Kroz svoju akademsku karijeru, iškolovala je stotine američkih umetnika koji su od nje saznavali ko je Beli anđeo, jedna od najlepših i najdragocenijih fresaka u srpskoj i evropskoj umetnosti. Tome ih je naučila Beograđanka Natalija Mijatović. Završila je tadašnju Osmu beogradsku gimnaziju i upisala Fakultet likovnih umjetnosti na Cetinju. Diplomirala je u klasi Nikole Gvozdenovića i Stanka Zečevića. Zatim je dobila stipendiju i produžila dvogodišnje postdiplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti Pensilvanije, najstarijoj likovnoj akademiji u Americi. Odmah po završetku studija dobila je nacionalnu nagradu Fondacije Džoan Mičel za mlade i perspektivne američke umetnike i specijalnu vizu za umetnike od posebnog značaja. Usledile su brojne izložbe.
Ove godine, navršava se dvadeset osam godina njenog života u Americi, za koje kaže da su prošle kao tren. Njen suprug je takođe umetnik, slikar Blažo Kovačević. Oboje su profesori univerziteta i zajedno su prošli kroz nekoliko institucija da bi poslednje tri godine predavali na Univerzitetu Delaver. Ovaj univerzitet je osnovan 1743. godine i predstavlja jednu od najstarijih i najuglednijih obrazovnih institucija u SAD. Natalija je šef katedre za umetnost i dizajn i predaje slikarstvo.
Od 9. juna do 9. jula traje izložba Natalije Mijatović u galeriji Haos, u Dositejevoj 3, u Beogradu, pod nazivom Uteha u snegu. Odavno u ovoj galeriji crteža nije bilo toliko interesovanje kao ovih dana za crteže sagovornice Radara.
Ako studente u Americi učite da znaju šta predstavlja Beli anđeo, je li to bio vaš likovni izbor? Šta vama znači ta freska?
Može se reći. Moj prvi likovni izbor bile su freske u manastirima, a Belog anđela sam prvi put videla kada sam sa školom bila na ekskurziji pa smo obišli Mileševu. Kao što Desanka Maksimović kaže da nju sa fresaka gledaju njeni preci, ja sam, gledajući Belog anđela, bila ponosna što pripadam narodu koji je imao te plemiće kao svoje pretke. Gledajući našu srednjovekovnu umetnost i tu žrtvu koju su naši preci podneli da bismo danas imali svoje ime, na neki način me je prosvetlila ta lepota likova koji oslikavaju dostojanstvo i kroz poraz. Što smo više stradali, to smo lepšu umetnost proizvodili.
Suprug i vi ste otišli u Ameriku u godinama kada su Srbi tretirani kao neprijatelji i uspeli ste da se izborite sa tim, da ostanete i postignete zavidnu karijeru?
Otišli smo u jesen 1998. na postdiplomske studije i doživeli neverovatnu hajku protiv Srba. Čitava medijska kampanja morala je da ubedi američko stanovništvo da je vojna intervencija protiv nas opravdana i svuda smo bili javno demonizovani. Naši studenti su tih godina imali mnogo problema i s profesorima na univerzitetu jer su svi latentno verovali medijima i državnom aparatu.
Jeste li se trudili da nešto objasnite, opovrgnete?
Jesam, naravno. Organizovali smo debate, proteste ispred Bele kuće, nekoliko puta sam gostovala na televiziji, na En-Bi-Siju, u emisiji u kojoj su se pričale neistine o istoriji Srbije i Kosova i Metohije. Imali smo mnogo neprijatnosti na univerzitetu, i jedan sam univerzitet morala da napustim zbog konstantnih sukoba sa profesorima.
Svemu uprkos, ostali ste i izborili se. Niste se pokajali?
Nisam, ja sam svoj pedagoški rad doživela kao svojevrsnu misiju i privilegiju. Ne mogu govoriti da sam imala mnogo sreće, jer svi mi koji smo dolazili da se usavršavamo, bili smo podvrgnuti predrasudi protiv koje smo dodatno morali da se borimo. Svaki naš mladi čovek morao je da bude deset puta bolji od bilo koga drugog da bi opstao i dobio ono što svojim kvalitetom zaslužuje. Moja akademska misija bila je: ako sam ja jedini Srbin koga ste vi upoznali, onda ću se potruditi da znate ko je Beli anđeo, ko je Mića Popović, ko je Dado Đurić… I doprineću da mislite kako smo mi jedna velika civilizacija koja je doprinela svetskoj kulturi i baštini. Bio je to ambasadorski cilj koji mnogi naši ljudi imaju u svetu.
Ali morate u tom svetu da budete priznati i prihvaćeni kako biste uspeli u toj misiji.
Tačno je, treba vam platforma s koje ćete govoriti. Moj muž i ja smo dovodili mnogo kolega i studenata u Srbiju i Crnu Goru da bismo ih uverili i pokazali im ono o čemu smo govorili. Da napravimo mostove i povežemo umetnike, da u direktnom kontaktu sa ljudima utičemo na promenu slike o nama. Od čoveka do čoveka. I danas je to moja misija.
Danas je lakše ili nije u toj vašoj misiji?
Od onda do danas prošlo je skoro trideset godina i u međuvremenu su bivale razne druge krize i ljudi brzo zaboravljaju šta je bilo juče. Zaboravljaju i pustoš koju ostavljaju za sobom. Često mi neko od Amerikanaca kaže: sada je kod vas sve okej, mi smo to sredili za vas! Naravno da nije tako. Razaranje koje ostaje iza intervencija svetskih sila je nešto što ostaje i na šta često podsećam ljude, jer se to na neki način i dalje nastavlja. Povodom krize s Rusijom i Ukrajinom, tačnije povodom rata između ove dve zemlje, mnogi ljudi ne znaju da Srbija nije Sajbiria, i da Natalija jeste slovensko ime, ali da ja nisam Ruskinja. I često moram da edukujem ljude osnovnoj geografiji. Uglavnom se umesto Srbija govori Sirija ili Sajbiria. I morate da se potrudite, da im tačno objasnite odakle ste.
Ne zna to ni predsednik Amerike, pa što bi znao prosečan Amerikanac. Donald Tramp je u ovom mandatu ozbiljno počeo da interveniše u delokrug rada brojnih institucija kulture u ime očuvanja ili uspostavljanja vrednosti nacionalnog duha. Da li vi kao umetnik, pedagog, osećate nešto od te vrste promena na kulturnoj sceni?
Kako da ne. Taj pritisak traje već duže vreme i ne mislim da je samo nacionalnog karaktera, jer Amerikanci ne pate od manjka nacionalnog identiteta i ponosa. Oni imaju taj suprematizam koji svima nameću. Do neke granice je zdravo biti srećan i ponosan na svoju naciju, dok to ne ugrožava druge. Ali, mislim da kod Trampa to prelazi u neku vrstu patologije. Ja za to nisam stručnjak, ali on je danas ličnost koja ima potrebu da donosi odluke i da se dokazuje u sferama za koje nije kompetentan. To je nešto što nam je poznato, dešava se u mnogim društvima, uključujući i naše.
Sistem obrazovanja je već duže vremena napadan u SAD.
Jeste, posebno je intenzivno napadan tokom njegovog mandata, jer Tramp očigledno doživljava kritičko mišljenje i obrazovanje kao direktno ugrožavanje modela vlasti koji on pokušava da nametne. Ukidaju se sredstva za naučnoistraživački rad, za umetničke prakse generalno nije bilo dovoljno ulaganja, a sada pogotovo. Možda je problem i u tome što je politika identiteta uvek bila naglašavana u umetnosti, pa je to smetalo i umerenim strujama. To insistiranje na različitostima, činjenica da grupe koje su nekada bile diskriminisane sada dobijaju prioritet, možda je to u nekoj sredini srednje populacije izazvalo revolt. I to se sada vraća kao bumerang u suprotnom pravcu. A znamo da su ti ekstremi u bilo kom smeru jako pogubni.
Studenti su uspeli da pokažu neverovatan nivo osvešćenosti i požrtvovanosti za ideju za koju se bore. Ideju slobode. Verujem da će sve generacije u Srbiji prepoznati to vraćanje sebi
Sada drastično dolazi do izražaja davni zahtev kapitalizma da umetnost, ako nije tržišna, ne treba da postoji.
To je veliki problem. Ranije su ipak postojale neke fondacije koje su podržavale razne projekte, sada je i to pod krizom. A umetnici moraju da računaju na neprofitne organizacije i fondacije koje će podržavati umetnost, jer država ne samo da ne podržava umetnike, već su oni pod njenim direktnim napadom. Stradaju muzeji, kulturni centri i manje galerije. Velike megagalerije koje su uvek koketirale s politikom i centrima moći i dalje uspevaju, jer su tako uvek funkcionisale. Ja sam se opredelila prevashodno za pedagoški rad jer to volim i to mi pričinjava veliko zadovoljstvo, ali ujedno i ne zavisim ni od koga u svom umetničkom radu. Ne moram da mislim šta je popularno, jer popularni trendovi i dalje diktiraju uspešnost umetnika. Kriza koja se danas vidi u Americi traje već decenijama, samo je danas izraženija nego u Evropi, gde još uvek postoje institucije kulture koje podržavaju nezavisnu umetnost. U Americi toga nikada nije bilo.
Šta je danas na ceni u Americi, kad je o likovnoj umetnosti reč? Ne mislim na izme koji traju jedan dan.
Od kako je postmodernizam na neki način ukinuo sve te izme pa sad sve može, ipak je bilo nekih trzaja i pravaca koji su opstali. Recimo, kada sam ja magistrirala 2000. slikarstvo nije postojalo. Bilo je proglašeno mrtvim, postojali su performans, razne umetničke instalacije, tehnološka umetnost… ali slikarstvo je pretrpelo jednu negativnu predrasudu. Poslednjih desetak godina opet dolazi do procvata slikarstva koje se vratilo svojoj vrednosti i popularnosti. Umetnici rade sve – od realizma i reprezentacije, do figuracije koja je uvek bila popularna, do apstrakcije i ogromnih floralnih elemenata i malih formata gde se slika tretira kao mali dragulj s finim, filigranskim detaljima.
Koliko je danas u muzejima Amerike prisustvo umetnika Afroamerikanaca ili afričkih Amerikanaca, kako se službeno zovu?
Primećuje se značajan porast prisustva afroameričkih umetnika u muzejima i kulturnim centrima. Nemate nijedan veći muzej u Americi koji danas nema veliku samostalnu izložbu umetnika iz te grupacije. Takođe su popularni i prisutni mladi umetnici s afričkog kontinenta.
Imali ste razne faze u svom slikarstvu, ali poslednjih godina na svojim slikama, što pokazuje i izložba u Haosu, negujete mir i tišinu snežnog pokrivača preko polja koje je možda izgorelo od požara, na kome se možda događala velika tragedija.
Na ovoj izložbi ima nekoliko slika koje nose ime sela iz Slavonije odakle je moja pokojna majka. To je zapadna Slavonija, naša postojbina u kojoj je uvek bilo malo Srba. Pred maminu smrt sam saznala da je četrdeset šest mojih direktnih predaka stradalo u Jasenovcu. Našla sam ih sve imenom i prezimenom u bazi podataka logora Jasenovac. Ja sam tu traumu nosila u sebi ne znajući da je identifikujem, a u mojim slikama ima mnogo toponima koji se pronalaze vezani za leta koja sam provodila u Slavoniji. Neke od tih slika su nastajale dok je mama bolovala i one su bile moje vraćanje u taj slavonski pejzaž, moj način da preživim gubitak mame.
Imate blizak kontakt sa svojim američkim studentima. Kako razumete pobunu studenata u Srbiji poslednjih godina?
Ja sam bila veoma aktivna u studentskim demonstracijama devedesetih i čvrsto sam verovala da ćemo uspeti. I stalno verujem da ćemo uspeti, i stalno ne mogu da verujem da i dalje ne uspevamo. I sada imam čvrstu veru i podršku da će studenti uspeti. Fascinira me da su i pored tih decenija nemilosrdnog uništavanja kulture i umetnosti, pored nedostupnosti informacija, ovi mladi ljudi uspeli da odrastu u jednu smislenu generaciju koja razmišlja svojom glavom, svesna svoje odgovornosti. Ti mladići i devojke su u stanju da prepoznaju svoje nasleđe, svoje slabosti i svoje potencijale, što je zaista fascinantno, s obzirom na to protiv čega sve moraju da se bore da bi porasli u tako divne mlade ljude. Oni su uspeli da pokažu jedan neverovatan nivo osvešćenosti i požrtvovanosti za ideju za koju se bore. A to je ideja slobode. Imam čvrstu veru da će sve generacije u Srbiji prepoznati to vraćanje sebi, vraćanje onome što jesmo.
