Devetnaestog oktobra, osam dana pre nego što su Izraelci izašli na birališta, izraelsko ratno vazduhoplovstvo izvelo je složenu operaciju. Nekoliko tuceta njegovih aviona preletelo je sirijski i irački vazdušni prostor, ustremilo se ka iranskoj granici i – skrenulo natrag kući. Prema izveštaju američkog Aksiosa Tel Aviv je taj borbeni izlet najavio Vašingtonu i objasnio savezniku da samo „pokazuje mišiće“ kako bi odvratio Teheran od napada u predizbornim danima. Međutim, neki vašingtonski izvori Aksiosa shvatili su izraelski poduhvat sasvim drugačije. Po njima, Tel Aviv je znao da će iranski radari otkriti njegove izletnike i nadao se da će Teheran odlučiti da ih zaspe protivvazdušnim raketama. Premijer Benjamin Netanijahu i njegova družina tada bi imali izgovor da nastave rat.
Dok zemlja ratuje, promena vlasti nije građanski prioritet i posle devetnaest godina u premijerskoj fotelji – sa prekidima – Netanijahu zna to bolje nego bilo koji drugi državnik. Niko, naravno, ne može da se zakune da je buljuk vojnih pilota leteo hiljadu i kusur kilometara samo zato da bi Netanijahu ostao u toj fotelji. Preteći letovi nisu neobični za izraelsko vazduhoplovstvo. Ali lako je zakleti se u nešto drugo, u to da se Izraelci generalno baš ponose svojom vojskom. I možda su se zato na parlamentarnim izborima ugledali na svoje pilote. Ustremili su se ka granici političkih promena i – skrenuli natrag.
Opozicija u neprijatnoj situaciji
Osam ili devet dana nakon što su izašli na birališta, Izraelci bi mogli da posluže kao šaljiva ilustracija Ajnštajnove relativnosti jer iz njihovih glasova svaki posmatrač može da izvuče različit zaključak. Sa jedne tačke gledišta se može tvrditi da je većina birača Netanijahuu rekla „ne“. Njegova koalicija trenutno može da računa na 53 od 120 mesta u parlamentu, nedovoljno da formira vladu. Ali iz drugog referentnog sistema se vidi da je premijerov Likud i dalje najjača stranka u zemlji, jedina za koju je glasalo više od milion Izraelaca.
Treći uvid kaže da su dve arapske liste ostvarile jedinstven uspeh. Imaće devetnaest poslanika i takva manjinska zastupljenost u skladu je sa demokratskim principima. A onda četvrti posmatrač vidi da od devet „jevrejskih“ lista koje će imati predstavnike u novom sazivu Kneseta, samo jedna zaista želi da sa tim Arapima sarađuje. Arape ne želi ni najveći deo Netanijahuove opozicije, uključujući tu i potencijalnog novog premijera Gadija Ajzenkota – bez obzira na to što je opoziciju spasao upravo taj segment izraelskog stanovništva, kao što primećuje sagovornik Radara Gaj Laron, profesor međunarodnih odnosa na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
„Jevrejske opozicione partije, da ih tako nazovemo, dobile su nešto manje glasova nego što su se nadale. Ali jak rezultat arapskih partija može da im da većinu u parlamentu. I sada su Ajzenkot i njegove kolege u nezgodnoj situaciji, a svako je mogao da vidi da će u nju dospeti. Ankete su dosledno pokazivale da opozicija neće moći da formira vladu bez arapskih partija. Ipak, samo su Demokrate jasno rekle da hoće koaliciju sa arapskim listama. Ostatak opozicije je sve vreme kampanje obećavao da takve koalicije neće biti. Tako su sami sebe saterali u ćošak“, kaže Laron za Radar.
To što Gadi Ajzenkot, velika izraelska demokratska nada, ne želi nikakve Arape u svojoj političkoj blizini, ne bi trebalo nikoga da iznenadi. Čovek je bio načelnik generalštaba i idejni je tvorac „Doktrine Dahje“, strateškog opredeljenja Izraela da u ratovima namerno uništava civilnu infrastrukturu.
„Ono što se 2006. dogodilo u Dahji, u četvrti Bejruta, dešavaće se u svakom selu iz koga se zapuca na Izrael. Upotrebićemo neproporcionalnu silu i izazvaćemo ogromno razaranje. Iz naše perspektive, ta sela su vojne baze. To nije predlog, već plan koji je prihvaćen…“, rekao je 2008. Ajzenkot, tada komandant Severnog fronta, za telavivski Jediot ahronot.
Ako nije ranije, svet je posledice takve vojne doktrine – i takve političke filozofije – naročito dobro mogao da vidi u Pojasu Gaze posle 7. oktobra 2023. I od toga je Ajzenkotu i saradnicima teško da odstupe čak i kada navodno žele nešto da poprave u sopstvenoj zemlji.
„Ne žele da sarađuju ni sa partijama ultraortodoksnih Jevreja, jer takvi ne služe u vojsci. Opozicija je pomalo kukavička i čine je političari koji nisu naročito bistri. Među njima samima postoje tenzije. Nisu nastupali kao tim pre izbora, a čini se da im je to i sada problem“, nastavlja Laron.
Opozicija bi izgubila nove izbore. Desetine hiljada ljudi došle su iz inostranstva da bi glasale. Neće opet. A arapski glasači će biti razočarani ako nijedna jevrejska partija ne skupi hrabrosti da sa njima sarađuje – Gaj Laron
Pošto su i režimska i opoziciona koalicija kabaste, to jest čine ih ideološki raznovrsne stranke, moguća su istupanja, pa i prebezi, koji bi jednom ili drugom bloku doneli toliko željenog 61 poslanika. Mogući su, međutim, i novi izbori, a Laron podvlači da bi opozicija na njima bila u znatno lošijem položaju.
„Opozicija bi izgubila. Izlaznost je na ovim izborima bila velika. Desetine hiljada ljudi došle su iz inostranstva samo da bi glasale. Neće to učiniti opet za tri meseca. Skupo je. A arapski glasači bi bili razočarani. Njihov visok odziv bio je krik za pomoć jer su njihove prilike zaista loše. U arapskim gradovima i selima organizovani kriminal je udvostručio ili utrostručio stopu ubistava. Glasali su i žitelji udaljenih sela i beduini. Bio je to trijumf civilnog društva. Ako ni posle toga nijedna jevrejska partija ne bude skupila hrabrosti da sa njima sarađuje, šta će da pomisle? Mnogi će zaključiti da glasanje nije važno. Možda je bolja intifada.“
Polje crnog humora
Prosečnom arapskom žitelju Izraela zaista je bila potrebna ogromna volja, ogroman mentalni skok kako bi pomislio da je u Izraelu moguća vlada koja ga ne bi posmatrala kao večnu pretnju, kao nižu vrstu, kao privremeno prihvatljivog u najboljem slučaju. Prolazniku se na ulicama Tel Aviva i nekih drugih gradova u prethodnim danima takođe moglo učiniti da je takva zemlja moguća. Bilo je demonstracija na kojima su ljudi zahtevali jevrejsko-arapsko partnerstvo. Ali Laron nije baš optimista.
„Mislim da su protestovali ’uobičajeni sumnjivci’ – levičari, dobrostojeća srednja klasa, boemski živalj Tel Aviva. Nisu te demonstracije bile masovne poput onih kojima se tražio prestanak rata protiv Hamasa i povratak talaca. Ti skupovi jesu promenili računicu moćnika. Možda su nam i sada potrebni veći protesti.“
Kada je reč o personifikaciji razloga tih protesta, Benjaminu Netanijahuu, Laron ga poredi sa ranjenom životinjom koja može da uradi bilo šta. Ako mu bude potreban novi rat sa Iranom, smatra Laron, prihvatiće i to. Međunarodni odnosi su polje crnog humora, pa i Laron podseća da je Donald Tramp možda jedini čovek koji može da sačuva Izraelce od nove runde besmislenog ratovanja. Ako danas zaključi da mu to odgovara i ako se sutra ne predomisli. A kada već govorimo o međunarodnim odnosima, Laron smatra da bi se teoretska nova vlada pod Gadijem Ajzenkotom ponašala poput ranije vlade Jaira Lapida i Naftalija Beneta, koji su i sada deo koalicije protiv Netanijahua.
„Oni nisu mnogo toga promenili kada je reč o naseobinama na Zapadnoj obali, ali se nisu ni pretrzali da podstiču ljude da se tamo sele. Verovatno bismo gledali pokušaj nove vlade da tamo ugasi plamen, da suzbije aktivnosti nasilnijih doseljenika. Pokušali bi i da sarađuju sa bliskoistočnim zemljama poput Egipta, Jordana ili Ujedinjenih Arapskih Emirata, jačali bi i ekonomske i bezbednosne veze, ali bi to činili ’ad hok’. Ne bi bilo velikih mirovnih sporazuma potpisanih pred Belom kućom. Pre bi se radilo o praktičnim aranžmanima.“
Sve u svemu, zaključuje Laron, ne bi bilo dramatičnih zaokreta od Netanijahuovog shvatanja spoljne politike, ali nova vlada bi se kako-tako trudila da ne razjari međunarodnu zajednicu.
„Sigurno bi hteli da izbegnu slike iz Gaze i sa Zapadne obale, koje šokiraju inostrano javno mnjenje. Verovatno bi bili oprezni na svakom frontu, svejedno da li je iranski, libanski ili u Gazi. Nova vlada verovatno ne bi mogla da opstane više od godinu ili dve. Bude li pametna, mogla bi da Netanijahua izgura iz slike, da ublaži političke polarizacije, pa i da sam Netanijahuov blok omekša ubeđujući ga da ne može da se vrati na vlast starim ponašanjem.“
Ljudi ne žele promene
Sve to, jasno, zavisi od toga hoće li se izraelska opozicija odvažiti na saradnju sa arapskim listama. A da bi sve bilo još crnohumornije, Amos Brison u magazinu +972, zajedničkom projektu izraelskih i palestinskih novinara, ovih dana podseća na to koliko je puta sam Benjamin Netanijahu, makar kao opozicionar, radio ono čega se opozicija toliko boji, to jest sarađivao sa arapskim parlamentarcima. Pre samo četiri ili pet godina, dok su vladom upravljali Lapid i Benet, Netanijahu nije prezao od toga da taktički glasa protiv antipalestinskih zakona, protiv povlastica doseljenicima na Zapadnoj obali, čak i protiv proširenih povlastica za izraelske vojnike. Sve je to Netanijahu činio – i vratio se na vlast. Da li je onda problem u tome što je izraelski elektorat progresivniji od svojih političara, što traži više demokratije nego što su političari voljni da mu daju? Ipak ne.
Najveća opoziciona partija, Ajzenkotova partija Jašar, bezbojna je partija centra koja obećava samo čistiju verziju Netanijahuove politike – Gaj Laron
„I u Izraelu postoje problemi poput onih koje vi imate u Evropi. Potrošačka korpa je sve skuplja, stanovanje je preskupo. I na nas utiče poremećena logistika globalnog tržišta. Ali birači ne žele radikalna rešenja. Najveća opoziciona partija, Ajzenkotova partija Jašar, bezbojna je partija centra koja obećava samo čistiju verziju Netanijahuove politike. I takva je dobila lavovski deo glasova Netanijahuovih protivnika. Ljudi ne žele promene. Ne žele da promene sebe i svoj pogled na svet. Sanjaju povratak na stanje koje je prethodilo 7. oktobru ili još bolje – pandemiji kovida. Ne razumeju koliko se svet u međuvremenu promenio“, zaključuje Laron za Radar.
Ako je profesor Laron u pravu, pre će oni avioni opet skrenuti ka Iranu nego što će sam Izrael skrenuti sa stranputice.
