Veliki umetnik, voleo je da slika ( i crta) do poslednjeg daha, inspirisao svojim pristupom svakom “ novom” mediju, pomerao granice neprimetno i širokogrudo delio radost stvaranja.
Večna mu slava.
Divan tekst o Hokniju. I njegova čuvena rečenica da kamere ne pokazuju pravu sliku stvarnosti…to može da uradi samo ljudsko oko.
Iskreno, treba i to reći, da nije bio pripadnik gej populacije, niko na njegove slike ne bi ni obratio pažnju. Budimo pošteni pa to priznajmo sami sebi ako nećemo drugima…
Ovo je neopisiva glupost koju ste napisali. To ne ide tako u ozbiljnom svetu, niko ne može u Britaniji ništa da postane samo zato što je „gej“.
Čitaj malo, informiši se… Zato je i napustio Britaniju i otišao u Ameriku… Tek kada je tamo uspio (između osalog i zato što je bio gej), a Britanija malo „olabavila“ stav prema gej osobama, postao je neko i u Britaniji… Nemam ništa protiv onih što su gej – budi što god želiš – ovdje pišemo o tome da se i tako „probija“ u svijetu umjetnosti… Napisah već, malo proguglaj neke od velikih faca u umjetničkom svijetu koji su uspjeli… Recimo Worhol…
Ovo što ste napisali upravo ide u prilog mojoj tvrdnji. Tamo gde postoje jasni kriterijumi, a u civilizovanim zemljama postoje (tu računam i Ameriku tog doba), ne može ništa da vam pomogne da napredujete ako niste dobri u svom poslu. Govorim o umetnosti i stvaralaštvu. Upamtite, ništa. Kao što ne možete da budete priznati pijanista ako ste „gej“, tako ne možete da budete ni čuveni slikar, baletan, pisac ako ste „gej“. Zapitajte se zašto to pišete.
Razlika između pijaniste i slikara je u tome što pijanista ipak mora znati note da bi svirao. Slikar može samo znati povući liniju (i biti gej) i već je veliki slikar… Ponavljam, svako ima pravo izabrati šta želi biti ali to ne znači da je svako „mazalo“ bojama veliki slikar… Samo me nemojte ubjeđivati da svi uspjevaju zbog talenta… Prestar sam da bih vjerovao u te bajke…
Nemate pravo da razvodnjavate ili relativizujete vrednosti kad je reč o bilo kojoj umetnosti. Hokni je završio najprestižniju visoku školu u Engleskoj, nije neko ko samo „zna da povuče liniju“, i sigurno nije jedini tog seksualnog opredeljenja u svojoj generaciji, pa ipak je jedini koji je dostigao toliki uspeh. I ne uspeva se „zbog talenta“, premda talenat jeste preduslov, već zbog predanosti, posvećenosti i krvavog rada, inovativnosti i milion drugih stvari koje su potrebne da se napravi neki pomak u umetnosti, a o kojima vi verovatno nemate pojma, ako možete da izgovorite da „pijanista ipak
mora znati note da bi svirao“. Note? Samo note? Ne podnosim kada ljudi misle da o umetnosti mogu da laprdaju šta im se prohte, valjda smatrajući da vrednosti i kriterijumi tu ne važe i da se sve svodi „na pitanje ukusa“.
Samo da podsetim da je prošlog leta bila izložba radova Dejvida Hoknija „Od papira do ekrana“ u Muzeju savremene umetnosti.
Veliki umetnik, voleo je da slika ( i crta) do poslednjeg daha, inspirisao svojim pristupom svakom “ novom” mediju, pomerao granice neprimetno i širokogrudo delio radost stvaranja.
Večna mu slava.
Divan tekst o Hokniju. I njegova čuvena rečenica da kamere ne pokazuju pravu sliku stvarnosti…to može da uradi samo ljudsko oko.
Iskreno, treba i to reći, da nije bio pripadnik gej populacije, niko na njegove slike ne bi ni obratio pažnju. Budimo pošteni pa to priznajmo sami sebi ako nećemo drugima…
Ovo je neopisiva glupost koju ste napisali. To ne ide tako u ozbiljnom svetu, niko ne može u Britaniji ništa da postane samo zato što je „gej“.
Čitaj malo, informiši se… Zato je i napustio Britaniju i otišao u Ameriku… Tek kada je tamo uspio (između osalog i zato što je bio gej), a Britanija malo „olabavila“ stav prema gej osobama, postao je neko i u Britaniji… Nemam ništa protiv onih što su gej – budi što god želiš – ovdje pišemo o tome da se i tako „probija“ u svijetu umjetnosti… Napisah već, malo proguglaj neke od velikih faca u umjetničkom svijetu koji su uspjeli… Recimo Worhol…
Ovo što ste napisali upravo ide u prilog mojoj tvrdnji. Tamo gde postoje jasni kriterijumi, a u civilizovanim zemljama postoje (tu računam i Ameriku tog doba), ne može ništa da vam pomogne da napredujete ako niste dobri u svom poslu. Govorim o umetnosti i stvaralaštvu. Upamtite, ništa. Kao što ne možete da budete priznati pijanista ako ste „gej“, tako ne možete da budete ni čuveni slikar, baletan, pisac ako ste „gej“. Zapitajte se zašto to pišete.
Razlika između pijaniste i slikara je u tome što pijanista ipak mora znati note da bi svirao. Slikar može samo znati povući liniju (i biti gej) i već je veliki slikar… Ponavljam, svako ima pravo izabrati šta želi biti ali to ne znači da je svako „mazalo“ bojama veliki slikar… Samo me nemojte ubjeđivati da svi uspjevaju zbog talenta… Prestar sam da bih vjerovao u te bajke…
Nemate pravo da razvodnjavate ili relativizujete vrednosti kad je reč o bilo kojoj umetnosti. Hokni je završio najprestižniju visoku školu u Engleskoj, nije neko ko samo „zna da povuče liniju“, i sigurno nije jedini tog seksualnog opredeljenja u svojoj generaciji, pa ipak je jedini koji je dostigao toliki uspeh. I ne uspeva se „zbog talenta“, premda talenat jeste preduslov, već zbog predanosti, posvećenosti i krvavog rada, inovativnosti i milion drugih stvari koje su potrebne da se napravi neki pomak u umetnosti, a o kojima vi verovatno nemate pojma, ako možete da izgovorite da „pijanista ipak
mora znati note da bi svirao“. Note? Samo note? Ne podnosim kada ljudi misle da o umetnosti mogu da laprdaju šta im se prohte, valjda smatrajući da vrednosti i kriterijumi tu ne važe i da se sve svodi „na pitanje ukusa“.
Samo da podsetim da je prošlog leta bila izložba radova Dejvida Hoknija „Od papira do ekrana“ u Muzeju savremene umetnosti.