„Toto, imam osećaj da više nismo u Kanzasu“, obraća se svom psiću Doroti Gejl – glumi je, naravno, legendarna Džudi Garland – nakon što ih je tornado, sa sve ambarom u koji su se od njega sklonili, bacio daleko od rodnog kraja, u ono za šta će se ispostaviti da je čarobna zemlja Oz.
Jedna od najčuvenijih replika u istoriji Holivuda, koja će ući u svakodnevni govor – ne samo na engleskom govornom području – kao blago ironično intonirana fraza kojom se opisuje trenutak u kome se neko nađe u posve drugačijoj, začudnoj situaciji u poređenju s onim što ga je dotad okruživalo, izgovorena je (još jednom: naravno) u Čarobnjaku iz Oza, iz 1939. godine. Da to sad stavimo u politički kontekst: bilo je to sedam godina nakon što je poslednji put neki kandidat Demokratske partije iz Kanzasa izborio mesto u Senatu, gornjem domu američkog Kongresa.
Demokrate će u Senatu, skupa s dvojicom formalno nezavisnih senatora koji im inkliniraju, moći da računaju na većinu od najmanje osam glasova, što daleko premašuje većinu predizbornih prognoza
Tričave 94 godine kasnije, metodističkom pastoru Adamu Hamiltonu prvog ovomesečnog utorka pošlo je za rukom ono što generacijama i generacijama njegovih prethodnika nije: da pobedi u jednom od tradicionalnih republikanskih uporišta, gde demokrate sve to vreme nisu mogle ni da primirišu. Pa ako ijedan pojedinačni rezultat upravo održanih međuizbora – na kojima se glasalo za popunu svih 435 mesta u Predstavničkom domu i trećinu (35 od ukupno 100) mesta u Senatu – može da posluži kao paradigma za ono što se dogodilo na nivou čitave zemlje, onda je to pre svih drugih upravo Hamiltonov podvig.
A dogodilo se to da su demokrate obezbedile većinu u oba doma Kongresa – i ubedljiviju nego što im se predviđalo. Ako oko toga da će povratiti kontrolu nad Predstavničkim domom realno nije ni bilo dvojbe, predviđanja za Senat bila su znatno opreznija; a nije bilo malo ni nevernih Toma koji su upozoravali kako bi se (svakako ne po prvi put) moglo da ispostavi da silne predizborne ankete ne prikazuju realno raspoloženje američkih birača, što će reći da demokratama prognoziraju bolje rezultate nego što su u stanju da ih ostvare.
Ispalo je gotovo obrnuto od toga. Umesto najavljivanog „plavog talasa“ – plavo je boja demokrata, crveno republikanaca – usledilo je ono što se s različitih strana planete (primereno ili ne, drugo je pitanje) sada opisuje kao politički cunami.
U vreme nastanka ovog teksta još nisu bili poznati ishodi na desetine trka za popunu mesta u Predstavničkom domu – ne ide brojanje glasova svuda istom brzinom, a kad su nadmetanja tesna projekcije rezultata nije uputno prerano praviti – ali je pitanje još samo koliko će ubedljivu većinu Demokratska partija u tom domu steći. Senata pak što se tiče, tu će demokrate (skupa s dvojicom formalno nezavisnih senatora koji inkliniraju demokratama) moći da računaju na većinu od najmanje osam glasova, što daleko premašuje većinu predizbornih prognoza. A to u zbiru znači da će u preostale dve godine mandata predsednika Donalda Trampa njegova unutrašnjepolitička agenda nailaziti na neprelazan zid – što je svakako izuzetno dobra vest za Ameriku. Ne toliko i za ostatak sveta, doduše, budući da je ustavna pozicija predsednika takva da ima značajnu autonomiju u vođenju spoljne politike, pa se sad može očekivati da kompenzaciju za to što je trampizam, a sa njim i čitav MAGA pokret, na ovom izjašnjavanju doživeo debakl Tramp potraži u novim sumasišavšim spoljnopolitičkim potezima, kakvih se svet u prve dve godine njegovog drugog mandata već nagledao. A Tramp je, znamo i to, neko ko bez kompenzacija ne bi mogao da funkcioniše.
Ipak, makar u ovom trenutku svet sebi može da priušti da razmišljanje na tu temu odloži za naredne nedelje i mesece. Sada je vreme da se likuje nad Trampovim totalnim porazom. Baš tako: likuje.
Tramp je tokom kampanje republikanske birače pozivao da se pretvaraju kao da je njegovo ime na glasačkom listiću, pošto je i sebe i one oko njega odavno ubedio u to da je to magična formula koja vodi do sigurne pobede. I što jest, jest: besni zbog inflacije i neprestano rastućih troškova života, nepromišljenog ulaska u rat s Iranom čije su globalne implikacije ekonomski položaj običnih Amerikanaca dodatno pogoršale, ali i bezmerne (a neprikrivene) korumpiranosti porodice Tramp, birači su ga poslušali: masovno su glasali protiv MAGA kandidata koje je javno podržao. Rezultat je nedvosmislen – na izborima faktički pretvorenim u referendum o predsedniku, Republikanska partija doživela je istorijski debakl.
U preostale dve godine Trampovog mandata njegova unutrašnjepolitička MAGA agenda nailaziće na neprelazan zid – što je svakako izuzetno dobra vest za Ameriku. Ne toliko i za ostatak sveta, pošto Ustav predsedniku daje značajnu autonomiju u vođenju spoljne politike
Pa je tako, osim pomenutog presedana u Kanzasu, po prvi posle 38 godina jedan demokratski kandidat za senatora – Džejms Talariko, stalna meta Trampovih stupidnih uvreda – pobedio u vazda republikanskom Teksasu, posle Kalifornije najmnogoljudnijoj saveznoj državi. Prvi put posle gotovo tri decenije republikanci su izgubili jedno senatsko mesto u Južnoj Karolini, gde je pobedu odnela Eni Endrus. Prvi put od 2008. demokrate su izborile i senatska mesta u Ajovi i Severnoj Karolini. Džon Osof, koji je onomad uspeo da majstorski iznervira Trampa, i o kome će se izvesno tek čuti, u Džordžiji je glatko odbranio senatsko mesto koje je već držao. A u Mičigenu je pobedu u trci za Senat, nakon što je tokom čitave predizborne kampanje bio izložen nemilosrdnim rasističkim i islamofobičnim napadima, odneo Abdul el Sajed, koji će sada postati prvi senator muslimanske vere. (Još jedan presedan biće i to što će od naredne godine, kad novi saziv Kongresa stupi na dužnost, prvi put predsedavajući Predstavničkog doma postati jedan Afroamerikanac: Hakim Džefris, dosadašnji lider demokratske manjine u tom domu.)
Infantilan, odvojen od realnosti i nesposoban za samorefleksiju kakav jeste, Tramp sada bulazni kako bi sve bilo drugačije da je njegovo ime bilo na biračkom listiću, i da bi u tom slučaju republikanci odneli pobedu na nivou čitave zemlje. Ali čak ni on takav kakav je ovog puta nije u stanju da izmišlja priče o tobožnjim izbornim prevarama i manipulacijama koje su dovele do toga da ishod izbora ne bude onakav kakav je u njegovoj glavi trebalo da bude: poraz MAGA pokreta, ali pre svega njegov lični poraz, tolikih su razmera da više nema te laži i samoobmane kojom bi tu činjenicu mogao i da pokuša da prikrije. Sve što opasni klovn u Beloj kući do kraja mandata još može jeste da se iskaljuje na drugim zemljama.
