Malo koji pisac samim svojim imenom izaziva takvu pozornost i usplahirenost u javnosti kao Peter Handke. Paradoks je da se za njega vezuju skandali još od prve pojave na pozorišnoj sceni sa dramom Psovanje publike pre tačno šest decenija, i da ta tenzija, koja povremeno prerasta u medijsku buku, ne prestaje do danas. Usledio je roman Stršljen pisan tokom boravka na Krku. Prvo inostranstvo Handkeu bila je Jugoslavija.
„Zbog tesne povezanosti dela i života, i shvatanja književnosti kao instrumenta samospoznaje i spoznaje sveta, Handke je od svog života napravio predmet svog dela“, kaže Katarina Roringer Vešović u uvodu knjige Prizivanje mira u buci sveta (Arhipelag, 2025). Nije preterano reći da je autorka ispisala tekst koji prevazilazi granice naučnog rada, da se prošetala opusom jednog od najznačajnijih svetskih pisaca, i ispričala priču o tridesetak romana i isto toliko drama. Rezultat je i vodič, i trezor, ali i poema o Handkeu.
Savesno i temeljno se autorka poduhvatila tumačenja Handkeovog književnog sveta, uspevši da obuhvati i poveže ne samo najvažnije segmente tog grandioznog dela već i one naizgled sporedne tokove. Da u Handkeovom odnosu prema književnosti prepozna dah Jungovog učenja, težnju ka unutrašnjem razvoju čiji je smisao u tome da pojedinac upozna samog sebe. „Kao i kod Junga, sopstveni rast podrazumeva ujedno da čovek svojim postojanjem, ili delom koje stvara, podstiče druge ljude na isti put, a ti drugi ljudi su čitaoci“, navodi autorka.
Handke je pisac izuzetne osetljivosti. Njegov filigranski stil u reči pretvara disanje sveta, svejedno da li opisuje zaostale kapi na konopcu za veš posle kiše ili Sezanovu planinu Sent-Viktoar u Provansi, da li osluškuje šapat Anđela u berlinskim stanovima ili ispovest Don Žuana
Handke je pisac izuzetne osetljivosti. Njegov filigranski stil u reči pretvara disanje sveta, svejedno da li opisuje zaostale kapi na konopcu za veš posle kiše ili Sezanovu planinu Sent-Viktoar u Provansi, da li osluškuje šapat Anđela u berlinskim stanovima ili ispovest Don Žuana. Pisac tišine, epskog zamaha i lirske tananosti, osluškivač stvari i pojava, mag jezika koji ispisuje vlastitu mapu sveta.
Ukinuvši „teror“ događanja i čvrste okvire priče, Handke nije nizao fragmente dosade, već je zahvaljujući izuzetnom senzibilitetu oslušnuo brujanje tišine i varljivu nepokretnost. Handkeov stvaralački postupak veoma podseća na Sezanov: lagano taloženje novih slojeva na neku osnovu. A to je baš postupak prirode: rad mora ili vetra. Dugi časovi u prirodi pretvaraju umetnika u osetljiv instrument koji otkriva vibracije nevidljivih sila.
„Svaki pojedini trenutak moga života u povezanosti je sa svakim drugim bez veštačkih spojeva. Povezanost je neposredna, samo je moram slobodno izmaštati“, kaže Handke i nastavlja da u svakodnevnim pojavama traži onaj nepropadljiv oblik. „Stvarnost književnosti načinila me je budnim i kritičnim za stvarnost stvarnosti. Ona mi je razjasnila mene samog i ono što se oko mene dešava… Zato što sam shvatio da se mogu promeniti kroz književnost, da tek kroz književnost mogu da živim svesnije, ubeđen sam da i svojom književnošću mogu da promenim druge.“
„Misao o miru i čežnja za mirom su zvezda vodilja koja se provlači kroz celokupno Handkeovo delo“, zaključiće autorka. I dodaje: „Čovek je sve više usamljen i izdvojen u odnosu na druge, vidi samo sebe i šta ga od drugih razdvaja, ne poštuje drugog čoveka i u sukobu je sa njim; iznutra ga rastržu protivrečnosti, na ivici je destrukcije ili samodestrukcije. On više ne poštuje ni prirodu, ni život; nasilje je njegova svakodnevica, a mir samo punktualna pojava. Ljubav je izuzetak… Ne postoji momenat svesti o tome da je život vrednost po sebi, bilo da je posredi čovek, životinja ili biljka, da ga treba štititi i raditi na njegovom rastu, a ne zatirati i uništavati.“
