Velika hidrataciona prevara

Ispali smo naivni. Okej, u najmanju ruku su neki od nas ispali naivni.

Od svih promena – dobrodošlih, nepotrebnih ili naprosto bizarnih – koje su briljantni umovi iz FIFA osmislili za ovo Svetsko prvenstvo u fudbalu, uvođenje takozvane pauze za hidrataciju kao obavezne u svakom poluvremenu svake utakmice inicijalno svakako nije delovalo kao najgora ideja na svetu. Pogotovo ne u poređenju s onom kapitalnom, odavno donetom i u svakom mogućem smislu eksploatatorskom odlukom o proširenju šampionata na 48 reprezentacija. Na kraju krajeva, dve od tri zemlje domaćina, Sjedinjene Države i Meksiko, poznate su po vrelim letima; a u Americi, gde se igra daleko najviše mečeva, taj problem (ne baš u svim gradovima, ali u većini njih) dramatično uvećava ekstremna vlaga, usled čega uslovi za igru, posebno u dnevnim terminima kojih je u grupnoj fazi takmičenja najviše, mogu da budu… Pa, blagi užas.

Nije li onda krajnje uviđavno, pa i brižno od FIFA što je, još tamo u decembru, donela odluku da se, bez obzira pod kakvim se vremenskim uslovima utakmica odigrava, sredinom svakog poluvremena igra stopira na tri minuta kako bi igrači predahnuli i hidrirali se – umesto da se rizikuje da neko kolabira na terenu, ili se desi još nešto gore?

Ma, uviđavno do bola.

Mogućnost kratkih pauza tokom utakmica na svetskim prvenstvima i drugim međunarodnim fudbalskim takmičenjima u slučaju da temperatura pređe određeni nivo, ili sudija proceni da je tako nešto neohodno kako bi fudbaleri predahnuli i osvežili se, postoji već godinama unazad i po potrebi je i korišćena. Odluka o tome bila je diskreciono pravo glavnog arbitra, uz pretpostavljeno konsultovanje s drugim zvaničnicima na terenu i oko njega.

Osim toga (kao što nikom nije potrebno objašnjavati, ali svejedno mora da se ponovi), sva dosadašnja prvenstva održana na severnoj hemisferi – izuzimajući ono prethodno, u Kataru – uvek su se igrala leti, po vrućini, pa je takav slučaj bio i s onim 1994, prvim održanim u SAD. Klima u Americi tada nije bila manje neprijatna nego što je sada, ali ni pred taj šampionat, ni decenijama nakon toga, pauze za osveženje nikome nisu padale na pamet. Jednim delom možda zato što je u ranija vremena malo ko razmišljao o fenomenu ekstremnih temperatura i njihovim posledicama po sve, pa i zdravlje fudbalera. Ali drugim delom po svoj prilici zato što u ta ranija vremena stvari u svoje ruke u FIFA još nije bio preuzeo iznad svega saosećajni i čovekoljubivi Đani Infantino.

Kako da ne.

* * *

Kada je zimus obznanila uvođenje obavezne pauze za osveženje, FIFA je navela da je odluka „deo usredsređenih nastojanja da se osiguraju najbolji mogući uslovi za igrače“. Ali tri meseca potom saopšteno je nešto mnogo bitnije: da je FIFA nosiocima prava televizijskih prenosa dala zeleno svetlo za emitovanje reklama tokom trajanja ovih prekida; uz preporuke da taj segment ne počinje pre isteka 20 sekundi od sudijinog zvižduka kojim je početak pauze označen, te da mora biti okončan najmanje 30 sekundi pre nastavka igre. Što, sve i da se televizije s pravom prenosa utakmica ovog šampionata tih preporuka pobožno pridržavaju, i dalje ostavlja dodatna dva minuta i deset sekundi vremena za reklame tamo gde ih dosad u istoriji televizijskih prenosa svetskih prvenstava u fudbalu nikad nije bilo. Pa puta dva za svako poluvreme; pa još puta 104, koliko će utakmica biti odigrano. Makar se igralo i po kiši, ili na klimatizovanom stadionu sa zatvorenim krovom. (FIFA, naravno, za tu uniformnost ima savršen izgovor: pravilo o pauzi se mora primenjivati bez izuzetaka kako bi sve utakmice bile odigrane pod istim uslovima. FIFA, shvatate, veoma drži do svojih principa.)

Nije potrebno nikakvo konkretno znanje o tome koliko može da vredi jedna reklamna sekunda u prenosu globalnog događaja bez premca kakav je svetsko fudbalsko prvenstvo da bi se razumelo kako iza tobožnje brige za dobrobit igrača – kao i iza svega drugog što Infantino i FIFA pod njegovim sad već desetogodišnjim rukovodstvom rade – zapravo nema ničeg drugog do nezajažljive pohlepe. I da je pauza za osveženje tu prvenstveno zbog oglašivača i ogromnih para koje se od njih uzimaju, pa tek onda, onako usput, i zbog zdravlja fudbalera.

Ima tu još nešto, što ne promiče nikome ko išta zna o američkim sportovima. Faktičkom podelom utakmica na četvrtine vrlo namerno se oponaša (takođe komercijalno motivisano) ustrojstvo igre kakvo je na snazi u nekim od vodećih sportova u SAD, kakvi su američki fudbal (NFL) i košarka (NBA), u kojima su mečevi isto tako „isparcelisani“ na četiri celine. Time se, s jedne strane, ugađa domaćem, američkom auditorijumu, od malih nogu naviklom na to da mečevi u „matičnim“ kolektivnim sportovima, za razliku od onih fudbalskih, neprestano bivaju prekidani ne samo zbog prirode tih igara, već makar u podjednakoj meri i zbog reklama koje se tokom trajanja mečeva emituju. Ali je od ovoga mnogo bitnije što je FIFA otvaranjem tih dodatnih reklamnih prozora obezbedila i dodatne prihode od oglašavanja.

Infantino i drugi koji s vremena na vreme po službenoj dužnosti staju u odbranu čestitosti FIFA stalno iznova vole da podstiču da je ona neprofitna organizacija kojoj su svetska prvenstva u fudbalu za muškarce praktično jedini izvor zarade; kao i da se ogroman deo tog novca vraća u fudbal na globalnom nivou – ulaganjem u infrastrukturu, razvoj mlađih kategorija, ženski fudbal, itd. (Upravo u dubinama ovog itd. se i kriju najveće nepoznanice o tokovima novca koji protiče kroz FIFA.) I to, samo po sebi, nije netačno; mnogo tog novca zaista na kraju odlazi u pomenute svrhe. To je, uostalom, najpouzdaniji način da se, na formalno legalan način, kupi podrška nacionalnih fudbalskih saveza na izborima u okviru organizacije.

Pitanje je odakle pare još dolaze i kuda još završavaju.

* * *

Ovoliki prostor je potrošen a da ništa još nije rečeno o čisto sportskom aspektu odluke o uvođenju pauze za osveženje: eto još jedne potvrde do koje mere je, kad je reč o FIFA i svetskim prvenstvima, postalo teško govoriti o ekosistemu te prelepe igre a da se ne krene od njegovih mračnijih strana.

Ono što se zasad moglo videti jeste da selektori – koliko predvidljivo toliko i razumljivo, jer stvari još nisu jasno definisane – ono što bi trebalo da bude isključivo pauza za osveženje koriste na način na koji bi to činio bilo koji trener u bilo kom sportu čijim pravilima je predviđeno postojanje tajm-auta: za deljenje saveta igračima, pa i za promenu formacije ili taktike ako se ona prvobitna nije pokazala uspešnom.

Pauza za hidrataciju, međutim, nije osmišljena da bi se trenerima omogućilo da dele dodatna uputstva i tako potencijalno direktno utiču na dalji tok meča, već samo za ono što joj naziv kaže. Jedna od bezbrojnih draži fudbala je u tome što su, ne računajući prekide zbog ukazivanja pomoći kad za savete ima malo više vremena, igrači na terenu – koliko god se trener neprestano drao s klupe, mahao im i slao ceduljice – u suštini prepušteni sami sebi dok se poluvreme, utakmica ili produžetak ne završi; a u svakoj od tih faza dotad već meč može biti dobijen ili izgubljen.

Sada kad fudbaleri po direktivi u svakom poluvremenu dobijaju po tri minuta da se priberu ili reorganizuju, a treneri da na ovaj ili onaj način intervenišu i promene nešto, samo je pitanje vremena kada će neka reprezentacija nepovratno izgubiti momentum koji je pred pauzu imala, da ga ni do kraja više ne povrati – i zbog toga biti eliminisana. Ili, obrnuto – a svodi se na isto – kada će neka ekipa koja je pauzu dočekala u inferiornoj poziciji odjednom proigrati i na kraju prevagnuti.

A sve to samo zato da bi neko ko nema nikakve veze s dvadesetdvojicom momaka na terenu za to vreme namlatio dodatne milione.