Šta radi porodica čiji je sin ubio školskog druga? Gde prestaje roditeljska zaštita, a počinje saučesništvo? I ko, na kraju, ima pravo da „autorizuje“ istinu – pojedinac, mediji ili sistem?
Predstava Autorizacija, po tekstu Petre Pleše i Vanje Jovanovića, koji je i reditelj, premijerno je izvedena u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Ova priča ulazi u prostor koji se u savremenom društvu najčešće zaobilazi, a to je pitanje odgovornosti. Ne samo individualne, nego i sistemske, društvene i medijske. A mi s tim, nažalost, živimo već tri godine.
Radnja predstave je smeštena u dom imućne porodice Cvetković, čiji je maloletni sin počinio ubistvo školskog druga tokom časa, pred celim razredom. Umesto klasične dramske strukture, predstava bira formu intervjua, prvi javni nastup porodice nakon tragedije. U tom kontrolisanom prostoru, koji bi trebalo da bude prostor istine, vrlo brzo počinje da se vidi napetost između onoga što se govori i onoga što se skriva. Uloge tumače Marija Mitrović (majka), Ivan Đurić (otac), Neda Danilović (novinarka), Aleksandar Milković (advokat), dok se u ulozi dečaka ubice smenjuju Marko Trivić i Nikola Ljubičić, članovi Teatra mladih „Mišolovka“.
Ali ova predstava ne funkcioniše kao porodična drama u klasičnom smislu. Ona je sudar dva principa, dve logike sveta. S jedne strane je princip odgovornosti, pravde i univerzalne istine, a s druge je princip moći u kojem se sve može kupiti, ublažiti, preoblikovati i „istrgovati“. Između ta dva pola, u zatvorenom prostoru dnevne sobe, vodi se borba koja brzo prestaje da bude privatna.
Glumica Neda Danilović, koja tumači lik novinarke Smiljane Tomašević, svoju junakinju vidi kao figuru upornog otpora u društvu u kojem se istina razlaže: „Trenutno živimo jedan konglomerat afera i laži koje ih prikrivaju, živimo izvitoperenu stvarnost u kojoj možda više nismo sposobni ni sami sebe da prepoznamo. Trudim se da se postavim prema nekim bazičnim postulatima ljudskosti, ali ne znam da li je to dovoljno.“
Autorizacija ne nudi zatvaranje priče, već insistira na otvorenim pitanjima: koliko su institucije sposobne da reaguju, koliko društvo razume odgovornost i da li istina uopšte može da opstane kao zajednička kategorija
Njena junakinja nije neutralni posmatrač. Ona godinama prati poslove i veze porodice Cvetković, istražuje njihove tokove moći i načine na koje sistem iznova izbegava da ih dovede pred odgovornost. U tom smislu, intervju u predstavi nije samo reakcija na tragediju, već kulminacija dugog sukoba. „Koliko sadašnji trenutak traži od nas da delamo ofanzivno, bez predugog pregrupisavanja i dugoročne strategije, pokazaće neki veoma blizak momenat. Predugo smo čekali, zanemarivali simptome jer nas se nisu direktno ticali“, kaže Danilović govoreći i iz pozicije lika i iz pozicije savremenog iskustva.
Za nju novinarstvo nije samo profesija, već etička pozicija: „Istina i pravda moraju ostati univerzalne kategorije. Da bismo kao društvo imali mentalno zdravlje, moramo znati činjenice, transparentno. I zločin mora biti kažnjen. Ako ćutimo, postajemo saučesnici.“
Nasuprot njoj stoji majka dečaka ubice, koju igra Marija Mitrović, koja ne razdvaja život od poslovnog sistema koji je izgradila. Ona je glava porodice, ali i mozak velikog poslovnog carstva. U njenom svetu, sve funkcioniše kroz kontrolu, reakciju i upravljanje posledicama: „U jednom od najintenzivnijih momenata predstave, ona direktorskim glasom koji poseduje sikće na svog čoveka od poverenja: ‘Reši to!’ Ona je suvlasnik i suštinski mozak najvećeg lanca mesara u zemlji. Posao cveta, sve ide kao podmazano, a ako ne ide, onda se podmaže“, opisuje Mitrović.
Ali tragedija ruši taj sistem. Kada njen sin ubije drugo dete za vreme časa pred celim razredom, ulazi se u prostor u kojem se više ništa ne može „rešiti“ na uobičajen način: „Čitav svet joj se sruši u trenu. I ona reaguje jedino kako ume, ona posluje. To je njen refleks“, kaže glumica.
Ubrzano se formira strategija kontrole štete: pravni tim, medijska priprema, javne izjave. U toj logici, čak i tragedija postaje pitanje reputacije. Porodica nudi finansijsku pomoć, osnivanje fondacija, javne kampanje, sve ono što spada u okvir „odgovornog ponašanja“ u javnosti. Međutim, predstava pokazuje trenutak u kojem ta logika puca, kada novinarka postavlja pitanja koja izlaze iz tog okvira.
„Kada se suoči s jednostavnim, ljudskim pitanjima o svom detetu, ona nema odgovore. Biva suočena sa sobom, s nepoznavanjem sopstvenog deteta i s užasom situacije“, pojašnjava Marija Mitrović. U tom trenutku se otvara sloj koji predstava ne romantizuje: majčinski instinkt se pojavljuje, ali ne kao spas, već kao dodatna sila. „Ona voli, u to nema sumnje. Ali voli kao što vodi posao, bez etičkih kočnica. Ta ljubav ne postaje humanija. Ona postaje još tvrđa“, ističe glumica.
Ovaj komad razbija tu jednostavnu podelu na „dobre“ i „loše“. Majka nije samo monstrum, ali ni žrtva. Ona je proizvod sistema u kojem je moć postala način razmišljanja. „Kao glumica svoju motivaciju izvlačim iz iskrenog žaljenja prema ljudima kojima je osećaj moći oduzeo elementarnu ljudskost“, dodaje Marija Mitrović.
Otac, koga igra Ivan Đurić, u toj dinamici funkcioniše kao suprotna krajnost, slabost koja ne uspeva da preraste u odgovornost. I upravo u toj slabosti, predstava sugeriše, nastaje još jedan oblik krivice. U paralelnom toku, javnost reaguje nasiljem, protestima, razbijanjem objekata porodice. Ulica postaje produžetak tragedije, ali i prostor u kojem se krivica pojednostavljuje. U tom sloju predstava otvara i pitanje medija. Šta se sve pretvara u informaciju, šta postaje spektakl, a šta se gubi u tom procesu.
„Imamo potrebu da znamo detalje, da uđemo u sve slojeve priče. Ali često ne prepoznajemo da smo skliznuli u voajerizam. Detalji ubistva, privatni životi, sve to postaje sadržaj koji nas udaljava od suštine“, navodi Neda Danilović.
A suština, kako predstava insistira, nije u detaljima zločina, već u sistemima koji ga omogućavaju, i reakcijama koje nakon njega slede. U tom smislu, Autorizacija ne nudi zatvaranje priče. Ona insistira na otvorenim pitanjima: koliko su institucije sposobne da reaguju, koliko društvo razume odgovornost, i da li istina uopšte može da opstane kao zajednička kategorija.
Predstava je premijerno izvedena u Pozorištu mladih u Novom Sadu, instituciji koja i sama funkcioniše u otežanim uslovima, bez velike scene i s ograničenim kapacitetima. U takvom kontekstu, njen repertoarski izbor dobija dodatnu težinu, kao insistiranje da se prostor za ovakva pitanja ne zatvori. Autorizacija ne govori samo o jednom zločinu. Ona govori o društvu koje pokušava da ga objasni i o tome koliko je spremno da pri tom objašnjavanju pogleda sebe u ogledalo. A pitanje koje ostaje nije samo ko je kriv. Već ko ima pravo da tu istinu izgovori.
