Ko je pre samo nekoliko dana mogao da pomisli da će Aleksandar Vučić, nakon svega što smo gledali u protekle dve godine, tako lako priznati izborni poraz. Ali ništa zato, slušajući kako pobednike naziva studentsko-blokaderskom listom, poručio je da su na trenutak uspeli, te da je ishod izbora „verifikacija revolucije koju su sproveli uz pomoć različitih evropskih zemalja i duboke američke države“. Šta nam to govori?
Pragmatičnim ljudima jasno je da se Vučić nikad neće odreći ambicija da u Srbiji ponovo postane br. 1, uveren, poput ostavljenog ljubavnika, da je izbor građana da kažu dosta skoro deceniju i po dugom teroru, zapravo samo laka avantura stranih ambasada i da će mu se oni, čim se istutnje, ponovo u punom formatu vratiti, te da je nemoguće da je dojadio i Bogu i narodu.
Osvete ne sme biti, odgovornosti mora. Srbija je jednom, pre četvrt veka, tu priliku propustila. Ovu ne sme, jer još jedne šanse neće biti
E sad, ovo su dani između: strah je prošao, bes još nije nastupio, postradali u ovih 14 godina još su na adrenalinu i od svega preživelog i od nemilosrdnih režimskih medija i od pažnje sveta. A kad uzbuđenje prođe, neminovno će se postaviti i pitanje da li su u stanju da zaborave ono što im je bivši režim priredio. Uostalom, to pokazuje upad u Informer i okupljanje ispred Pinka.
Vučićevo iživljavanje nad sopstvenim narodom pokazivalo je, između ostalog, i nemoć da se suoči sa krizom koju je proizveo, sa strahom da će bivši režim biti primoran da se bavi samo posledicama svojih zlodela. Otuda, posebno u poslednje dve godine, i ovo patološko gaženje očajnika koje ne beleži nikakva statistika. Ali, ispostaviće se, na njih više nisu delovale anestezije režimskih dnevnika koje im poručuju da je bivši predsednik tu da baš njima pomogne. Prezreni pred sopstvenom decom, osramoćeni i poniženi, i nasmrt preplašeni – mogli su da urade samo dve stvari. Ili da se slome pred silovateljima ili da ustanu i poruče da to više neće trpeti. Desilo se ovo drugo. Sada će se otvoriti i pitanja slobode, izdaje i opstanka.
Od odgovora pobednika na ova pitanja zavisi i budućnost Srbije. Da se razumemo, osvete ne sme biti, odgovornosti mora. Srbija je jednom, pre četvrt veka, tu priliku propustila. Ovu ne sme. Još jedne šanse neće biti. A onih koji bi morali da odgovore na mnoga pitanja nije malo. Počevši od Vučića.
Zato, uprkos sasvim verovatno nerealnim očekivanjima naroda oslobođenog stega, za Studentsku listu bi nekoliko stvari moralo da bude prioritetno: Najpre, čišćenje medijskog prostora, možda i ključne karijatide Vučićeve političke dugovečnosti. Posebno Javnog servisa, hronično lišenog bilo kakvog osećaja stida i profesionalne odgovornosti. Ostali, posebno oni u koje je Telekom upumpavao novac, nestaće sami kad se zavrnu slavine. Ništa manje odlučnosti ne bi smelo da bude ni u oslobađanju pravosuđa. Nezavisno pravosuđe je uslov za ponovno uspostavljanje ama baš svih funkcionalnih institucija. Naposletku, najteži posao će biti demontaža bezbednosnih struktura. Jednostavno je, to je mesto gde su pokopane najveće i najprljavije tajne Vučićevog režima i tamo leže silne optužnice. Jednog davnog oktobra smo i to propustili da uradimo, Zoran Đinđić je to platio glavom, a Srbija potpunom dezorijentacijom i tragičnim istorijskim rikvercom. Sa ovim stvarima ne sme biti kompromisa.
U suprotnom, ponovo će nam se dogoditi ono što ne sme da se dogodi. Da u ovih 36 godina otkako je uvedeno višestranačje, više od četvrt veka provedemo pod čizmom dvojice diktatora kojima nisu zajedničke samo sumanute političke ideje.
Ono što budi nadu je činjenica da u novu epohu, napokon, nećemo sa starim ljudima. Jer, ovi su izbori bili grdno sudilište za one koji su nam već previše toga ponudili.
