Posle petodnevne posete Kini Aleksandar Vučić je „krenuo u narod“, da obiđe, kako je pre mesec dana obećao, zapuštenu železničku stanicu u Orlovatu i pojede burek od mesa u lokalnoj pekari u Crepulji. Pošto još uvek nemamo robote da igraju moravac, režirani doček vatrenih pristalica, uzvici podrške i noćna bakljada duž trase kojom se vraćao s dalekog puta bili su, u poređenju s kineskim masovkama, ipak skromni prilog političkom kiču kao estetskom idealu svih autoritarnih vođa. Ali bili su i obnova sećanja na organizovane ispraćaje i dočeke maršala Tita, pa možda i početak nove ere u odnosima naroda i „obožavanog lidera“.
Ako sve bude po planu, Vučić će za koji dan, doduše prilično nevoljno i samo zato što ga je pozvala Ursula fon der Lajen, otputovati u Tivat na Samit EU− Zapadni Balkan. Tamo će se razgovarati o proširenju koje Srbiju, zasługom aktuelne vlasti, zaobilazi i o novcu iz Plana rasta, koji joj takođe zasługom vlasti ne stiže. Mađarskoj je, u međuvremenu, odmrznuto16 milijardi evra pomoći, koja je bila suspendovana zbog Orbanove politike.Ali, ne mari Vučić za to.
Slučaj ubistva na Senjaku pokazao je da su veze kriminala i vlasti mnogo čvršće i dublje i da je bivši šef beogradske policije Veselin Milić samo kraj užeta koje, ako se povuče do kraja, ko zna do koga može da stigne
Petodnevna poseta Kini napunila je srpske kofere investicijama i kreditima koji neće biti uslovljavani i ometani dosadnim tenderima i pravnim procedurama o transparentnosti, na kojima insistira Evropa. Još ako u junu stigne, kako se nada, potvrda za onu investiciju koja će obezbediti tri hiljade radnih mesta i novac za jesenje povećanje milion i šeststo hiljada penzija i „socijalna davanja za 460.000 porodica“, izborna kampanja može da počne.
Novo samopouzdanje je, očigledno, stiglo sa ordenom prijateljstva koji je, posle Kastra, Putina i Nazerbajeva, brat Si okačio Vučiću o vrat. I posle njihovog četvorosatnog razgovora koji je otvorio vrata za dostizanje „novih visina“ strateškog političkog, ekonomskog pa i vojnog partnersta sa Kinom. I nakon podrške Globalnoj bezbednosnoj inicijativi, koja je Srbiju dodatno udaljila od usklađenosti sa spoljnopolitičkom pozicijom Evrope. Konačno, nakon divljenja postignućima Komunističke partije Kine sa kojom je SNS, kao uzorom vojničke discipline jednopartizma i poslušnosti, potpisao memorandum o saradnji.
A u Tivtu će Vučić da ponovi kako je Srbija, naravno, na evropskom putu.
Šta u stvari govori ova serija poruka i postupaka vlasti, od Pekinga do Tivta? Koja je to vizija o tome kuda ova zemlja ide, koja su njena vrednosna opredeljenja i magistralni pravci u spoljnoj i unutrašnjoj politici? Koja je to izvesnost koju nije dovela u pitanje serija kontradiktornosti i konfuznih postupaka koji isključuju jedni druge?
Odgovor na ta zamršena pitanja je, međutim, krajnje prozaičan. Ne pitajući za cenu, Vučić samo meandrira, bez ikakvih principa, tražeći nove političke i finansijske osłonce koji će njegovu vlast zadržati u sedlu pod snažnim unutrašnjim političkim vetrovima. Jer, posle protesta na Slaviji, koliko god da ga minimalizuje, jasno mu je da je u toku organizaciona artikulacija političke podrške studentskog pokreta i da posle dugo vremena ima ozbiljnog rivala na izborima.
Uz to, slučaj ubistva na Senjaku izbacio je kosture iz ormara i pokazao da su veze kriminala i vlasti mnogo čvršće i dublje i da je Veselin Milić samo kraj užeta koje, ako se povuče do kraja, ko zna do koga može da stigne. Jer, nije tajna da su važan unutrašnji oslonac ovoj vlasti dužnici režima, ljudi u rasponu od političara i biznismena do kriminalaca koji su oprost grehova dobili u zamenu za lojalnost i poslušnost. Sad se i oni plaše promena.
I to su prave muke ove vlasti. Jer, ko zna ko će se na kraju pojaviti kao zaštićeni svedok.
