Radovan Đenadić je prijavio da su ga 4. jula 2024. tukli policajci Marko Milić i Mladen Vasiljević nakon privođenja jer nije imao ličnu kartu, kada je u jednom lokalu u Guči sa prijateljima proslavljao rođenje ćerke. Krivičnu prijavu protiv dvojice policajaca Sektor unutrašnje kontrole (SUK) MUP-a podneo je skoro četiri meseca kasnije, 25. oktobra te godine, a istraga koju vodi Osnovno tužilaštvo u Čačku do danas nije okončana. Dve godine kasnije Đenadić se, kako kaže za Radar, ne oseća bezbedno, a osumnjičeni policajci, koji su se do sada branili ćutanjem, vraćeni su na posao.
„Odmah nakon što sam prijavio nasilje, zvali su me da prete i nude novac i tražili su da potpišem da se odričem krivičnog gonjenja. Pozvao me je i jedan čovek blizak vrhu vlasti, odnosno Vučiću, koji im je glavni za sve probleme u Moravskom okrugu. Ponudio mi je novac i rekao: „Ako nećeš ti da mi završiš, završiće mi Orlić“ (Vladimir Orlić, funkcioner SNS, imenovan je juna 2024. za šefa BIA, a pre toga je bio predsednik Skupštine Srbije). Odgovorio sam mu: „Završi ti šta god hoćeš, ja za pare neću da se prodajem.“ Znam ko je taj čovek, ali zbog bezbednosti moje porodice i mene ne želim da ga imenujem. Nakon toga sam se obratio novinarima (TV Nova) i rekao kako su me policajci tukli, pa su prestali da mi prete. Postupak se odugovlači, a policajci koji su me tukli vraćeni su na posao, kao da se ništa nije desilo. Poslednjeg svedoka koga su oni predložili, a koji je isto policajac, zvali su više puta u tužilaštvo i čak izdali nalog za privođenje, ali se on ne pojavljuje“, kaže Đenadić.
Pravda koja se ovoliko čeka, uz povratak osumnjičenih u službu, zapravo je jasna poruka države da je policijska tortura postala prihvatljiv metod rada policije
U krivičnoj prijavi SUK-a, u koju je Radar imao uvid, policajci Milić i Vasiljević se terete za krivično delo zlostavljanje i mučenje. Opisuje se da su uveče 3. jula ušli u lokal Vide u Guči i naočigled više gostiju uhapsili su Đenadića. Pribavljeni su snimci sa sigurnosnih kamera iz lokala, navodi se u prijavi, pa se opisuje da se vidi da Đenadića odvode koristeći fizičku silu. Međutim, nisu se odmah uputili u policijsku stanicu koja se, prema navodima iz prijave, nalazi na 250 metara od kafane Vide, već su ga odveli oko 25 kilometara dalje, u Gornji Dubac. Đenadića su priveli u tu policijsku stanicu više od sata kasnije. U prijavi se navodi da su pregledali sigurnosne kamere na putu, te da su na snimcima sa kamere lokala u selu Rti vidi da policijska škoda superb ide u pravcu sela Kotraža, a zatim da se vraća u pravcu Guče. Zatim su uvidom u policijski raspored rada utvrdili da su tog dana samo osumnjičeni Milić i Vasiljević koristili taj automobil. Policajac koji je pregledao video-snimke iz sela Rti zabeležio je u službenoj belešci da je policijsko vozilo išlo od Guče ka Kotraži u 21.06 i da se zatim vratilo u 22.22. Ta beleška je predata uz prijavu.
Naredili mu da obgrli drvo i vezali lisicama
Kada su Đenadića povezli službenim automobilom iz lokala Vide, kako se navodi u prijavi, Milić koji je sedeo do njega na zadnjem sedištu zadao mu je više udaraca po telu i glavi, dok je u jednoj ruci držao službenu automatsku pušku. Odvezli su ga u Gornji Dubac u šumu, pa su ga izveli iz vozila, a zatim ga je Vasiljević više puta udarao drvenom motkom po nogama, nakon čega je pao, pa su ga još tukli. Naredili su mu da obgrli drvo, a onda mu je Milić vezao ruke lisicama, navodi se u prijavi. Ostavili su ga neko vreme, pa su ga potom odvezli u policijsku stanicu gde su zahtevali da potpiše izjave da je povrede zadobio ranije. U prijavi se navodi da je šefica smene predala njen mobilni telefon sa kog je komunicirala sa optuženima, pa je rekonstrukcijom „utvrđeno da su Milić i Vasiljević svoje postupanje prema oštećenom Đenadiću započeli oko 21.15, kao i da su njegovo dovođenje u policijske prostorije izvršili tek oko 22.20, iako je objekat Vide udaljen od zgrade PS Lučani Guča 250 metara“. Na snimku sigurnosne kamere vidi se privođenje Đenadića u stanicu u Guči pa se u prijavi opisuje: „Na jednom delu snimka se uočavaju službene čizme koje je Milić nosio i na njima se jasno uočavaju tragovi blata“.
Đenadić je potpisao izjavu, pa su ga pustili, ali je odmah nakon toga otišao u Dom zdravlja u Guči i Opštu bolnicu u Čačku gde su mu konstatovane povrede nogu, ruku i glave. Policija je obaveštena 15 minuta posle ponoći 4. jula da je Đenadić prijavio da su ga tukli policajci. Zatim je sa Đenadićem razgovor obavio komandir iz Guče Bojan Đoković kome je, kako se navodi u prijavi, oštećeni ispričao da su ga tukli policajci Milić i Vasiljević.
U prijavi se navodi da je oficir za sigurnost iz Čačka obavio razgovore sa osumnjičenima Milićem i Vasiljevićem, koji mu je priznao šta je radio. „Tom prilikom je obavljen razgovor sa Mirkom Vasiljevićem koji je rekao da su pronašli i uhapsili Đenadića u ugostiteljskom objektu Vide u Guči, oko 21 čas, i da su ga smestili u službeno vozilo i odvezli do mesta Gornji Dubac, koje je udaljeno oko 25 kilometara od Guče… Tada je izjavio da mu je prilikom dolaska u Gornji Dubac, drvenom granom naneo više udaraca u predelu nogu, kao i da je Đenadića službenim lisicama Milić vezao za drvo u obližnjoj šumi, gde su ga ostavili neko vreme „sa ciljem da ga zastraše“.
Tukli su ga po rukama, nogama i glavi
Milić je u razgovoru sa oficirom za sigurnost, kako se navodi u prijavi, rekao da su Đenadića pronašli u objektu Vide oko 22.20 i da su ga odmah priveli u stanicu. U službenoj belešci koju su Vasiljević i Milić sačinili tek šest dana kasnije, 10. jula, ne navodi se vreme, kada su i kako priveli Đenadića, niti da su ga vodili u Gornji Dubac i tukli. Oni su napisali da su pozvali Đenadića da izađe iz lokala Vide, što je suprotno snimcima privođenja na kojima se vidi da su upotrebili silu da ga izvedu. Zatim su mu tražili ličnu kartu, koju nije imao, pa su ga priveli u stanicu. Tvrdili su da su Đenadića tražili jer su dobili obaveštenje od građana da je on vozio brzo motor i da je pravio buku. Takođe su tvrdili u toj belešci da su tek u stanici primetili povrede po rukama, nogama i glavi Đenadića, a da im je on onda rekao da ih je zadobio pre dva, tri dana radeći u šumi. Nakon toga osumnjičeni su odbili da daju izjavu u SUK-u, kao i u tužilaštvu.
Oštećeni Đenadić saslušan je u policiji odmah 4. jula 2024, a u Osnovno tužilaštvo u Čačku pozvan je tek 4. aprila sledeće godine, kada je glavnom tužiocu Dobrivoju Milutinoviću dao detaljan iskaz. Opisivao je kako su ga priveli, tukli i vezali za drvo. Naveo je da mu je tada Milić rekao da ne vredi da viče, jer nema nikog blizu, te da tu dolaze medvedi i svinje i da od njega neće ostati ništa. Ostavili su ga, procenio je, oko pola sata, pa su došli i rekli da je bio dobar, jer nije vikao. Telefon koji je bio ispravan su mu uzeli u kolima, a vratili su mu razbijen, kako je rekao, nakon što su ga poveli iz šume. Odvezali su ga do stanice, a kako kaže, Vasiljević je vozio i brzinom od 180 kilometara na čas. U stanici su osumnjičeni policajci, nakon što su se međusobno konsultovali, tražili da potpiše otkucanu belešku u kojoj se navodi da je povrede zadobio ranije radeći u šumi.
U krivičnoj prijavi SUK-a, u koju je Radar imao uvid, policajci Milić i Vasiljević se terete za krivično delo zlostavljanje i mučenje
„Nakon toga u kancelariju ulazi policajac Bojan Đoković koji počinje da me ubeđuje da belešku potpišem, da će me pustiti. Za njim u prostorije ulazi i komandir policije koji mi govori da skinem pantalone, što činim, pa kada je video povrede odlazi bez reči. Onda dolazi Marija Pantelić, koju sam prilikom ulaska u prostorije stanice primetio da je bila u dežurnoj službi. Pa me je i ona ubeđivala da potpišem ovu belešku, pominje da treba da idem ujutru u porodilište kod supruge i ćerke. Bojan Đoković me ponovo ubeđuje da potpišem belešku. Da bi mi na kraju Mirko Milić naredio da se izujem, skinem pertle, jer ću u policiji prenoćiti, što ja i činim. Pošto su osumnjičeni izašli iz kancelarije, a ja ostao sa Bojanom Đokovićem, na njegovo insistiranje, ali ne i pretnje, potpisujem belešku“, svedočio je Đenadić. On je opisao da su ga ispred stanice sačekali brat i prijatelji i da je sa njima krenuo kod lekara. Opisuje da su ih na kružnom toku zaustavili policajci čija imena navodi i da ga je Stefan Glavonjić pitao da li mu nešto treba. Nakon što mu je odgovorio: „Ne dobio sam, šta ste hteli“, Glavonjić mu je rekao: „Očigledno ti nije dosta.“ Nakon pretresa vozača i gepeka pustili su ih, pa je on otišao na lekarske preglede.
Postoje brojni dokazi torture
Đenadić je rekao i tužiocu, kao i Radaru, da je dobijao pretnje i ponude, ali takođe nije želeo da imenuje te osobe. Naveo je da je o tome obavestio i svog advokata Ivana Ninića. Njegov advokat je tada rekao tužiocu, kako je zabeleženo, „da su u pitanju osobe koje se pozivaju na državni vrh i službe bezbednosti, a da procedure protiv tih osoba nisu pokrenute zbog moguće ugroženosti oštećenog i njegove porodice“. Đenadić je kod tužioca negirao da ima motor, kao i da ga je ikada vozio, što su osumnjičeni policajci naveli kao razlog da su baš njega tražili.
S druge strane, advokat Jugoslav Tintor, koji zastupa policajce, rekao je za Radar da su neki dokazi doveli u sumnju iskaz oštećenog. „Tužilaštvo vodi taj istražni postupak i preispituju se navodi oštećenog. Moji klijenti nisu izneli odbranu, jer ja tako savetujem sve moje klijente da ne iznosi odbranu dok se ne raspravi sve u predmetu. Proverava se iskaz oštećenog pribavljanjem drugih dokaza i saslušanjem više svedoka. Neki dokazi su doveli u sumnju iskaz oštećenog, pa između ostalog istražni postupak i zato traje. Bilo je odlaganja i zbog obustave rada advokata. Ne bih sada ulazio u detalje predmeta i o njima govorio u medijima“, rekao je advokat Tintor.
Policijska tortura postala je uobičajena u Srbiji, a reakcije nadležnih institucija su spore čak i kada je reč o ubistvu Dalibora Dragijevića u Boru. Retki pokrenuti postupci se razvlače godinama, kao što je sada sa ovim u Guči. Pitanje je šta policajci koji nastavljaju da rade i pored teških optužbi za zlostavljanje duguju i šta su sve spremni da učine
Advokat Ivan Ninić, zastupnik Đenadića, smatra drugačije i kaže da je ovaj slučaj dokaz da u Srbiji policijska značka štiti od zakona. „Iako postoje brojni materijalni dokazi i izveštaj SUK-a, koji potvrđuju torturu, tužilaštvo dve godine tapka u mestu, dok su osumnjičeni policajci, umesto da su na optuženičkoj klupi, vraćeni na posao. Njihov povratak je direktno ugrožavanje bezbednosti mog klijenta i njegove porodice, posebno nakon otvorenih pritisaka i nuđenja novca od strane ljudi iz službi bezbednosti, bliskih vrhu vlasti. Ovde se ne radi samo o sporosti trulog sistema, već o svesnoj opstrukciji kako bi se brutalno prebijanje jednog građanina zataškalo i zaboravilo. Pravda koja se ovoliko čeka, uz povratak osumnjičenih u službu, zapravo je jasna poruka države da je policijska tortura postala prihvatljiv metod rada policije“, kaže Ninić.
Nakon što je Đenadić dao izjavu TV Nova oglasilo se MUP saopštenjem. Prvo su delimično pokušali da demantuju Đenadićevu izjavu. U saopštenju su naveli da su policajci tražili R. Đ. zbog brze voženje motorom i da su ga priveli jer nije imao ličnu kartu. Zatim su još naveli: „S obzirom na to da je imao vidne povrede, policajci su ga pitali kako su nastale, na šta se on izjasnio da ih je zadobio ličnom nepažnjom u prethodna dva-tri dana, ali da nije tražio lekarsku pomoć, što je u belešci, koju je potpisao i konstatovano. Nešto kasnije, doktorka Doma zdravlja u Guči prijavila je policiji da je kod njih došao R. Đ. sa vidnim povredama koje je, kako je naveo, zadobio od policije.“
Ubrzo nakon toga je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić dao drugačiju pisanu izjavu: „Zbog sumnje da su prekoračili policijska ovlašćenja prilikom postupanja prema R. Đ. koji je doveden u prostorije ove policijske stanice, policajci su udaljeni sa posla do okončanja disciplinskog postupka, a o svemu je obavešteno tužilaštvo.“
S obzirom na ovu Dačićevu izjavu, postavili smo pitanja MUP-u šta je sa policajcima koji su suspendovani i kako se završio disciplinski postupak, ali nismo dobili odgovor.
Policijska tortura postala je uobičajena u Srbiji, a reakcije nadležnih institucija su spore čak i kada je reč o ubistvu Dalibora Dragijevića u Boru. Retki pokrenuti postupci se razvlače godinama, kao što je sada sa ovim u Guči. Pitanje je šta policajci koji nastavljaju da rade i pored teških optužbi za zlostavljanje duguju i šta su sve spremni da učine.
Kompletno svedočenje Radovana Đenadića:
