U jednoj pariskoj sudnici prošle sedmice se na optuženičkoj klupi našla 18-godišnja Ava. Uhapšena je 18. oktobra na stanici metroa dok je u rancu nosila četiri torbice sa potpisom Iv Sen Lorana. Plen vredan pet hiljada evra ulovila je u luksuznoj prodavnici na slavnom Bulevaru Sen Žermen. Pred sudijom je izgledala potpuno zbunjeno. Činilo se da više ne zna ni zašto je krala.
Takođe prošle sedmice, možda baš u vreme dok je Ava u Parizu pokušavala da kaže nešto suvislo, njeno ponašanje je objašnjavao čovek koji joj nije ni sunarodnik. Orlando, vlasnik milanskog bara popularnog među lokalnom omladinom, tvrdio je da su krađe i vandalstvo jedan vid osvete zanemarenih. Protestuje se i u Orlandovoj rodnoj Kalabriji, na jugozapadu zemlje, ali to nikog ne zanima. I Italija i svet, smatra čovek, obratili su pažnju tek kada je izbila ulična frka, i to u gradu u kome je jedan od dvanaest stanovnika milioner, što su Italijani izračunali početkom godine.
Različiti povodi, isti uzrok
Te su dve priče zabeležili dopisnici britanskog Gardijana, što možda i dokazuje Orlandovu tezu. Besni Orlando – da ga počastimo imenom koje je poznato i ljubiteljima ozbiljne italijanske književnosti i fanovima Alana Forda – spada u gazde, spada u soj koji bi prvi trebalo da se boji javnih nemira. Međutim, dobro je shvatio zašto je poneka francuska ili italijanska Ava odlučila da nešto zapali ili da sa nečim „zapali“ iz Iv Sen Lorana. Niko se neće potući sa znamenito nasilnom francuskom policijom, niko neće krasti pred kamerama butika na Sen Žermenu zato što mu je dobro u životu. Protesti koji su zahvatili dobar deo Evrope imaju različite povode, ali uzrok je isti – gnev zbog sadašnjosti, strah od budućnosti.
Francuski povod je dobro poznat. Lavinu je zakotrljao štrajk u jednoj školi u Kreteju. Ta se grudva razvila u nacionalne proteste srednjoškolaca zbog katastrofalnih uslova u kojima se obrazuju. Pridružili su im se nastavnici i roditelji, studenti, sindikati i političke organizacije. Nijednu od pomenutih skupina ne zanimaju stvarčice Luja Vitona, već sistemski raspad zemlje zaglavljene upornim pokušajima predsednika Emanuela Makrona da ubedi Francusku kako treba da se pretvori u Sjedinjene Američke Države, a sebe da je aždaja sa Volstrita ili iz Silicijumske doline.
Policija se tradicionalno žestoko potrudila da mu u toj deluziji pomogne, što je donelo stotine povređenih i demonstrantima i policiji, a Gardijanov pariski dopisnik Džon Henli ponudio je zanimljiv odgovor na pitanje zašto je u Francuskoj nasilje žešće nego drugde.
„Francusko shvatanje uloge policije ima korene u krajnje centralizovanoj Napoleonovoj državi i u političkoj filozofiji Republike. Protesti, blokade i masovni nemiri ne shvataju se samo kao građanski problem, već i kao izravni izazov autoritetu Republike. Prioritet policije jeste da povrati kontrolu nad ulicama, a ne da pregovara. To objašnjava agresivne taktike, poput opkoljavanja masa i rutinske upotrebe ’nesmrtonosnog’ oružja koje je ili zabranjeno ili strogo regulisano drugde u Evropi.“
Pobunjeničko nasleđe
Henli pokušava da dokaže kako Francuska shvata policajce kao službenike države, dok ih Britanija smatra službenicima naroda. Naravno, druga tvrdnja baš nije u ljubavi sa istinom – što je u prethodnih godinu dana naročito dobro shvatilo tri i po hiljade Britanaca uhapšenih na potpuno mirnim protestima podrške grupi Palestinska akcija – ali činjenica je da francuska policija lako poseže za oružjem koje otkida udove i izbija oči. Henli pritom smatra da je francuska protestna kultura jedinstvena.
Centralizovana država ima mogućnost da donosi zakone bez mnogo javne saglasnosti, a sve to znači da je ’ulična moć’ jedan od malobrojnih načina koji su građanima na raspolaganju kako bi se izborili za ustupke – Džon Henli
„Pobunjeničko nasleđe, koje potiče još iz revolucije 1789, podseća demonstrante kako ulica može da natera vladu da se povuče. Francuski sindikati, za razliku od nemačkih ili holandskih, nisu formalni sagovornici vlade. Veoma centralizovana država ima mogućnost da donosi zakone bez mnogo javne saglasnosti, a sve to znači da je ’ulična moć’ jedan od malobrojnih načina koji su građanima na raspolaganju kako bi se izborili za ustupke. Tako se stvara pogubna petlja. Francuske vlasti vide okupljenu masu kao egzistencijalnu pretnju, pa šalju policiju. Umesto da izoluje nasilnike, policija po vojnoj taktici odgovara jurišima, pendrecima i municijom. To razgnevi čak i mirne demonstrante i protest se pretvara u bitku građana i policije“, objašnjava Henli.
Mladići i devojke vraćaju prostor koji im pripada: javni prostor, koji nijedna vlada ne sme da im uskrati. I to je dobra vest u zemlji čija vlada nosi autoritarno ruho, a opozicija ne zna šta da obuče – Andrea Faboci
Francuzi su u septembru protestovali i zbog zakona koji je skupština prihvatila, a koji su demonstranti nazvali „dozvolom za ubijanje“. Po tom aktu, pretpostavlja se da je policajac ili žandarm koji je upotrebio vatreno oružje, to učinio u samoodbrani. Žrtva ili rodbina pokojnika morali bi sami da dokazuju da nije. I to je takođe postalo nit francuskog klupka, koje poskakuje i italijanskim ulicama. Rimski Manifesto je u nedelju vratio fokus na mlade.
„Mladići i devojke vraćaju prostor koji im pripada – javni prostor, koji nijedna vlada ne sme da im uskrati. I to je dobra vest u zemlji čija vlada nosi autoritarno ruho, a opozicija ne zna šta da obuče. Kada osnovni principi demokratije, poput slobode okupljanja, slobode neslaganja, pa i lične slobode, postanu upitni, čovek može da ih odbrani samo upražnjavajući ih. Hiljade mladih ljudi debitovale su na političkoj sceni prkoseći ediktima iz premijerske tvrđave u Palati Kiđi, ediktima koji su se na ulicama pretvorili u policijske juriše“, zapisao je novinar Manifesta Andrea Faboci.
Turobna očekivanja
Ako je čitaocu sve ovo poznato sa srpskih ulica, to samo potvrđuje da evropske vulkane zagreva ista magma. Mladi austrijski, belgijski i grčki demonstranti okupljali su se zbog troškova školovanja. Nemački zbog straha da vlada zaobilazno vraća vojnu obavezu. U Španiji i Portugaliji nominalno se protestuje zbog troškova stanovanja. Portugalski su se od 2015. do 2024. udvostručili. Sve te evropske priče ujedinjuje najgora generacijska bojazan – da generaciju čeka crnja stvarnost od one koju su živeli njeni roditelji.
„Četrdeset odsto mladih u Evropskoj uniji zabrinuto je zbog rastućih troškova života. Nacionalna anketa je ove godine pokazala da 70 odsto irskih adolescenata razmišlja o emigraciji. Više od dvadeset odsto holandskih srednjoškolaca se brine da li će ikada moći da priušti dom“, navela je za međunarodni portal Konverzejšn Alina Kozma, profesorka psihologije sa dablinskog Triniti koledža.
U toj prestravljenoj omladini predsednik SAD vidi „imigrante sa mržnjom u srcima“. Potpredsednik Džej Di Vens vidi „američku budućnost kakvu žele demokrate“. Milijarder Bil Ekman otkrio je „početak islamske revolucije u Evropi“. Foks njuz je otkrio globalnu zaveru komunista i islamista. Naravno, za takve se pronicljivosti ne mora preko okeana. Poljski premijer Donald Tusk i mađarski predsednik Peter Mađar obećali su da će granice njihovih zemalja ostati neprobojne. Emanuel Makron je imao bar toliko poštenja da odbije da svali krivicu na imigrante, ali nije propustio da skupa sa premijerom Sebastijenom Lekornijem napadne „ekstremnu levicu“.
„Francuska vlada nije prihvatila groteskne rasističke teorije ekstremne desnice, ali je sa njom jedinstvena u narativu po kome je francuski društveni pokret proizvod spoljnih, nelegitimnih sila koje pokušavaju da instrumentalizuju zahteve srednjoškolaca“, zapisao je njujorški magazin Jakobinac.
Jedno ovogodišnje istraživanje pokazalo je da 52 odsto mladih u sedam evropskih zemalja očekuje da će živeti gore nego njihovi roditelji, dok samo 25 odsto očekuje da će živeti bolje – Alberto Alemano
A još jednom, reč je samo o našim naslednicima koji se boje, kao što je zapisao italijanski akademik i pariski profesor Alberto Alemano, stručnjak za pravo Evropske unije.
„Mladi ljudi širom Evrope izlaze na ulice, okupiraju škole i izazivaju vlade. Ali bilo bi pogrešno i neodgovorno tretirati te mobilizacije kao koordinisanu sveevropsku pobunu. Ne povezuje ih zajednička agenda koliko sve jači osećaj da im budućnost obećava manje nego današnjim starijim generacijama. Sve je teže priuštiti stan, javne usluge su pod pritiscima, a sigurno zaposlenje mladima je sve samo ne sigurno. Jedno ovogodišnje istraživanje pokazalo je da 52 odsto mladih u sedam evropskih zemalja očekuje da će živeti gore nego njihovi roditelji, dok samo 25 odsto očekuje da će živeti bolje. Brzo širenje protesta ukazuje da previše evropske omladine sumnja u to da postojeće institucije mogu da im isporuče bezbednost, prilike i glas koji očekuju. Evropske demokratske institucije neće biti ocenjivane po tome koliko su snažno osudile narede, već da li su generacijski gnev uspele da pretvore u opipljive političke promene. To je najvažnije upozorenje koje ljutita evropska mladost danas šalje i u Francuskoj i širom kontinenta.“
„Tužne prilike“
Natrag, u pariskoj sudnici, Ava je posle mnogo muke, tikova i suza najzad uspela da – „mucajući jednosložne reči“ – objasni kako je ukradene torbice htela da preproda. Ispostavilo se da živi pod zaštitom jer je pobegla od nasilnog oca koji joj je slomio ruku i naneo frakturu lobanje. Advokat Iv Sen Lorana rekao je da „ne želi da otežava već tešku situaciju“, ali i podvukao da je njegov poslodavac izgubio stotine torbica. Tužilac je uvažio „tužne prilike“ i plemenito objavio da neće tražiti zatvor. Ava je dobila uslovnu kaznu, naređeno joj je da nadoknadi štetu i da 140 sati radi u javnom interesu. Umesno je onda pitati kakvu bi kaznu trebalo odrezati i francuskim i drugim političkim glavešinama, kojima je – za razliku od Ave – posao upravo da sve što čine, rade u javnom interesu.
