„Dobar dan, ja sam Aleksandar Zograf, i bavim se tom čudnom disciplinom koja se naziva stripom“, rekao je Saša Rakezić, otkrivajući svoj umetnički alijas uoči vođenja kroz izložbu Hvatači snova, otvorenu do 28. juna u Bioskopu Balkan. Postavka koju je kustosirao istoričar umetnosti Stevan Vuković podeljena je u tri segmenta, prateći Zografovu opsesiju granicom između sveta jave i sveta sna.
Zato se na prvom izložbenom nivou susrećemo s pojmovima hipnagogičke vizije, hipnagogički vrtlog i sličnim, koji definišu trenutak (neodređene dužine) kada nas mogu spopasti prizori o kojima nismo razmišljali, pa ni „mogli da slutimo da ćemo ih pronaći u svojoj glavi“. Ako se naučimo da te trenutke uhvatimo, i još ih zabeležimo tekstualno, ili crtežom – kao što Zograf radi, oni nam mogu nagovestiti šta se mota po našoj podsvesti.
Uvidom u dokumentaciju snoviđenja ovog umetnika, na uvećanim strip-tablama, doći ćemo do zaključka da njegova mašta obiluje čudnim slikama. Tu gamižu neki pauci, jahač jaše pola konja, dok se porodica Kremenko kupa u tanjiru supe. Kako takve slike nije mogao da vidi ni u crtaćima, ostaje nepoznato kako su završile u Zografovom stripu. Skiciranom u blokčiću, uvek spremnom kod kreveta.
Čavrljanje sa Aristotelom
Ponekad na papir mora da prenese čitave filmske sekvence, kao kad ga je, još kao dvadesetogodišnjaka, u magnovenju posetio lično Aristotel, rekavši mu „filozofija je nekom majka, a nekom maćeha“. Šta mu je poručio Boris Tadić, svojevremeni predsednik Srbije, ili Bob Marli, nije pokriveno ovim strip-dnevnikom, jer su ćutali tokom tih začudnih susreta.
Ponekad se umetniku desi da se preobrazi u snoviđeni objekat, pa se jednom našao u telu neke ptice (jastreba, čini mu se). Razabirao je da ga od spoljašnje hladnoće štiti sopstveno perje, ali, čim je pokrenuo krilo, vizija se raspršila.
Imao je, drugi put, hipnagogički doživljaj „da grli celo čovečanstvo“. Sanjao je i kako čita, dobro znajući da ne sme da se vrati na početak rečenice, jer će njen sadržaj biti izmenjen. Sanjao je on još štošta, i o svemu posle pričao crtežom.
Baba Anujkina pogrešna proročanstva
Ali, nije on jedini „hvatač snova“ u našoj istoriji. Naime, dvadesetih godina prošlog veka, zabeležen je slučaj izvesne baba Anujke iz Vladimirovca, koja je silan narod potrovala, prodajući otrovne napitke. Kad je došlo do hapšenja, a potom i do suđenja, pred porotom je ispovedila svoje navodno proročke snove, koji su završili u sudskim spisima, što je presedan možda i u svetskom pravosuđu.
Sud ipak nije zanimalo to što je optužena pogrešila u prorokovanju, pa za svoje grehe nije platila smrću, kako je sanjala, već je puštena nakon odsluženih osam godina zatvora, upokojivši se dve godine kasnije u svojoj stotoj godini.
I o svemu tome čitamo na jednoj od strip-tabli, a kao da gledamo uživo.
Na Zografu nije, kako smatra, da svoje vizije tumači (niti ga to zanima), već samo teži da ih prenese drugima. Međutim, ima i drugačije nastrojenih, kojima Zograf nudi deo sanovnika Artemidora, tumača snova iz drugog veka.
Na stražarskoj dužnosti
A on je proricao da ako sanjaš da umesto svoje imaš glavu lava, vuka, leoparda ili slona, to predskazuje unapređenje u službi. Sanjaš li se sa glavom psa, konja ili mazge, to upućuje na ropstvo, dok, ako se u snu nađeš sa tuđim (ljudskim) likom, bićeš oglašen ocem vanbračnog deteta. Pa ti veruj, ili ne, zavisno od mnogih faktora, pa i mesta suočavanja sa slikama iz podsvesti.
Bioskop Balkan je, recimo, kao stvoren za mistične ugođaje, jer svojim enterijerskim pretakanjem iz „poš“ u svedenu estetiku industrijskog nasleđa, komeša unutrašnje biće posetioca. Slično se valjda dešava i u trenutku o kom Zograf pripoveda, kad ne znamo koja je stvarnost prava, pa se privolimo snu, ako smo umorni (ili neizvežbani), ili bdijemo, po stražarskoj dužnosti.
Kako je naš sagovornik za drugo uvek pripravan, što već rekosmo, a njegov karakter očito ima i misionarsku crtu, osmislio je kako da njegovi snovi izađu u treću dimenziju. Naime, umetnica Gordana Basta, i Zografova supruga, krenula je da veze kadrove iz njegovih hipnagogičkih, ali i drugih stripova, čime su oni postali taktilni i izražajniji. Shodno tome i oči nekog nacrtanog lika u vas pilje prodornije, jer su mu beonjače naglašene sjajnobelim koncem. Ili se odelca dece na ringišpilu uverljivije vijore, izvezena u šarene tonove.
Poj čipkama i vezovima
U težnji da istakne značaj veza u raspetljavanju „unutrašnjih zapleta“, Zograf je pozvao, kao podršku, velikog srpskog pesnika Stanislava Vinavera. A on kroz stripovski „oblačić“ ustvrdio da se oduvek divio narodnim ručnim radovima, želeći da baš njima peva svoje pesme. Svestan „višnje zakonitosti koja vlada u ritmovima“.
U saglasju s tom Vinaverovom tvrdnjom, u nastavku prostora (prvog sprata), geometrijski precizno su postavljeni jarboli i na njima okačene „zastave“ s reprodukcijama crteža Zografovih hipnagogičkih vizija. Ovo „prošireno polje“ stripa pokriva i dokumentaciju dela njegovog ultrabogatog opusa, plasiranu u horizontalnim vitrinama.
Međutim, te korice publikacija, isečci iz pojedinih edicija i slična svedočanstva, posetiocu izložbe možda neće toliko značiti bez Zografovog setnog pogleda dok o izložbi priča uživo. Ta nostalgična senka odnosi se na geštetner, kojim su štampani njegovi prvi fanzini, nastali u tinejdžerskom dobu. Geštetneru zahvaljujući, on je postao nezavisan, ne moravši da čeka da ga neko primeti i poželi da objavi to što smišlja.
Iskoristio je on i domete digitalnog doba, pa je tokom NATO bombardovanja beležio ratnu stvarnost i objavljivao je u realnom vremenu, putem elektronskih biltena i stripova. Time je ono što se ovde tad događalo, postalo globalno vidljivo, prekoračivši barijere nametnute od svetske politike.
Naš, a svetski
Za Zografa od samog početka nema ni jezičkih prepreka za osvajanje sveta duhovitim komentarima viđenog. Štaviše, replike svojih junaka prvo je pisao na engleskom, da bi ih potom prevodio na maternji, za potrebe domaćih izdanja. Danas se njegovi stripovi prevode i na japanski. Sličnim putevima proviđenja, izlagao je na svim meridijanima, od bečkih i pariskih galerija, do Rima, Soluna, San Franciska. Uvek govoreći i intimnim, i univerzalnim jezikom.
Iskoristio je i domete digitalnog doba, pa je tokom NATO bombardovanja beležio ratnu stvarnost i objavljivao je u realnom vremenu, putem elektronskih biltena i stripova, prekoračivši barijere svetske politike
No, vratimo se Aristotelovim rečima, njemu upućenim, da je „filozofija nekom majka, a nekom maćeha“. E pa Zografu je ova nauka matera, te svet snova poredi sa buvljačkom ponudom, gde „nikad ne znaš ni šta tražiš, ni šta ćeš pronaći“, što trenutak pronalaska nečeg tebi vrednog čini dragocenim. Stoga se hvali nedavnim ulovom.
„Vidite li boju i unutrašnji sjaj ovog kamena? To je kremen, oblik minerala kvarca, koji se u paleolitu koristio praktično kao ’švajcarski’ nožić’“, kaže pobedonosno. Jer, tu „relikviju“ Zograf je spazio u prašini među buvljačkim „tezgama“, i tako je stekao na poprištu konstantnog cenjkanja, ne potrošivši ni jedan jedini dinar. „Bingo!“, kaže, sam sebi čestitajući.
Sudbina Kaktus Bate
Toj buvljačkoj pasiji delom je posvećen kamerni deo postavke, gde posetilac može da pogleda film Poslednja avantura Kaktus Bate, režisera Đorđa Markovića, u kom je Zograf i narator i glumac i istraživač (budući da se radi o hibridu raznih žanrova). Filmom se rasvetljava tragična sudbina Veljka Kockara, jednog od najtalentovanijih mladih imena ovdašnje strip-scene, iz vremena pred Drugi svetski rat i tokom njega.
A šta se dogodilo? Optužen da je sarađivao s okupatorom koristeći svoj crtački talenat za potrebe fašističke propagande, Veljko Kockar je streljan, dok su oni koji su to zbilja činili, netragom nestali. Osim odavanja počasti tom nesrećnom geniju, film ukazuje i na pojavu neujednačenog interesovanja za strip u domaćim okvirima, što nimalo ne godi njegovom razvoju.
Međutim, Zografu je film važan i zato što govori o buvljim pijacama, njegovom stalnom izvoru inspiracije. One istovremeno predstavljaju „more kolektivno nesvesnog“, iz koga „može da izroni novo nadahnuće za svoj rad na stripu”.
U tom kontekstu, rad The Lonely Path kao da je zalutao u Bioskop Balkan, smešten na donjem nivou postavke, ne zadirući u svet snoviđenja, već govoreći (na još krupnije odštampanim strip-panelima) „o životnom putu čoveka“.
Put usamljenosti
Tako, kroz te kadrove (u visini očiju) pratimo nekog usamljenika (možda i samog autora) kome se svašta dešava. Jedni mu se smeju u mimohodu, drugi ga gađaju iz praćke, treći hrle da ga grle… a on ne reaguje, stoički nastavljajući svoj put. „Rad je nastao još devedesetih godina, za potrebe strip-konkursa raspisanog u Japanu, i zapravo govori da smo svi na svom putu usamljeni, izloženi podsmehu i pohvalama, i svim uživanjima i nedaćama koje život nosi. I na kraju nestajemo sa ovog sveta, sami, okruženi unutrašnjom tišinom“, umetnik objašnjava.
Ovaj strip, kako kaže, nema direktne veze sa snovima, ali „na jedan metaforički, poetičan, snolik način govori o pitanjima koja su ljudskim bićima toliko bitna“. A gde bi se bolje razmatrala, no u „donjem svetu“, u toj podrumskoj prostoriji, kroz koju se gotovo čitavom dužinom rasprostire kaiš kadrova tog usamljeničkog puta?
Datim izlagačkim postupkom, Vuković i Zograf su hteli da „zagolicaju maštu posetilaca, na pomalo neuobičajen način“, a vala u tome i uspeli, sudeći po reakcijama. Da li će to prerasti u kolektivno hvatanje snova, ostaje da se vidi. Za svaki slučaj autor nudi praktične savete o pitanju beleženja hipnagogičkih vizija.
Dakle, bitan je fokus, da bi se sanjana slika ulovila. Onda pokriješ oči, zato što svetlost rasteruje sećanje na san. A potom pribeležiš to što si video, ili skiciraš, i baviš se time kad se probudiš (pa ili ideš kod vidovnjaka, ili se pozabaviš psihologijom snova, ili vizije metneš u strip). I, što si više koncentrisan na sve elemente procesa posredovanja između dva sveta, to više sanjaš, a snovi su sve uzbudljiviji, kako Zograf obećava. Ne proročki, već iskustveno.
