Dečak od pet godina – u Knez Mihailovoj, leži na vrelom asfaltu. Izgladneo. Ožedneo. Sklupčan. Nemoćan. Dok još nije ožežilo, taj dečak je prosio. Kutija prazna. I da je kutija puna novca, tom detetu ništa ne može nadoknaditi odsustvo roditelja. Deci, poput ovog dečaka – potreban je neko, ko će im pružiti ljubav. Neko, ko će im dati savet – kako da ulicu zamene školom. I kako da svoj horor život, pretvore u bajku – kad već nemaju tu sreću da imaju mamu i tatu.
Beogradsko svratište. Mesto je za stotine dece prepuštene surovom uličnom životu. Taj njihov dom, koji im je davao kakvu-takvu sigurnost, sada je na ivici opstanka. Vikendima, ta mala bića, od pet do petnaest godina, koja svet gledaju iz vizure nogu ljudi, koji pokraj njih prolaze – ubuduće tim danima, kad su porodice na okupu – neće imati svoje utočište. Svratište će biti zaključano. Džaba će kucati na vrata, žedni i gladni. Uzalud će viriti kroz prozore, tražeći da vide nasmejane vaspitače – koji ih svakodnevno dočekuju raširenih ruku. Svratište se vikendima zatvara zbog nedostatka novca!!! Ovo se događa sada. Ovde. U zemlji, koja ima više milionera i milijardera u evrima – nego sve zemlje u okruženju. Sramota. Veeelika.
Svratište se vikendima zatvara zbog nedostatka novca!!! Ovo se događa sada. Ovde. U zemlji, koja ima više milionera i milijardera u evrima – nego sve zemlje u okruženju. Sramota. Veeelika
U vreme kad vi i vaši saradnici, nemilice rasipate novac… U vreme kad bespotrebno rušite mostove, pa gradite nove – a dizalice padaju i ubijaju radnike… U vreme kad niču grandiozni stadioni, koji nikad neće biti popunjeni do poslednjeg mesta… U vreme kad otvarate brze pruge, koje potom zatvarate, jer iz šina iskaču vozovi… U vreme, kad bolnice koje ste gradili zbog raznoraznih virusa – zvrje prazne, ruinirane… U vreme kad novac rasipate na zgrade koje su nestručno sklepane, a debelo plaćene… U vreme, dok na ulicama pravite nepotrebne kružne tokove i postavljate pogibeljne metalne ograde… U vreme kad vi i vaši pajtaši pijete najskuplja vina i jedete jastoge… U vreme kad vaše ministarke nose najskuplje haljine i najskuplje torbe… U zemlji koju vi vodite, gde se jedni bahate i rasipaju, a deca gladuju – Svratište za tu decu, postaje problem!!! Pomislite li na njih, dok jedete omiljena jela u skupim restoranima? Da li ih se setite, dok se grejete u toplom domu ili kancelariji, otvarajući prozore da se prostor rashladi? Kane li vam bar ledena suza iz oka, na sliku – tih malenih bića koja se smrzavaju? Ne u hladnoj kući. Već na hladnom asfaltu. Napolju.
Zabole vas generalštab za Svratište! Zabole vas generalštab za decu sa ulice! Jer, prećutno – vi to odobravate. Buldožera ne zanimaju ta uboga deca, koju umesto roditelja, odgaja ulica. Svojim nelogičnim postupcima, on ovaj grad vodi – u tri lepa svratišta – da parafraziram vašeg „kulturnog“ ministra. I da umesto onog što se krije u gaćama – upotrebim zgradu. „Kulturna“ psovka! U „kulturnoj“ zemlji. Od „kulturnih“ ljudi.
Daleko ste vi od kulture. Daleko ste vi od toga – šta je pristojno, a šta ne. Daleko ste vi od bilo kakve empatije. Daleko ste i od te uboge dece. Dece sa ulice. Daleko ste od razmišljanja – kakva im je sudbina. Ne viđate ih, jer su u starom delu grada. U vašem miljenčetu, Beogradu na vodi, tamo gde odlazite redovno – tamo te dece nema. Tamo su zakonom zabranjeni. Da ne kvare pogled stanarima, koji su calnuli debelu lovu, ne bi li živeli na visokoj nozi – daleko od problema koje ova deca nose, na svojim nejakim plećima.
Daleko ste od te uboge dece. Dece sa ulice. Daleko ste od razmišljanja – kakva im je sudbina. Ne viđate ih, jer su u starom delu grada. U vašem miljenčetu, Beogradu na vodi, tamo gde odlazite redovno – tamo te dece nema. Tamo su zakonom zabranjeni. Da ne kvare pogled
Ne znam da li je u uslovima u kojima ta deca žive – teže imati pet, deset ili petnaest godina? Ne znam kako ta deca ovaj svet vide? Ne znam da li se pitaju – zašto su odbačeni i od porodice i od društva? Ne znam šta žele? O čemu maštaju? Čemu se nadaju?… Ali osećam beskrajnu tugu kadgod ih vidim tako malene, još nedorasle – za poslove kojima se na ulici bave.
Otvaranjem Svratišta, oko petsto mališana, našlo je kakvo-takvo utočište. Jer ništa ne može biti zamena za topli dom. Ništa ne može zameniti majčino krilo ni zagrljaj oca. Znate to vi. Jer – vi ste i sin i roditelj. I to s ponosom ističete. Ta deca, nisu te sreće. Svratište je njihova porodica. Svratište je njihovo skrovište. Svratište je njihov beg od stvarnosti i surovog života na ulici. Osim obroka, kupanja, grejanja, čiste odeće i obuće, tu imaju i sadržajno druženje, koje im ulica ne pruža. Imaju pomoć u obrazovanju i učešće u kreativnim, kulturnim, edukativnim i sportskim aktivnostima. Tu šire vidike – koji na ulici dosežu do prvog ćoška i naredne ulice… Sad bi da im i to ukinete. Vikendima. Za početak.
I kad bi se požalalili, neko od vaših „kulturnjaka“ rekao bi – povučete me za svratište! Nismo daleko od te vrste konverzacije… Da se svaki objekat od značaja za građane, pretvori u sinonim za psovanje. Može narod te novokomponovane kovanice da koristi za sprdanje. Ali – čak i u te svrhe su neprimerene i ogavne. Nije to trokiranje poput lače mati. U odnosu na ovo ministrovo, ono An… An… Anino je benigno. Pre nego što poput Generalštaba i Svratište bude upotrebljeno u svrhu psovke, priznajte. Imate li srca da slušate kako se Grad prepucava sa Svratištem, oko novca koji je beznačajan, u odnosu na ono što vi rasipate?
Ne. Jer, vas i vaše „cenjeno“ srce – to ne dotiče. Za vas ne postoje deca ulice.
