Česte promene trasa linija javnog saobraćaja, dušegupke u prevoznim sredstvima, maratonsko čekanje na stanicama, truckanje po udarnim i ostalim rupama… deo je cene koju plaća oko dva miliona građana za svakodnevne epizode „meksičke serije“, u režiji državne i beogradske uprave. Ostatak iznosa za naš položaj statista dajemo kroz dodatni porez od ukupno 408 miliona dinara godišnje, vozili se ili ne vozili autobusima, tramvajima i trolejbusima.
„Paravan za tu ‘sapunicu’ predstavlja mit o besplatnom javnom prevozu koji je uveden 1. januara 2025, i proklamovan kao velikodušni potez ‘najodgovornije lokalne samouprave’, sa gradonačelnikom Aleksandrom Šapićem na čelu.
Navedena suma na ime poreza ne samo da za 20 odsto premašuje dosadašnje izdatke, već se ne odnosi na ulaganje, nego samo na tekuće troškove“, objašnjava Ivan Banković, predsednik sindikata „Centar“ GSP Beograd.
Višak između ranijeg i sadašnjeg troška odlazi u nečije džepove, dok se nova vozila nabavljaju preko kredita ili lizinga, kako ovaj saobraćajni inženjer dodaje.
Na kraju dana (ili epizode) ostajemo zaduženi, a mogli smo da posedujemo bar deo tog voznog parka, onaj koji već ne pripada privatnicima.
Tajkunizacija ili „gangulizacija“
„Angažman privatnih prevoznika nije problem, ali jeste tajkunizacija čitavog javnog prevoza, kada se sklapaju dogovori sa sumnjivim vlasnicima, poput Miroslava Nikolića, vlasnika i direktora Strele iz Obrenovca”, naš sagovornik nastavlja. Dokaz za njegove tvrdnje su brojni tenderi za preuzimanje GSP linija, raspisani po meri baš tog preduzetnika.
Do ovog „tvista“ u scenariju naših melodramatičnih svakodnevica, došlo je u januaru 2024, kada je prestonicom vladao privremeni organ uprave, opet sa Šapićem na čelu. Na telefonskoj sednici od pet minuta doneta je odluka da se sistem javnog prevoza prebaci na režim javno-privatnog partnerstva.
„Taj princip je možda dobar kad su u pitanju neki drugi sektori, ali ne i sektor javnog prevoza, jer se time omogućava da privatni prevoznik uvede monopol na tržištu. Tad mu se može šta mu se hoće, ukoliko ga Grad ne obaveže na drugačije ponašanje, što ovde trenutno nije slučaj“, zapaža sindikalista.
Jer, do dolaska aktuelne gradske vlasti takav sistem je funkcionisao: nemački prevoznik Ariva pomagao je GSP-u da podmiri potrebe putnika, bez pretenzija da preuzme prevlast. Slično se primenjuje i u Zagrebu i u Ljubljani, gde izgleda da nema toliko gladnih usta, kako preduzetnika, tako i vlastodržaca.
Naime, ubrzo nakon te „istorijske“ telefonske sednice, sklopljeni su prvi ugovori Grada sa Strelom, jedan u vrednosti od 114,45 milijardi dinara, i drugi, težak nešto više – 142,65 milijardi u istoj valuti. Njihov predmet bilo je preuzimanje stotinak autobuskih linija, listom izvan gradskog jezgra, a u trajanju od narednih 10 godina.
Za kupovinu 66 električnih autobusa, Grad će Streli uplatiti 619 miliona evra, uz obavezu da nas na četiri linije prevozi narednih 20 godina
Javnom GSP preduzeću prepuštene su trase u centru prestonice, daleko nerentabilnije. Dinamikom kreni-stani, guraj se i probijaj, uz neizvesnost u promenama pravaca kretanja, troši se više goriva i živaca vozača, dok se vozila habaju, a na popravke daje novac poreskih obveznika.
Upropaštavanje javnog preduzeća opet ide naruku privatnicima, tačnije – Miroslavu Nikoliću, koji je nakon prvih poslovnih trijumfa, bezecovao i trolejbuske linije broj 19, 21, 22 i 41. Ali, kako po Zakonu o komunalnim delatnostima privatnici nemaju pravo da poseduju trolejbuse, vlasti su se dosetile solomonskog rešenja – da se nabave električni autobusi. I tako zanemari (zapusti, i na koncu proda u staro gvožđe) kvalitetna infrastruktura, vredna između 90 i 100 miliona evra.
„Na ime kupovine 66 električnih autobusa, Grad će Streli uplatiti 619 miliona evra, uz obavezu da nas na četiri linije prevozi narednih 20 godina“, upozorava naš sagovornik.
Opisano je učinila mogućim nedavno usvojena odluka o javnom prevozu, ubačena u poslednjem momentu u dnevni red sednice Skupštine grada, 27. aprila tekuće godine. „Slučajno“, tada se glasalo i o Planu detaljne regulacije tunela od savske do dunavske padine, koji takođe neće rešiti traume javnog prevoza.
Dinamikom kreni-stani, guraj se i probijaj, uz neizvesnost u promenama pravaca kretanja, troši se više goriva i živaca vozača, dok se vozila habaju, a na popravke daje novac poreskih obveznika
Traume su se stvarale i gajile na razne načine, pa i lažnim merenjem broja putnika, što je rezultovalo uvođenjem nepotrebnih linija, listom u vlasništvu privatnika. „Godine 2022. Grad je kupio tzv. brojače putnika za 2.500 evra po komadu. Međutim oni nikad nisu proradili, što su nadležni objasnili izostankom softvera za obradu podataka“, Banković isporučuje zvanični, i sam dovoljno apsurdan razlog. Onaj drugi, iza kulisa, skroz je prozaičan: prikazivanje realnog stanja ne bi bilo u interesu predstavnika gradske vlasti i njihovih „pajtosa“, prema opservacijama sindikaliste.
Na sve te zapetljancije, treba dodati i sukob interesa, kao obavezan začin „sapunica“. U ovom primeru, sve naoko ostaje u kući (ili SNS-u), ali se ipak deli na struje. Prvu, Šapićevu, i drugu, ministra za javna ulaganja Darka Glišića. Koji se može smatrati predstavnikom republičkih razmišljanja o prestoničkom javnom transportu.
Ko je ko u sukobu interesa
Pa, dok se prvi predomišlja šta je Gradu činiti – jal ukloniti „paukovu mrežu“ kroz koju se napajaju trolejbusi i tramvaji, jal dokupiti ova sredstva prevoza, ministar zagovara kupovinu električnih autobusa, kao deo strategije vezane za Ekspo 2027. Usput „doprinoseći“ približavanju Evropi „zelenom agendom“ javnog prevoza u Beogradu, izvan njegove oficijalne ingerencije.
Strategije za javni saobraćaj za to vreme u prestonici nema, već se o svemu odlučuje od danas do sutra, u skladu sa trenutnim „dilovima“, po tvrdnji našeg sagovornika. Javnost se odavno pita da li je u njih uključena lokacija trolejbuskog depoa na Dorćolu (zgodne za produžetak Beograda na vodi), sa sve upravnom zgradom GSP-a i drugim objektima u Ulici Skender-begovoj, vredna ukupno milione evra.
Ništa se tu neće menjati, niti će radnici biti otpuštani, ustvrdili su gradski čelnici, reagujući na nedavne proteste zaposlenih u Gradskom saobraćajnom preduzeću. Obećanje je potvrđeno namerom beogradske uprave da se nabavi 60 novih trolejbusa, a preko tendera koji je „slučajno“ iskrojen prema Strelinim kapacitetima.
„Otpuštanja neće biti jer su ti ljudi potrebni firmi, ma u kojim svojinskim odnosima da je“, primećuje naš sagovornik. Istina, privatnici i za to imaju bolje (i isplativije) rešenje, da najme šofere iz Nepala i Šri Lanke, odakle potiče većina tih prilično eksploatisanih radnika. GSP-u se to ne može, prema Zakonu o javnim preduzećima, pa poteže penzionere, daleko istrošenijih nerava.
Godine 2022. Grad je kupio tzv. brojače putnika za 2.500 evra po komadu. Međutim oni nikad nisu proradili, što su nadležni objasnili izostankom softvera za obradu podataka
Zato, kada bi se pitala klijentela, kao što se radi u tzv. normalnom svetu, većina bi glasala za Nepalce i Šrilančane, navikle da dirinče za male pare, a spretne da se snađu u uvek vanrednim uslovima beogradske vožnje. Dobro, možda ne mogu da zamene digitalni glas iz razglasa, često nerazgovetan, i da putniku rastumače raspored stajališta, ali ekpresno uče da zaobilaze udarne i druge rupe na prestoničkim ulicama. I da se prilagođavaju hirovitim promenama trasa i krajnjih odredišta.
Ali, takve ankete niko ne sprovodi, ili se na primedbe putnika ne obaziru nadležne službe gradskog Sekretarijata za javni prevoz, ako je suditi po broju ugovornih kazni, koji je u 2025. bio ravan nuli. Kao da je baš u svakom vozilu radila klima, sve bilo čisto, i slično. Međutim, „nula“ govori da u Gradu ima svega šest saobraćajnih inspektora, i to spremnih da se „dogovore“ ili poslušaju nadređene, po saznanjima Bankovića.
„Meksičkoj seriji“ koju živimo dodat je i jarki kolorit još novembra 2024, kada su sva vozila morala da postanu „vizantijsko plave boje“, po snoviđenju gradonačelnika. „To samo po sebi nije bila korupcija, već opet paravan za koruptivne radnje, jer su tom intervencijom anulirane oznake vlasništva nad datim vozilima, da bi se stekao utisak da sva pripadaju GSP-u“, ističe Banković.
Kakav će biti kraj ove naše „sapunice“, ne zna se za sada, pa će se ona nastaviti, sve do izbora. Kad možemo da biramo između „gangulizacije“ Beograda (kako se Šapićevi potezi nazivaju u javnosti), njene ekspoizacije, i prilagođavanja javnom interesu, uz prepoznavanje postojećih resursa.
