10. maj
Iako mrzim tu frazu koju britanski desničari vole mnogo da koriste, zaista ništa tako ne pokazuje koliko je „Britanija slomljena“ koliko selidba.
Seliti kuću, jedna je od najvećih muka onih koji nemaju neke veće muke… I razlog zašto ove kolumne nije bilo dve nedelje.
Ljudi su stvorenja navika, sem malog broja onih koji vole da lutaju. Mozak voli stabilnost i rutine, kognitivnu lenjost koja život čini malo podmazanijim u svojim malim, ali mnogobrojnim trenucima.
I tako, upadosmo u vrtlog „enšitifikovane“ Britanije, u mulj nekompetencije, nebrige, lenjosti i mentalne i fizičke, komercijalnog lešinarstva i porazne, čak surove, nebrige.
Svi, apsolutno svi, su morali da se jure, čak i advokati. Na svakom koraku te čekaju da te iskoriste i obmanu.
U Britaniji u 21. veku mora da se čeka dve nedelje da bi se Internet nalog, kod istog telekoma, prebacio sa jedne adrese na drugu. Što se onda tretira kao početak novog dvogodišnjeg ugovora. I onda ta veza radi dva dana, pa pukne. Što onda zahteva još pet dana da se vrati jer svi telekomi ovde zavise od monopolističke, nekada državne firme, koja servisira fizičku mrežu…
U međuvremenu, shvatili smo da u našem kraju druga mobilna mreža, ne naša, ima monopol na stanice i snagu, pa su naši „hotspotovi“ neupotrebljivi.
Ikein partner za isporuku nameštaja, DPD, dva puta nam je „gubio“ istu pošiljku; pod navodnicima jer je jednom izgubio, a drugi put je radnike mrzelo da vuku stvari na treći sprat bez lifta.
Ljudi su siromašni i očajni. Firme se ponašaju kao da su u filmu Glengeri Glen Ros; predatorski kapitalizam u punom zamahu. Rat na Bliskom istoku stvari čini još gorim, kao i impotentna tehnokratska vlada koja je pri tome i komunikaciono nepismena
Brave nismo mogli da promenimo tri nedelje jer se toliko čeka na isporuku firme koja ih pravi i koja ima fabričke probleme. Kada je stigla, u fabričkoj kutiji je falio ključan deo za montažu. Još čekamo…
Engleska je jedina u Evropi koja i dalje ima feudalni sistem gde vlasnici stanova nisu i zajednički vlasnici zgrade i zemlje na kojoj se nalazi („leasehold„). Tako da je teško razumeti ko treba da nosi zajedničko đubre iz zgrade, kompanija koja je vlasnik zgrade i njome upravlja ili opština. Pa se đubre ne kupi dok ne počne da se preliva iz kontejnera, a spas nam je to da smo odmah pored obdaništa, pa su opštinski komunalci malo osetljiviji na to i malo češće nas posećuju.
Depozit od iznajmljivanja prethodne kuće još nismo dobili. Jurimo, ali agencija ima mnogo izgovora zašto. Ćeramo se elektronskom poštom…
I tako… Od britanskog brenda je, na žalost, ostao samo imidž sa mnogo manje supstance. Ljudi su siromašni i očajni. Firme se ponašaju kao da su u filmu Glengeri Glen Ros; predatorski kapitalizam u punom zamahu. Rat na Bliskom istoku stvari čini još gorim, kao i impotentna tehnokratska vlada koja je pri tome i komunikaciono nepismena. Osećaj beznađa u vazduhu je sve jači; vrata se za fašiste otvaraju sve šire…
Zbog toga su jedine dve svetle tačke u čitavoj priči delovale kao religijsko iskustvo! Jedna je korisnički servis Ikee: brz, bez mnogo čekanja na telefonu, stručan, ljubazan, iskreno se trudeći da pomogne; sve je jednostavno: zamena, vraćanje i, na kraju, sopstvena isporuka izgubljenog nameštaja, kada su shvatili da im je partner terminalno zakazao.
Druga je firma koja nas je selila: Polish Man & Van. Poljak s Kombijem, u slobodnom prevodu. Četiri robusna Poljaka, čisti, obrijani, precizni, brzi, ljubazni i profesionalni. Svaku stvar koju su rekli da će odraditi, odradili su. Bez jurenja i podsećanja. Čoveku se stegne knedla u grlu od emocija da na ovoj planeti, u jednoj nekada velikoj zemlji u fazi tragičnog razvaljivanja, pretvorenoj u komercijalnu klanicu izmoždenog stanovništva, ima još firmi kojima integritet i bazično poštenje i dalje nešto znače.
Koji zastareli koncept, koja sentimentalnost u poređenju sa moći komercijalnih kartela i lukavom okretnošću „hustle“-ra… Poštenje i integritet, ima li ičega tako passé..?
12. maj
Posle višegodišnjeg odolevanja, konačno je smenjena i direktorka Muzeja Istorije Jugoslavije.
Vrtlog energije koji se zove Neda Knežević, jedna od vodećih muzejskih ekspertkinja kod nas i članica poznatih evropskih tela posvećenih muzejskoj kulturi, uspela je da u otvoreno neprijateljskoj atmosferi nouveau četnika u gradskoj i državnoj kulturi ne samo sačuva ikonično mesto naše zajedničke novije istorije, već i da ga unapredi.
MIJ je ostao destinacija za jugoistoričare i jugonostalgičare širom Balkana, ugošćavajući autobuska hodočašća o nekada bitnim datumima bivše domovine, od kojih su 25. maj i 29. novembar nekako uvek držali primat. Kao takav jedinstveni kompleks, MIJ je bio jedna od atraktivnijih kulturnih destinacija Beograda za regionalne i međunarodne posetioce.
MIJ je nastavio da dobija nagrade za svoje postavke, poslednja za izložbu posvećenu Branku Ćopiću i njegovoj Ježevoj kućici – njegovoj očajničkoj alegoriji na koruptivni pad SFRJ i gubljenje revolucionarnih ideala. Izložba o Alanu Fordu – posle Ljubljane druga ikada najveća na svetu po broju originalnih strip tabli, u čijoj pripremi sam i sâm učestvovao – i tokom kovida je privukla hiljade posetilaca iz čitavog regiona.
MIJ je jedna od retkih beogradskih kulturnih atrakcija sa međunarodnom rezonancom, potencijalno jedna od glavnih atrakcija u gradu i potencijalno veliki izvor zarade za isti. Nepismena bulumenta koju zovemo „naša vlast“ je slepa za sve ovo, tretirajući čitav kompleks kao uvredu za svoju provincijalnost i „srpstvo“, videći u kompleksu samo političko-arhitektonski prst u oko svojim istorijskim neurozama
Neda je izgarala u naporima da osveži omatorelu fasadu, koja je umetničko delo po sebi, pljujući krv od natezanja sa nametnutim nekompetentnim izvođačima radova, ličnim i partijskim interesima, nesaradljivom opštinom i opštim gađenjem nacionalista u sistemu da posvete bilo koje vreme, napor i pare „Titovom grobu“. Neda je izgurala da kompleks dobije (odličnu) prodavnicu suvenira i kafeteriju i da se prirodni amfiteatar iza pretvori u letnju kulturnu pozornicu.
MIJ je jedna od retkih beogradskih kulturnih atrakcija sa međunarodnom rezonancom, potencijalno jedna od glavnih atrakcija u gradu i potencijalno veliki izvor zarade za isti. Nepismena bulumenta koju zovemo „naša vlast“ je slepa za sve ovo, tretirajući čitav kompleks kao uvredu za svoju provincijalnost i „srpstvo“, videći u kompleksu samo političko-arhitektonski prst u oko svojim istorijskim neurozama.
Sećam se kada je pre nekoliko godina tadašnji urednik Financial Times-a, legendarni Lajonel Barber, došao u Beograd da intervjuiše „precednika“ i meni je preko nekih zajedničkih ličnih veza pripala privilegija da mu organizujem neku „atrakciju“ i ručak u pauzi. Šta ponuditi Barberu koji, bukvalno, jednog dana ruča sa Kisindžerom, drugog sa Obamom, a trećeg sa Mandelom? Ja retko kada paničim, ali to je bio jedan od momenata…
I onda mi je sinulo: šta Barber verovatno nikada nije video? Dobro ispričanu priču o bizarnosti koja se zvala Jugoslavija i takođe podjednako bizarnom diktatoru koji se opirao svim stereotipovima istih. Sat i po ličnog vođenja po fundusu MIJ-a, štafete, posteri, predmeti, zgrada, Titov grob… Barber i njegov zamenik Ben izašli su iz muzeja ošamućeni i oduševljeni. Tog trenutka sam znao da MIJ može da postane svetska atrakcija.
Na MIJ treba zaboraviti, i ideološki i urbanistički, jer ne prija režimu. I svako sa dovoljno drskosti da pomisli da je u pitanju neprocenjivi istorijski spomenik i potencijalni glavni turistički znak Beograda – i da ga shodno tome treba čuvati i unapređivati – je nepoželjan i neodrživ
Ali neće. Znate koliko urbanističkih miliona evra je zakovano i nerealizovano u tom delu Dedinja? Premijum lokacija. Najskuplje grobno mesto u državi, jedno od najskupljih na svetu. Na MIJ treba zaboraviti, i ideološki i urbanistički, jer ne prija režimu. I svako sa dovoljno drskosti da pomisli da je u pitanju neprocenjivi istorijski spomenik i potencijalni glavni turistički znak Beograda – i da ga shodno tome treba čuvati i unapređivati – je nepoželjan i neodrživ.
13. maj
Fudbalske lopte koje se koriste na svetskom prvenstvu u Americi koštaju sto trideset dolara po komadu.
Šiju ih ljudi koji zarađuju trideset dolara nedeljno.
Karte i za beznačajne utakmice koštaju nekoliko hiljada dolara, za one glavne i po nekoliko desetina.
To je priroda neumerenog i neobuzdanog neoliberalnog kapitalizma koji je američka specijalnost. Sve je ekstremizovano, nema sredine jer se akumulacija dešava na vrhu na uštrb baze. Priroda ovog sistema je ekstraktivna i nema nijedne oblasti života iz koje se vampirske ne isisava profit. Što ekstremniji, to bolje.
U takvom sistemu, oni koji pristaju na takva pravila više nisu žrtve nego budale. Jedine žrtve su on i koji prave fudbale. Oni ne mogu da biraju.
15. maj
Moj drugar Ivan Ćosić sumirao je usud našeg mentaliteta u jednom aforizmu: „Kod nas je zaustavna traka najbrža“.
Muvanje, kršenje pravila, nepoštovanje reda, sebičnost i realnosti života u kome si prepušten samome sebi… Tvoja potreba je jedino što je važno, ostali neka se snađu.
Zašto da zaustavna traka zvrji prazna kad može da mi pomogne da izbegnem gužvu? Logika. Pravila su za idiote i nesposobne.
Sveli smo se na male pobede jer već dugo nemamo ni velikih, ni smisla, ni nade.
