisnosti o kojem periodu njegovog života govorimo), i šal ili kravata uokvireni sakoom ili nekim drugim, sličnim odevnim predmetom, ukomponovani u skladan koloristički odnos, uz poneku ekstravaganciju u detaljima, činili su Hoknija lako vizuelno prepoznatljivim. Bez greške. U javnim nastupima ćete ga uvek zateći u ovakvom ramu. Kao zaokruženu, dobro poznatu, dobrodošlu i nasmejanu misao.
Kao što ste ga s lakoćom mogli prepoznati, tako ste lako mogli i da ga slušate. Bez obzira na to o čemu je govorio, a najviše je govorio o umetnosti, delovalo je logično i baš onako kako biste vi rekli, ali baš i ne umete tako, iako je rečenica veoma jednostavna i veoma logična. Sve proističe i sve sledi, baš na način na koji treba.
A tek priče o umetnosti! Knjige Secret Knowledge: Rediscovering the lost techniques of the old masters, ili A history of pictures (From the cave to the computer screen) nastala u dijalogu sa umetničkim kritičarem Martinom Gejfordom su umetničke poslastice prve vrste. Svet je u svojoj nadobudnosti zaboravio da su mnogi ljudi pre nas razmišljali o slici, živeli sliku, ali i od nje. Dejvid Hokni nas je suočio s očiglednim činjenicama, gledao isto što i mi, ali je uočio više. Razotkrivajući nam izgubljena i zaboravljena znanja starih majstora, nije nam razgolitio njihov rad, učinio ga banalnim i prevaziđenim. Naprotiv. Dao im je dubinu i nadgradio njihovu magiju. Od Đota, Pjera dela Frančeska, vizantijske umetnosti, Karavađa, Mazača, Franca Halsa, Velaskeza, Vermera do Sezana, Van Goga, Pikasa, Vorhola… Umetnost gledanja je umetnost mišljenja i veština učenja. Tragove tog izučavanja uvek možete pronaći u njegovim radovima. U detaljima ili opštem utisku. Oni nisu citati, oponašanja ili preuzimanja, već diskretna posveta. Traganja u okviru istog. Pejsaž, portret, mrtva priroda. Tradicionalne teme na drugačiji način. Novo u starom.
Hokni nam je otkrivao da su crtanje i slikanje ljudske potrebe i da nam o tome jednako svedoče pećinski crteži i dečije žvrljanje. Da je Karavađo otkrio Hollywood lighting, i da je senka ta koja pravi razliku između slike stvorene na istoku i one nastale na zapadu. O tome koliko je fotografija uticala na svet slike, i o tome da su impresionisti slikali ono što se nije moglo videti na fotografijama. Da je svaka nova tehnika samo još jedan alat, nova mogućnost koju treba iskoristiti. Bez razmišljanja je posezao za ajfonom, ajpedom, pravio digitalne filmove ili kompjuterske crteže, ne uzimajući ih olako. Govorio je da svaki crtež, svaka slika, predstavlja jedan novi pogled na svet. Jedan novi rukopis. Hoknijev pogled na svet je autentičan, jedinstven, samo njegov. Sakriven je u njegovim crtežima, slikama, knjigama, intervjuima… Otkrivaćemo ga, vremenom, s istim entuzijazmom i radošću. I na isti način na koji nam je on predočavao slikarske svetove prošlosti.
