21. mart
Ako je srpski ekvivalent za popularnu englesku reč influencer „uticajac“, Svetislav Basara ima domaću reč i za njihovu suprotnost: „beznačajnik“.
Jer, danas je moguće da i beznačajnici budu uticajci ako su bliski centrima moći ili ako igraju po pravilima digitalnog „beznačajstva“ pretvorenog u uticaj: zgodni, izafektirani, trivijalno glamurozni.. (a ozbiljno sumnjam da je bilo kakva druga vrsta glamura i moguća).
Ali, ako uticajci naplaćuju uticaj, zar to nije „trgovina uticajem“? Nema zakona za to, znam – sem površnih pravila o obeležavanju plaćenog sadržaja, kada svoj uticajski espap ogoljeno prodaju; pravila kojih se, kao i drugih pravila kod nas, malo ko pridržava – a trebalo bi da ga ima.
Ovaj istorijski trenutak nije toliko o njima i šteti koju čine, koliko o vremenu u kome živimo: o jednoj trivijalizovanoj civilizaciji koja je upala u zamku kontrole zadovoljstvom, endorfinima, dopaminom i tribalizmom
Kada beznačajnici vide priliku, filtriraju se – kao u čajniku – u nama već poznate forme mufljuza i jajara, predvođeni svojim kapitalnim primercima i vođama ovog beznačajskog uticaja, mufljonima i jajatolasima.
A na vrhu svih njih, Arhimufljon svih mufljuza i Arhijajatolah svih jajara, beznačajnik po svemu sem po moći koju je delom pokrao, a delom dobio na poklon od još većih beznačajnika od njega.
Živimo u doba intelektualnih i moralnih beznačajnika, i globalno i lokalno, u svetu klovnovskih VIP-ova: Vrlo Idiotskih Persona. Ovaj istorijski trenutak nije toliko o njima i šteti koju čine, koliko o vremenu u kome živimo: o jednoj trivijalizovanoj civilizaciji koja je upala u zamku kontrole zadovoljstvom, endorfinima, dopaminom i tribalizmom.
I Srbija i svet su danas uglavnom bazična biologija koja je zaboravila kako da sebe transcenduje kroz maštu i kolektivnu progresivnu viziju…
22. mart – 1
Popularna pevačica narodne muzike – naviknuta na narod, iz naroda, govoreći „iz dna duše“ – niko drugi nego Vesna Zmijanac, pošteno je i direktno (i nenamerno) sažela suštinu podaničkog mentaliteta i „ćacizma“ na kome se održava srpski režim.
Objašnjenje zašto je pristala da peva na propagandnom mitingu režima u Areni je vrlo jednostavno: „Ja sam uvek bila uz vlast. To kažem i mojoj deci. Deco – uvek treba biti uz vlast, jer onda nemate nikakvih problema. Ako nije tako, problem je u najavi“.
I to je to. Goli lični interes. “Dobro nam je”, kaže Vesna, pri tome očigledno misleći “Dobro mi je”, znajući da su ćutarina i poslušnost u ovakvim režimima najlakši način da se pliva. U stvari, ni ne plivaš, struja te sama nosi, a ti i tvoji mirno ležite na svom naduvanom dušeku, tapaciranom parama i obožavanjem.
Izjavi se ne može zameriti poštenje. Ali, da li je to rezignirano poštenje nekoga ko se pomirio sa sudbinom, nekoga ko zna bolje, ali kome pod stare dane treba samo mir i zasluženo uživanje u plodovima svog dugogodišnjeg rada? Ili je to poštenje nekoga ko nikada, ni na koji način, ni u jednom sistemu ne može da zamisli da ima i nečega drugog u životu sem lične koristi dobijene podaničkom poslušnošću?
Ne treba od estrade, kažu neki, očekivati velike misli i velike ideje, moralne principe i savete kako bolji biti bolji građanin. Oni su tu da zabavljaju narod.
U Srbiji, estrada je muzički ekvivalent iznajmljenog autobusa za prevoz opustošenog naroda na propagandne liturgije režima. Estrada je „establišment“: deo odbrambenog zida režima, njegov megafon, njegove janjičarske zurle i talambasi, njegov maneken i njegova dvorska luda
To se može reći i za glumce i za rokere, pa ipak Seka Sablić i Ceca Bojković – čitav dramski ansambl Narodnog pozorišta – i Cane i Rambo Amadeus očigledno ne misle da „uvek treba biti uz vlast, jer onda nemate nikakvih problema“. Moguće je da su blizina velikih para i niske strasti koje su pogonsko gorivo estrade istovremeno i mehanizam za uslovljavanje kulturnih i mentalnih obrazaca onih profesionalno potopljenih u nju (ako ne i privlačenje takvih po sebi).
U Srbiji, estrada je muzički ekvivalent iznajmljenog autobusa za prevoz opustošenog naroda na propagandne liturgije režima. Estrada je „establišment“: deo odbrambenog zida režima, njegov megafon, njegove janjičarske zurle i talambasi, njegov maneken i njegova dvorska luda.
22. mart – 2
Današnji dan ima za mene duboku civilizacijsku simboliku, čudan datum koji kao da je, po nekom istorijskom kalendaru, postepeno, tokom nekoliko decenija, ocrtavao početak konzumerističkog društva baziranog na spektaklu, iluziji i komforu.
Na ovaj dan 1895. braća Lumijer su prikazala maloj grupi odabranih svoj prvi film, Zaposleni napuštaju fabriku braće Lumijer. Filmska traka i filmski ekran su uskoro postali jedna od najuticajnijih industrija i mašina za epistemološki trening: sistem obuke za to kako da procesujemo smisao i svet oko sebe, za početak dominacije slike u odnosu na tekst, spektakla u odnosu na dubinu, emotivnog afekta u odnosu na racionalnost.
Devet godina kasnije, 1904, londonski Daily Ilustrated Mirror objavio je prvu fotografiju u boji na naslovnoj strani. Emotivna afektivnost vizuelnog dobila je još jedno oruđe.
Petnaest godina nakon toga, 1919, uvedena je prva međunarodna regularna nedeljna avio-linija, između Pariza i Brisela, i na taj način obeležila početak našeg smanjivanja planete na veličinu donje srednje klase, jer radničku više nemamo… Avioni su postali autobusi, vozovi i brodovi modernih ljudi, magične fotelje na nebu koje nas u jednom danu transmorfuju iz građana u turiste, iz rutine u komfor, iz osećanja nove začudnosti u masovno osećanje dosade i ‘istosti’ koje više nikakav komfor ne može da nadoknadi duže od nekoliko dana. Avioni su ultimativne „hedonističke trake za hodanje“ (hedonic treadmills) – sindroma brzog navikavanja na i trivijalizacije svakakvih čuda dostupnih modernim ljudima. Avioni nas podsećaju da našim željama nema kraja, po svaku cenu…
Sve na isti dan.
24. mart
Da režim nema ni stida ni obraza znamo već odavno. U analima „ohlokratije“ (vladavine ološa), srpski milošešeljevski režimi će biti upisani mastilom od blata.
Na momente, ološarenje dostiže nivoe farse, kao sa superprestižnim i nacionalno ponosnim projektom Expo 2027. Nije dovoljno da se gradi bez građevinskih dozvola, kao što seljak zida štalu ili septičku jamu, nije dovoljno sramotno da se ugovori kriju i pare sifonišu u privatne džepove kao što lopovi crevom kradu benzin iz auta, već se na svu ovu bruku i skandal dodaju i – robovi.
Srpski lider sebe vidi kao faraona koji iza sebe mora da ostavi nešto impozantno; kao i za stare faraone, taj spektakl se pravi preko leđa nesrećnika koji su slagani, prevareni, obmanuti i na kraju, ucenjeni i prinuđeni. U glavama moćnih, samo ljudski bofl, jeftina biološka roba kao još jedan beznačajni „input“ u kreiranju mračnog kapitala
Nedavna neočekivana pojava inspekcije rada na gradilištu otkrila je desetine ilegalnih radnika, uvrdio je Centar za Istraživačko Novinarstvo. Bez dozvola za rad, ili sa lažnim, čak i bez ličnih dokumenata. Turci i Kinezi, pre svega. Drugim rečima, robovi.
Kao i u Dubaiju i Kini, kao u Indiji i Turskoj, kao u mnogim zemljama sa kojima pravimo „dilove“ i „talove“, ljudski život je jeftin, a propisi su iritacija. Kao i tamo, i srpski lider sebe vidi kao faraona koji iza sebe mora da ostavi nešto impozantno; kao i za stare faraone, taj spektakl se pravi preko leđa nesrećnika koji su slagani, prevareni, obmanuti i na kraju, ucenjeni i prinuđeni. U glavama moćnih, samo ljudski bofl, jeftina biološka roba kao još jedan beznačajni „input“ u kreiranju mračnog kapitala.
Fantomske firme zapošljavaju fantomske radnike na fantomskim projektima finansiranim fantomskim parama. Ekonomija „fantomastike“, da pozajmim taj izraz Stanislava Lema iz njegove proročanske knjige Summa Technologiae, doduše ovde u malo drugačijem kontekstu, ali moralno vrlo odgovarajuće povezane sa inspiracijom za naslov: traktom Summa Theologiae Tome Akvinskog. „Gde će vam duša?“ je pitanje iza sve te fantomastike…
To je cena glamura u Srbiji i sličnim despotijama i satrapijama. Iza svakog šljaštećeg režimskog Potemkinovog sela vapiju seni robova.
27. mart
Još jedan simboličan dan koji ne znamo gde da smestimo u svojim sluđenim glavama, da li u pobedu ili poraz, u mudrost ili ludost. Pa se mučimo i preslažemo, tka nas ovaj simbolični „čunak“ u ćilim sa motivima partizana i četnika, u šare hrabrog naroda ili žrtava engleskih špijuna, u košnice šubara i čamčiće „titovki“, u mete kokardi i „šurikene“ petokraka…
Narodi nisu pogubljeni u prostoru, oni su najčešće pogubljeni u kalendaru.
Petak je za istoriju, nedelja je za budućnost…
Dva dana je takođe pred nove lokalne izbore u deset opština u kojima će se, opet, čopori režimskih hijena do pene boriti za parče društvenog trupla jer se ne radi o tom parčetu već o pokazivanju moći da i dalje vladaju rezervatom, da su im čeljusti i dalje jake, da su večni kao i sunce i kiša i trešnje i maline…
A oko njih neka nova stvorenja za koje se još čeka da se vidi da li znaju sa hijenama, iako ih se ne plaše, ali da li znaju čime da ih oteraju, kako da se suprotstave besnom čoporu, kako da ih ometu, kako da im ograde truplo, da i drugima u istoj pustari pokažu da se sa njima može boriti i da se mogu rasterati… Da društvo ne mora više da bude plen i lovina i da i pojila i gajeva, i šuma i voćnjaka, ima za sve. Nova stvorenja imaju hrabrost, ali da li imaju znanja i želje i veštine da i oni rade kao grupa, kao tim, kao jato i kao košnica?
Petak je za istoriju, nedelja je za budućnost…
