Fenomene enormnih zarada na filmskim blagajnama nije uvek lako razumeti. Enormna zarada nije nikakav garant kvaliteta filma. Disbalans između profita i (bez)značajnih filmova sve je očitiji. Tako film Majkl obara sve rekorde gledanosti, a reč je o sasvim neuspelom filmu. Retki su oni filmovi čiji uspeh na lestvici najgledanijih koincidira s njihovim značajem. Jedan od takvih filmova koji nadilazi puko rangiranje na boks ofisu je film Đavo nosi Pradu 2, reditelja Dejvida Frankela. Na ovom filmu ponovo se okupila ista ekipa koja je pre tačno dvadeset godina zabeležila veliki uspeh filmom Đavo nosi Pradu.
Rezultat: očaravajuće zabavan, duhovit, izvrsno produciran, znalački režiran i maestralno odglumljen film. Meril Strip, En Hatavej, Emili Blant, skupa sa Stenlijem Tučijem, naprosto briljiraju. Prisustvo humornih elemenata u filmu, njegovi britki dijalozi, ritam, ironija koja ne opterećuje, te raspored nepredvidivih obrta čine ovaj film dostojnim svake gledalačke, ali i kritičke pažnje. Način na koji film izbegava invaziju klišea, njegove stilske odlike, u prvom redu permanentno mobilna kamera Floriana Balhausa, te izbor metonimije za dominantnu retoričku i stilsku figuru, rečito govore o njegovoj nijansiranosti. Svet novinarstva i visoke mode dočaran je ne samo precizno i verno, već veoma ostrašćeno.
Đavo nosi Pradu 2 je film u kojem glamur blista u svom najraskošnijem izdanju. U impresivnoj vizuelnoj fakturi filma, zadivljuju vizuelna akcentovanja. Njujork i Milano povezani su bleštavilom
Đavo nosi Pradu 2 govori o padu značaja štampanih modnih magazina kakav je Pista, i pokušaju da se on održi u digitalnom dobu. Potrebe novog vremena, između ostalog, nameću restrukturiranje, kadrovska redukovanja i budžetska umanjenja kroz koja niko neće proći neoštećen. To se u prvom redu odnosi na autoritarnu glavnu urednicu Mirandu Pristli (Meril Strip), prilično nerespektabilnu spram svojih saradnika. Ali, nova poslovna politika ili nova marketinška konstelacija, primoraće je na savez upravo s ovim saradnicima, prema kojima nije krila svoju oholost.
U ovoj krhkoj poslovnoj koaliciji, Miranda i njena bivša asistentkinja Endi Saks (En Hatavej), potpomognute Najdželom (Stenli Tuči) žele nekoliko stvari. Da održe štampano izdanje časopisa, spasu svoje pozicije i radna mesta, ali i da pokažu etiku profesije i kreativnost kao bitne i neophodne vrline. Etika profesije nalaže neophodnu solidarnost tamo gde se ona pokazuje kao iluzija. Mreža međuodnosa koja se pritom uspostavlja, najpre govori o scenarističkoj veštini Alin Broš Mekene da i unutar rivalskih odnosa i brojnih komičnih zađevica, zadrži i održi čvrstu narativnu strukturu filma. Tako, primera radi, imamo istaknut Mirandin odnos prema Endi, potom prema Najdželu (prigušen i veoma diskretan) i najzad, prema finansijerima. Miranda u duel s korporativizmom stupa kao totalni autsajder, ali ubrzano uči da tuđe greške okreće u svoju korist. Svi zajedno stupaju u jednu vrstu uslovne zavisnosti koja čini da svaki naredni korak opovrgava prethodni. Sve se u filmu, u jednom sumanutom ritmu, odvija mimo plana i svaka kalkulacija postaje izlišna. Otud tolike promene mesta, lokacija, ambijenata, onako kako ih diktira situacija. Svi su, čak i oni koji odlučuju o sudbinama drugih, zatečeni i prinuđeni na fleksibilnost.
Đavo nosi Pradu 2 je film u kojem glamur blista u svom najraskošnijem izdanju. U impresivnoj vizuelnoj fakturi filma, zadivljuju njegova vizuelna akcentovanja. I Njujork i Milano povezani su ovim bleštavilom. Majstorski upotrebljeni tampon kadrovi predahe koriste kao posebnu vrstu vizuelne punoće. U filmu u kojem će se pamtiti i najmanja uloga (recimo, Keneta Brane kao Stjuarta), dominira Meril Strip. Bilo bi nepravedno reći da ona nosi čitav film, jer bi se isto odnosilo i na En Hatavej, u najboljoj ulozi njene karijere. Ali, Meril Strip, koja je ušla u 77. godinu života, pruža glumačku bravuru i pleni pogledom, tikom, migom, osmehom, izvijanjem obrva, govorom tela, i to čini s toliko začudnom energijom, kao da glumački prostor tek treba osvojiti. Florian Balhaus hvata njeno lice u nezaboravnim krupnim planovima, gde sva njena glumačka raspoloženja i nedoumice na kraju filma odjavljuje kliše pobede.
S druge strane, prostor koji film ostavlja za kritiku je prostor političkog. Đavo nosi Pradu 2 je film izrazite oportunosti. Njegova kritika nije kritika sistema. Sistem ostaje nedodirljiv. Antiprofitabilistička alternativa je takođe profitabilizam. Junakinje filma nisu uzurpatorke sistema nego njegovi stabilizatori. Sistem kakvog ga vidimo u filmu, doživljava reafirmaciju. Ono što se u filmu vidljivo menja nije sistem nego ljudi koji njime rukovode. Miranda i Endi nisu revolucionarke koje bi ugrozile hijerarhiju, no su tu da pokažu da je vrh hijerarhije u lošim rukama. Diskretno, film naginje optici u kojoj je svaka promena izlišna već činjenicom da je promena. Autoritarnost, moć, novac, ostaju jevanđelja ove ideologije. Đavo nosi Pradu 2 je petrificirani prostor kojim pre svega dominira klasno. Ono, vidimo, trijumfuje i nad etičkim i da li je za čuđenje što nad njim odnosi gotovo ciničnu pobedu. Veliko umeće Dejvida Frankela je što stvara privid obratnog. Za ljubitelje privida, Đavo nosi Pradu 2 je nesumnjivo remek-delo.
