Izuzetan uspeh srpske kinematografije na 79. Kanskom festivalu ove godine dolazi iz neočekivanog pravca – s Fakulteta dramskih umetnosti. U središtu ovog značajnog trenutka je mlada rediteljka Tara Gajović, čiji je film Preko praga selektovan za program La Cinef, posvećenom studentskim ostvarenjima. Nastao kao diplomski rad pod mentorstvom Srdana Golubovića, film prati dvoje šesnaestogodišnjaka koji, suočeni s prevremenim roditeljstvom i pritiskom okruženja, beže sa sopstvenog venčanja u noć. Kroz vizuelno upečatljive kadrove rodnog Ripnja i rad s naturščicima, Gajović gradi intimnu priču o prvoj ljubavi i trenutku u kojem detinjstvo naglo prestaje.
Uz njeno ostvarenje, u trci za Zlatnu palmu u konkurenciji kratkog metra nalazi se i Tamara Teodorović sa filmom Niko ništa nije rekao, dok u zasebnoj selekciji učestvuje i Ivan Marković. Uspeh je utoliko značajniji što domaća kinematografija u ovim kategorijama nije imala predstavnika od 2014. godine, odnosno od 1987. za kratkometražna ostvarenja.
Tara Gajović u razgovoru za Radar govori o putu od studentske vežbe do kanske scene, produkcionim izazovima u savremenoj domaćoj kinematografiji, važnosti solidarnosti koja se oslanja na tekovine studentskih protesta, kao i o sopstvenim stvaralačkim planovima…
Zahvaljujem vam se što sam imao ekskluzivnu priliku da pogledam vaš film. Reč je o jednoj ljubavnoj priči između dvoje veoma mladih ljudi, između dvoje tinejdžera, šesnaestogodišnjaka, koji čekaju bebu. Te je stoga njihovo okruženje, njihova porodica, pre nego oni sami, odlučilo da treba da se venčaju. Ova priča pokreće mnoge teme, a da li je neka od tih tema vama lično bliža, ova intimistička, nežna priča o jednoj nevinoj, čednoj ljubavi?
Mislim da je zapravo ta društvena perspektiva neophodna, ali njome se bavim više spolja. Meni jeste bliska ta tema, jer je film nastao po motivima priče mojih roditelja, koji su mene takođe dobili kada su bili tinejdžeri. Ono što je meni bliže i što je do sada u mom stvaralačkom radu bilo zanimljivo za istraživanje jeste zapravo njihova intimna perspektiva – kroz šta oni trenutno prolaze. Izučavanje tog sveta mojih junaka, pri čemu treba paziti da on ostane samo njihov, u tom smislu. Ne bih volela da previše naglo upadam u njihov svet, ali želim da ipak možemo da osetimo u kakvim su sada stanjima i šta bi moglo da usledi, pošto je cela stvar krunisana, ali se istovremeno nameće pitanje šta će onda biti s njima? Ostaje to pitanje koje sve vreme lebdi: ali, šta sad?
U filmu ima govornog teksta, ali meni lično je bio utisak da je nekako naglasak na njegovom čistom sinematografskom jeziku, dakle, filmskom jeziku, uz razvijanje jedne određene atmosfere. Te scene svadbe na neki način deluju melanholično, avetinjski, pogotovo kada oni pobegnu s sopstvene svadbe, a onda ih pratimo. U urbanom ambijentu, u pustim ulicama grada, noćni prizori su u pitanju nekog, reklo bi se, manjeg grada, i s druge strane na nekim sportskim terenima, ali tako, sve su te neke noćne scene u kojima su oni sami u tim prostorima.
Glavna referenca za film zapravo je Ripanj, moje rodno mesto. Ja sam tamo odrasla, tamo žive moji roditelji i nekako mi je neiscrpni izvor. Moje detinjstvo i moja impresija su nešto što je najbitnije u autorskom smislu. Imala sam u glavi kadrove i skice kako bih volela da sve to izgleda. Moja divna direktorka fotografije, Nađa Stanišić, pomogla mi je da zajedno oživimo te slike i da, uz njenu pomoć, postanu deo našeg sveta.
Tako je – jezik filma više se oslanja na atmosfere koje oslikavaju unutrašnji svet likova. Nađa i ja smo, dok smo razvijale vizuelni pristup, skupljale razne reference. Ne mogu da kažem da postoji jedna glavna; to je mnoštvo slika, fotografija i frejmova koji su nama značili iz nekih naših razloga, a iz kojih smo potom izvlačile ono što nam je bilo uzbudljivo.
Glavna referenca za film zapravo je Ripanj, moje rodno mesto. Ja sam tamo odrasla, tamo žive moji roditelji. I nekako mi je neiscrpni izvor. Moje detinjstvo i moja impresija su nešto što je najbitnije u autorskom smislu
Restoran smo okrečili u crveno samo tri dana pred snimanje, a nakon snimanja ga ponovo vratili u prvobitnu boju. Postojale su dve važne karakteristike koje se tiču atmosfere: svadba je crvena, a kada likovi izađu napolje, svet postaje plav. Bilo je mnogo noćnih vožnji kako bismo uspeli da pronađemo lokacije sa odgovarajućom rasvetom.
Moja scenografkinja Vanja Matasarević uspela je da dočara svet koji sam zamišljala, ali i da ga unapredi svojim dekoracijama i detaljima. Veoma sam zahvalna i kostimografkinjama Smiljki Babić i Jeleni Stanišić, koje su likovima dale novu dimenziju i drugačiji osećaj od onoga što je bilo napisano. Divna Katarina Milenković radila je šminku, a ja sam kao devojčica posmatrala njene pokrete. Zaista sam veoma zahvalna svim ovim ženama, jer su značajno doprinele stvaranju i unapređivanju sveta o kojem sam maštala.
A što se tiče filmskih referenci ili umetničkih u nekom širem smislu? Mislim da ste tek na početku, ali pretpostavljam da mladi autori uvek imaju neki svoj umetnički univerzum u kome se kreću?
Mislim da vučem dosta nekih inspiracija i od mojih kolega i koleginica. Imam utisak da reference vučem sa raznih mesta, samo što mi je potrebno malo više vremena da ih osvestim. Ono što mi je, na neki način, bila referenca za ovaj film – ne po vizuelnom pristupu i građenju sveta, već po osećaju – jeste A Swedish Love Story Roja Andersona. To je film o prvoj ljubavi. Upravo taj osećaj zaljubljenosti, gde su junaci veoma mladi, a ponašaju se kao da su veliki, bio mi je važan da uhvatim. Mislim da nikada nisam gledala bolji film o prvoj ljubavi. Nekako sam želela da taj osećaj koji sam ja imala dok sam gledala taj film, na neki način prenesem i drugima.
Da, to je na nivou neke osećajnosti filma, a na nivou likovnosti recimo, pošto je film vrlo vizuelno ispoliran i vizuelni aspekt filma, deluje elaborirano?
Pa, nemamo baš konkretnu neku referencu, ali ono što je meni u tom poetskom smislu važno jesu filmovi francuske rediteljke Kler Deni. Izdvojila bih dva njena filma Nennet et Boni i Beau Travail – kompozicija u tom filmu, način na koji je muzika tretirana, unutrašnji svet junaka u koji mi zapravo zalazimo… Meni je ona veoma uzbudljiva, zato što je prvo radila kao asistentkinja režije. I počela je tako što je radila televizijske filmove, i tek nakon toga je, negde s trideset i nešto, krenula da pravi svoje dugometražne filmove. Takođe El Sur od Viktora Erisea, španskog reditelja. Ne znam da li bi se moglo izvući, odnosno napraviti parale, ali važne su mi slike kojima treba dugo vremena da izblede. Napomenula bih još i film Love Streams Džona Kasavetesa.
Ne računajući Ivana Markovića, jer se o njemu u najavama nastupa naših autora na Kanskom festivalu manje govori, fokus je na vama dvema i vašim ostvarenjima. Dakle, u oba slučaja je reč o autorkama, o filmskim rediteljkama. I mene interesuje da li je to iz vaše perspektive slučajnost ili je pak reč o nečemu što možemo da sagledavamo na različitim nivoima kao neku tendenciju. Pre svega, da li možemo da govorimo o nekom ženskom rukopisu na filmu? Da li vi uopšte u taj pojam verujete?
Tamara je moja prijateljica, pored toga što mi je i starija koleginica. Ne mislim da je to slučajnost – više verujem da se naš glas konačno probija. Nisam sklona korišćenju tog izraza, niti ga naročito volim. Tokom ranijih godina studiranja imala sam dosta rasprava sa kolegama o tom pojmu „ženski film“, jer, s druge strane, ne postoji „muški film“ u tom kontekstu. Može se pretpostaviti šta taj izraz sa sobom nosi i na šta se zapravo odnosi. Volela bih i još jednom da čestitam Ivanu, neverovatna je činjenica da ove godine imamo čak tri predstavnika u Kanu.
Na šta bi se odnosio?
U našem slučaju, ženski filmovi bi bili osećajniji filmovi. I tu sad nešto što je malo više privatno, intimnije, to su neke stvari – određeni stil kadriranja i drugi faktori koji bi mogli da se uvrste kao ženski film. Ono što mene posebno raduje jeste to što moje mlađe kolege mogu da vide ovo kao dokaz da srpski film može da zaživi u Kanu ili na drugim festivalima, kao neku vrstu demistifikacije Kana. Iako je to svima nama želja, mislim da ne treba da osećamo strah da pošaljemo film, niti strah od neuspeha u tom smislu.
Referenca mi je bio A Swedish Love Story Roja Andersona. To je film o prvoj ljubavi. I to je film koji mi je nekako zbog tog osećaja zaljubljenosti bio nešto što mi je bilo bitno da uhvatim. Nikada nisam videla bolji film o prvoj ljubavi
To je estetičko i poetičko određenje nekog ženskog rukopisa, ali ja bih se još malo na tom kriterijumu rodnog identiteta zadržao, s pitanjem produkcionih uslova i okolnosti. Nekako se filmska industrija tradicionalno doživljava kao muški zabran. Da li ovaj vaš uspeh i uspeh vaših koleginica, ne samo u kontekstu Kana nego inače, govori o tome da su se okolnosti i uslovi rada promenili i da imate ravnopravan tretman u filmskoj industriji?
Mislim da je to nešto što dolazi sa novim generacijama, ali je neminovno da će biti potrebno još mnogo vremena kako bi se uspostavio ravnopravan tretman. Ne mislim da je to muški posao niti muška profesija, ali jeste bila profesija male-dominated.
A da li ste vi nailazili na neke otpore, da li ste ih osećali, da li ste morali za nešto da se izborite ili vam se čini da je taj put već bio utaban i otvoren radom nekih vaših prethodnica?
Mislim da su put utabale starije koleginice, a posebno bih volela da izdvojim Minu Đukić, sa kojom trenutno radim na njenom dugometražnom filmu. Moje nezavisno bavljenje filmom zapravo će početi tek kada napustim fakultet i mislim da ću se tek tada suočiti sa pravim otporima.
Da je slična situacija?
Pa da, jer se sada generalno nalazimo u ne baš dobrim uslovima za stvaranje filmova. Zato mislim da je svaki proces stvaranja i pravljenja filma na neki način onemogućen.
Sad ste mi dali dobar šlagvort ovim što ste malo pre rekli, da proširimo temu, dakle da generalno uslovi rada nisu najidealniji u ovom trenutku. Vaš film je koprodukcija Fakulteta dramskih umetnosti i Filmskog centra Srbije. I ja bih se usudio reći da ste uhvatili poslednji voz s obzirom na činjenicu da već dve godine zaredom Filmski centar Srbije nije raspisivao konkurse. Kako je moguće zamisliti dalje funkcionisanje filmske industrije bez tog konkursa? Da li vi imate neku predstavu o tome šta bi mogli da budu razlozi ovakve situacije i, s druge strane, još važnije – kako se snalazite?
To je dosta kompleksno pitanje. Dve godine jesu veoma dug period, ali mene još više brine to koliko godina zapravo nećemo imati konkurs. Nekako mi ne deluje da postoje ozbiljni pomaci po tom pitanju. Ipak, mislim da će se neminovno dogoditi određena promena – da ćemo postepeno odustajati od tog konvencionalnog pristupa traženju novca od institucija i više se okretati kolegama i međusobnoj saradnji. Verujem da će proces snimanja biti mnogo sličniji radu na studentskom filmu, gde jedni drugima činimo usluge zarad jedne velike ideje. Ja bih samo volela da kinematografija ne stane.
Da li ovaj optimizam i ovo razmišljanje o tim kolaborativnim praksama kao alternativi u filmskoj produkciji jeste možda neka generacijska perspektiva? I da li to ima i neki svoj tehnološki korelativ? Da li to podrazumeva snimanje filmova telefonom ili je to isti pristup, samo da se radi volonterski i zajednički?
Mislim da možemo da podrazumevamo i jedno i drugo. Pritom, dosta mojih kolega ima kamere i uvek možemo nekako da delimo, uvek se mi nekako dobacujemo s tom opremom. I mislim da je zapravo najbitniji taj stav koji ste pomenuli, da je to nešto zajedničko. Ono što su nama profesori stalno pričali – ako imaš dobru ideju, možeš da motivišeš druge ljude da poveruju u nju, onda ćete svi zajedno raditi na tom filmu.
Tokom ranijih godina studiranja imala sam dosta rasprava sa kolegama o tom pojmu „ženski film“, jer, s druge strane, ne postoji „muški film“ u tom kontekstu. Može se pretpostaviti šta taj izraz sa sobom nosi i na šta se zapravo odnosi
To sve deluje kao tekovina onoga što živimo u poslednjih godinu i po dana, a to su studentski pokreti i blokade, koje su nas starije podsetile šta znači biti solidaran i šta znači nehijerarhijska organizacija života i rada. Da smo svi ravnopravni u određenim procesima, da svi imamo zajednički ravnopravan glas. Pa dakle, da li takvo promišljanje o filmu možemo zaista da dovedemo u ovaj širi kontekst onoga što su tekovine studentskog pokreta?
Mislim da to možemo da primenimo na nivou logističkih i organizacionih principa, ali i generalnog procesa rada koji smo i sami koristili. Solidarnost jeste veoma važan faktor, u svakom smislu. Nama se to i dalje dešava i mislim da, duboko u nama, ali i među svima ostalima, taj osećaj nije nestao – samo je danas manje vidljiv. Nema više toliko velikih i grandioznih događaja. Što se tiče nekih tekovina, mislim da je najvažnije upravo to što smo spoznali solidarnost. Tu mogućnost promene koja zavisi od tebe, od tvog zalaganja, ali i od zalaganja tvojih bližnjih, kolega i prijatelja.
I koja su očekivanja od onoga što nam sledi? Mislite li da su te društvene promene već ostvarene ili da tek treba da donesu nekakav konkretan rezultat?
To je veoma dug proces i biće potrebno još mnogo vremena da bi se stvari korenito promenile nabolje. Promena je moguća, i mi smo svedoci te promene.
Da se vratimo malo na Kan. Kakva su sada očekivanja, iščekivanja? Govorili smo o problemima u produkciji filmova, o tome da Filmski centar ne raspisuje konkurse, a kako izgleda plasman filma na jednom tako značajnom međunarodnom festivalu? Da li tu izostaje podrška?
Uzbudljivo jeste. Ima dosta stvari koje se moraju pokriti. U smislu smeštaja, logistike, puta. Ne mogu da kažem da podrške nemam u tom smislu. Dobili smo i neka sponzorstva i jako smo zahvalni, a Udruženje filmskih radnika takođe je pomoglo. Zapravo je omogućeno da se taj put desi, u smislu da cela autorska ekipa može da ide, uključujući i glumce, što je dosta važna stvar jer to treba da bude naše zajedničko iskustvo.
Mislim da će se neminovno dogoditi određena promena – da ćemo postepeno odustajati od tog konvencionalnog pristupa traženju novca od institucija i više se okretati kolegama i međusobnoj saradnji
Kada ste spomenuli glumce, oni nisu profesionalni glumci, zar ne? To su naturščici. Interesuje me, pošto znam po studentima režije da često više vole, dobro, u vašem slučaju to je gotovo bila neminovnost, da rade sa naturščicima – da li naši mladi filmski reditelji više vole da rade sa neprofesionalnim glumcima nego sa profesionalnim?
Da, naturščici su u glavnim ulogama i prvi put igraju na filmu – Zoja Klinko i Stefan Nikolić. Tokom studija više sam radila sa naturščicima nego sa profesionalnim glumcima. U mom slučaju to je bilo usko povezano i sa samim žanrom coming-of-age filma, koji je to na neki način određivao. Naturščici donose nešto što je nemoguće odglumiti. Oni donose svoje živote, svoje pokrete koji nisu naučeni u školi, svoj način govora koji je organski vezan za taj prostor. Postoji ta jedna scena gde starija žena samo sedi i gleda kroz prozor, i u tom njenom pogledu se vidi čitava istorija tog mesta. To ne možeš da režiraš, to moraš da prepoznaš i da ljudima dopustiš da pred kamerom budu ono što jesu.
Sjajno je što sam Zoju i Stefana upoznala sasvim slučajno, u različitim fazama rada na svom diplomskom filmu. Oboje su odmah ostavili snažan utisak na mene. Radila sam kasting, ali sam već tada predosećala da ću se odlučiti baš za njih. Njihova istinitost je ono što ovaj film čini živim. Moram da napomenem da su, pored moje Zoje i Stefana, u ostalim ulogama i profesionalni glumci: Dobrila Ćirković, Milica Janevski, Vahid Džanković i Bojan Dimitrijević…
Da li je rano govoriti o nekim budućim planovima ili ne? Kako vidite svoju karijeru u narednom periodu? Radite na nečemu?
Kako sam na master studijama, trenutno zapravo radim sa profesorom Stefanom Arsenijevićem na svom master filmu. To je film o momku koji se nikada nije zaljubio.
Koliko ima godina?
Dvadeset šest. Mojih je godina.
To su, kako bih rekao, dosta ozbiljne godine za ne zaljubiti se nikada, da?
Da. On se nikada nije zaljubio, a onda saznaje za mit u selu koji bi možda mogao da mu pomogne.
Pored toga, trenutno radim i na dokumentarnom filmu Bila sam na venčanju svojih roditelja, kojim se bavim već tri godine. Taj film je povezan sa temom tinejdžerske trudnoće, koja je kao motiv prisutna i u priči mojih roditelja. Nadam se da ću konačno uspeti da sednem i napišem svoj prvi dugometražni film.
Naturščici donose nešto što je nemoguće odglumiti. Oni donose svoje živote, svoje pokrete koji nisu naučeni u školi, svoj način govora koji je organski vezan za taj prostor. Postoji ta jedna scena gde starija žena samo sedi i gleda kroz prozor, i u tom njenom pogledu se vidi čitava istorija tog mesta. To ne možeš da režiraš, to moraš da prepoznaš i da ljudima dopustiš da pred kamerom budu ono što jesu
Da li vaš svet u tim narednim projektima, pogotovo u ovom dokumentarnom koji je vezan za vašu porodičnu priču, da li je to taj isti svet?
To je dobro pitanje, a odgovor je, naravno, da. Barem kada je reč o dokumentarnom filmu – porodična priča jeste polazište. Ripanj, moje rodno mesto, u tom dokumentarcu je zapravo lik za sebe. Moj direktor fotografije Nebojša i ja razmišljamo da sa ovim master filmom možda izađemo iz Ripnja. I ne mogu da kažem da me to nimalo ne plaši.
Zašto?
Pa, do sada nikada nisam snimala nešto što mi nije na neki način blisko. Prepoznavali smo se u tom smislu, ali možda se odlučimo za neke druge lokacije, što diktira i sam scenario, i što je sasvim u redu.
Da, da li je mala sredina nešto što je vezana za priču o mladiću koji se ne zaljubljuje, u kom smislu?
Mala sredina mu daje dublji i jači kontekst. I dalje sam u procesu pisanja, ali razmišljamo da odemo južnije.
