Sa poražavajućim brojkama poginulih radnika u nesrećama na srpskim gradilištima, javnost u Srbiji kao da nije dovoljno dobro upoznata, ili je možda na te nesreće pripremljena izjavama poput one o peračima prozora u Americi, koji ginu na svakih deset sekundi, a kojoj autorstvo potpisuje lično predsednik Republike. Sa druge strane, na gradilištima poput onog na Železničkoj stanici u Novom Sadu, ginu i građani koje je neodgovorna vlast pozvala da ga koriste kao dovršen i bezbedan objekat.
Otvoreno je zato pitanje da li je posle svega u Srbiji uopšte važna informacija da je nesreći sa smrtnim ishodom pri padu teškog krana na gradilištu Novog savskog mosta 7. aprila 2026, prethodila još jedna, svega nedelju dana ranije, o kojoj šira javnost nije saznala ništa. Sudeći prema fotografijama u koje je Radar imao uvid, a koje su i dalje dostupne na uglednom građevinskom internet forumu Beobuild, 24. marta u prepodnevnim satima došlo je do obrušavanja teškog Liebherr krana, prilikom postavljanja armature za jedan od stubova Novog savskog mosta. Do nesreće je, ispostaviće se da je i to bitna informacija, došlo na desnoj obali Save u blizini naselja Beograd na vodi.
Poslodavci najčešće uskraćuju ona prava radnika koja su za njih skupa, ili komplikovana za uvođenje, odnosno podrazumevaju stalne mere nadzora, trošenje ljudskih resursa
Budući da je logotip kompanije Mostogradnja (u vlasništvu grupe Milenijum tim), jasno vidljiv na predmetnim fotografijama, obratili smo se ovoj firmi za odgovore na pitanja kako je do incidenta sa obrušavanjem krana došlo, da li je isti prijavljen nadzornom organu, odnosno da li je i koliko radnika u njemu povređeno.
Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu potvrdilo je u odgovoru za naš nedeljnik da nije bilo obavešteno o predmetnom događaju, niti je tim povodom formiralo predmet.
Istim povodom kontaktirali smo i sa Trećim osnovnim tužilaštvom u Beogradu, koje sprovodi istragu nesreće od 7. aprila (na levoj obali Save) na Starom sajmištu, gde je gradilište kao nebezbedno i dalje zatvoreno. Posle inicijalne zainteresovanosti da saznamo više detalja o prethodnom incidentu, a kada smo isti i dostavili, Treće tužilaštvo nas je bez dodatnih objašnjenja uputilo da se za sve informacije povodom tog slučaja obratimo Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.
Iako to nije navedeno u odgovoru koji smo dobili, logičan zaključak je da je u pitanju podela nadležnosti, budući da je Treće tužilaštvo nadležno za Zemun i Novi Beograd, a Prvo za – Savski venac, gde se navedeni incident dogodio.
Iako smo naglasili da je naše pitanje bilo da li je postupajuće tužilaštvo, Treće tužilaštvo, upoznato sa predmetnim događajem, u svetlu slučaja koji samo istražuje, nismo dobili nikakav odgovor. A podizanje velikih tereta, upotreba kranova i dizalica jedno je od ključnih zahteva ukupnog projekta Novog savskog mosta, koje, podsetimo, podrazumeva podizanje celog glavnog raspona mosta od 240 metara dužine, na betonske stubove u Savi.
Prvo tužilaštvo takođe do zaključenja ovog izdanja nije odgovorilo na naš upit.
Mario Reljanović, stručnjak za radno pravo i osnivač Centra za dostojanstven rad iz Beograda, u razgovoru za Radar ističe da kada je reč o bezbednosti na radu postoje sistemski nedostaci i problemi koji su tu decenijama: „Postoji na prvom mestu taj specifičan odnos poslodavaca prema radnicima, koji ne podrazumeva poštovanje, radnu etiku i kulturu, nego se ti poslodavci – gazde, ponašaju kao da su vlasnici vremena, pa čak i života tih radnika. Iz toga proističe da su radnici veoma često uskraćeni za najrazličitija prava, pa i na ona koja se odnose na bezbednosti na radu“, ističe naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, poslodavci najčešće uskraćuju ona prava radnika koja su za njih skupa, ili komplikovana za uvođenje, odnosno podrazumevaju stalne mere nadzora, trošenje ljudskih resursa. Reljanović ističe da čak i kada te mere bezbednosti na radu nisu skupe, često su organizaciono komplikovane i poslodavci jednostavno takve obaveze izbegavaju.
„Puno propusta poslodavaca se dešava baš zbog toga što nemaju nikakav strah od sankcija. Nadzorni mehanizam je slab iako inspektori bezbednosti na radu obavljaju svoj posao više nego što mi možemo da primetimo, ali su tu neke druge sile na delu. To se vidi u njihovim izveštajima koji se mogu naći na sajtu Ministarstva za rad. Inspektora je malo, pa je shodno tome mali i broj nadzora. To nije nešto što možete da uradite za 15 minuta. Inspektor rada može u toku dana da obavi jedan, najviše dva nadzora, a gradilišta je mnogo.“
Naš sagovornik naglašava da veliki broj prekršajnih postupaka zastari (30 do 40 odsto godišnje), te da su krivičnopravne sankcije za poslodavce izuzetno blage:
„Mi smo obrađivali podatke i došli do strašne informacije da na sto mrtvih radnika, samo tri poslodavca (u smislu odgovornih lica) završe u zatvoru. Kada se tu dodaju uslovne kazne, ili one kućnog pritvora, dođe se do ukupnog broja od 13 poslodavaca koji odgovaraju, a za 87 njih se nikada i ne pokrene postupak. Banalizuju se ta dela, tako da sam ja jednom u šali rekao da ako vas neko nervira najbolje je da mu postanete poslodavac, jer tako možete da ga ubijete bez posledica.“
Više od 50 odsto svih stradalih na radu su zaposleni u građevinskom sektoru, a Reljanović ističe da tu postoji problem velikog broja stranih radnika, kao i veliki broj radnika na crno. Centar za dostojanstven rad je, u istraživanju za Međunarodnu organizaciju rada, pronašao da je u periodu posle pandemije u sektoru građevinarstva bilo više radnika na crno nego onih prijavljenih. Tako je za vreme prve vlade Ane Brnabić u kojoj je Zorana Mihajlović bila ministar građevine a ministar rada Zoran Đorđević, kada je inspekcija rada ušla na gradilište za izgradnju stanova za snage bezbednosti, zatekla veliki broj neprijavljenih radnika, gde je radila firma koja je dobila javni tender:
„Mihajlovićeva je izašla na teren, pohvalila inspektore za rad, ističući da niko nije oslobođen od odgovornosti, ali se potom ništa nije desilo, već su ti ljudi i ta firma potpuno normalno nastavili da rade, sa tim istim radnicima na crno“, nastavlja Reljanović. „Pokrenuti su prekršajni postupci, ali čak i ako su platili neku kaznu, to sve nije normalno, jer je ta firma radila sa javnim novcem, a nije bio slučaj sa jednim ili dva neprijavljena radnika, već sa desetinama. Na tom primeru vidimo da je inspekcija rada uradila najviše što je mogla, ali je izostala bilo kakva reakcija države“.
„Mi smo obrađivali podatke i došli do strašne informacije da na sto mrtvih radnika, samo tri poslodavca završe u zatvoru. Kada se tu dodaju uslovne kazne, ili one kućnog pritvora, dođe se do ukupnog broja od 13 poslodavaca koji odgovaraju, a za 87 njih se nikada i ne pokrene postupak“
Mario Reljanović
Strani radnici često nisu svesni svojih prava, pa su zbog zarade, koja je za njih visoka, spremni da rizikuju život, često ne znaju kome da se obrate, ali su često i zastrašivani, dovedeni u zabludu.
„Imamo one čuvene radnike u Linglongu, Vijetnamce, kojima su data upozorenja da se u Srbiji po zakonu primenjuju najstrašnije telesne kazne nad onima koji se žale. Imali smo iskustva da je u nekoj od fabrika namenske industrije stradao osamnaestogodišnji radnik (eksplozija u Trajalu iz Kruševca, januar 2024). Postavilo se onda pitanje kako je on uopšte mogao da radi na tom mestu i da li je prošao nekakvu obuku za te poslove, šta se tu dešavalo? Nikada nismo dobili odgovor na ta pitanja.“
Sagovornik ističe da vlast u Srbiji želi da se predstavi kao graditeljska, ali je to nalik na situaciju u građevinarstvu na Bliskom istoku, gde je Dubai popločan kostima stradalih radnika, ili u Kataru gde je pri gradnji objekata za Svetsko prvenstvo u fudbalu poginuo nezabeleženo veliki broj ljudi.
„Mi nismo baš na tom nivou, ali se bližimo tome da postanemo potpuno ravnodušni prema tim stradanjima“, zaključuje Reljanović.
Zatvaranje gradilišta, ali i polomljeni kran koji duže od mesec dana i dalje leži preko nedovršene konstrukcije mosta, ukazuje da je tužilaštvo ipak naučilo nešto iz katastrofe na novosadskoj železničkoj stanici kada je neobjašnjivo brzo odlučeno da se delovi polomljene konstrukcije nadstrešnice uklone i odnesu sa lica mesta. Sa druge strane, inicijalna zainteresovanost za sličan potencijalno za istragu relevantan slučaj na istom gradilištu sa druge strane reke, ustupila je lako mesto formalizmu i sakrivanju iz „geografske“ nenadležnosti.
Da li to znači da je ljubav demokratske javnosti prema srpskim tužilaštvima nalik na Pepeljugin san: čeka se dugo, traje kratko, a buđenje je stresno.
