Narativ o Srbiji kao „balkanskom tigru“ od 25. oktobra bivša naprednjačka vlast godinama je temeljila na selektivnim pokazateljima, koji ni izbliza ne odslikavaju realnost sa kojom se suočava ogromna većina građana. Na svojevrsno bacanje prašine u oči liči i izjava ministra finansija u tehničkoj vladi Siniše Malog u finišu predizborne kampanje da je prosečna neto zarada pre 14 godina bila 330, a da je danas 1.034 evra, „što znači da je tri puta veća nego 2012“. Na stranu što svako na zvaničnom sajtu Ministarstva finansija, na čijem je čelu Mali doskora bio, lako može proveriti da prosečna neto plata u 2012. nije bila 330, već 365 evra.
Bivši predsednik Aleksandar Vučić, svestan da je 2014, kao premijer, suprotno predizbornim obećanjima, smanjio penzije i plate u javnom sektoru, nije želeo da ide baš toliko u prošlost, pa je svoj horizont ograničio na poslednjih osam godina, navodeći da su u tom periodu „zarade realno povećane za 71 odsto, a penzije za 57 procenata“.
Obojica su, međutim, svesno prelazila preko činjenice da rast nominalnih ekonomskih veličina sam po sebi nije dovoljan, jer sadrži i efekte rasta cena, a inflacija sigurno ne doprinosi stvarnom poboljšanju životnog standarda. Zato je za procenu promene kupovne moći i poboljšanja životnog standarda potrebno uporediti kretanje prihoda sa kretanjem cena dobara i usluga koje stanovništvo kupuje.
Zbog inflacije kupovna moć ne prati nominalni rast plata
Jedan jednostavan način da sagledamo promenu kupovne moći zarada jeste da uporedimo prosečnu neto zaradu sa cenom fiksne korpe od 35 prehrambenih proizvoda i četiri vrste alkoholnih pića. Neposredan povod za ovu analizu je objavljivanje novog izdanja Statističkog godišnjaka Republike Srbije, koji je izašao 20. oktobra i sadrži podatke o cenama za prošlu godinu. Time smo dobili osnovu da poređenje obuhvati trinaestogodišnji period, od 2012. do 2025.
Tabela 1. Cene 35 osnovnih prehrambenih proizvoda i alkoholnih pića u 2012. i 2025. u dinarima i udeo ukupnog troška za njih u prosečnoj neto zaradi (u procentima). Izvori: Statistički godišnjak Srbije 2013. i 2026; proračun autora.
Usmeravanje na prehrambene proizvode i alkoholna pića opravdano je njihovim značajem u budžetima domaćinstava. Prema podacima Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine, hrana i bezalkoholna pića i alkoholna pića i duvan činili su u decembru prošle godine oko 50 odsto vrednosti prosečne potrošačke korpe i oko 55 odsto vrednosti minimalne potrošačke korpe.
Izabrani skup obuhvata različite grupe namirnica, a u poređenje su uključena i četiri alkoholna pića – crno vino, ljuta rakija, svetlo pivo i vinjak – za koja su u izvornim tabelama dostupne cene za obe posmatrane godine. Cena ove korpe dobija se sabiranjem cena po jedne navedene jedinice svakog od 39 proizvoda, uz zadržavanje istih količina u obe godine.
Rast nominalnih ekonomskih veličina sadrži i efekte rasta cena, pa je za procenu povećanja kupovne moći i poboljšanja životnog standarda potrebno uporediti kretanje prihoda i cena dobara i usluga koje stanovništvo kupuje
Poređenjem sa prosečnom neto zaradom utvrđujemo koliko se takvih korpi moglo kupiti jednom platom. Pošto količine nisu određene prema stvarnoj strukturi potrošnje domaćinstava, ovaj pokazatelj ne predstavlja mesečni trošak ishrane, niti zvaničnu potrošačku korpu, već meri kupovnu moć zarade u odnosu na odabrani skup proizvoda.
Ukupna cena posmatrane korpe u 2012. godini iznosila je 13.758,12 dinara, što je predstavljalo 33,3 odsto prosečne neto zarade od 41.377 dinara. U 2025. ta korpa je koštala 27.621,12 dinara, dok je prosečna neto zarada iznosila 109.462 dinara, pa je za njenu kupovinu bilo potrebno izdvojiti 25,2 odsto prosečne zarade, što se može videti u priloženoj tabeli.
U ovom trinaestogodišnjem periodu udeo cene korpe u prosečnoj neto zaradi smanjio se za približno osam procentnih poena. Pre 14 godina prosečnom neto zaradom moglo se kupiti oko 3,01 a prošle godine oko 3,96 ovakvih korpi. To znači da je kupovna moć prosečne neto zarade, izražena količinom ovih korpi koje je njome moguće kupiti, kumulativno porasla za oko 31,8 odsto. Odnosno po prosečnoj godišnjoj stopi od oko dva odsto.
Pritom je tokom 2025. godine Vlada Srbije pribegla i administrativnim merama ograničavanja cena i trgovinskih marži, koje su doprinele usporavanju rasta cena. Prikazano poboljšanje kupovne moći, dakle, nije ostvareno isključivo u uslovima slobodnog tržišnog formiranja cena, već delom i uz netržišne mere državne intervencije, ali njihov doprinos rezultatu za ovu korpu nije posebno procenjivan.
Polovina zaposlenih je prošle godine primala manje od 730 evra
Takođe, pri tumačenju ovih rezultata trebalo bi posebno imati u vidu da prosečna neto zarada nije zarada tipičnog zaposlenog, budući da svega oko 30 odsto zaposlenih prima zaradu u visini proseka ili iznad njega, dok preostalih oko 70 odsto zarađuje manje. Tako je medijalna neto zarada u prošloj godini iznosila oko 85.600 dinara ili 730 evra, što znači da je polovina zaposlenih primala zaradu do tog iznosa, a druga polovina iznad njega. Zato poređenje cene korpe sa prosečnom neto zaradom daje povoljniju sliku njene pristupačnosti nego što je to slučaj za većinu zaposlenih.
Za potpuniju ocenu kretanja blagostanja stanovništva bilo bi korisno uporediti i kretanje kupovne moći u Srbiji sa kretanjem u zemljama Evropske unije, uz primenu uporedive metodologije. Odvojeno od pitanja brzine napretka, važno je sagledati i dostignuti nivo materijalnog blagostanja. Za takvo poređenje Evrostat koristi stvarnu individualnu potrošnju po stanovniku, izraženu u standardima kupovne moći (Actual individual consumption per capita in purchasing power standards – AIC).
Grafikon 1. Stvarna individualna potrošnja po stanovniku izražena u standardu kupovne moći u 2025. (EU=100). Izvor: Eurostat
Ovaj pokazatelj odnosi se na sva dobra i usluge koje građani stvarno troše. Obuhvata potrošačka dobra i usluge koje građani direktno kupuju, kao i usluge koje neprofitne organizacije i država pružaju za individualnu potrošnju, na primer zdravstvene i obrazovne usluge. Dakle, za razliku od realnog BDP-a koji meri koliko zemlja realno proizvodi, stvarna individualna potrošnja po stanovniku meri šta građani od toga zapravo dobijaju i troše. Zato je ona bolji pokazatelj materijalnog blagostanja prosečnog stanovnika od realnog BDP-a, koji je pre svega indikator ekonomske snage države, a ne nužno standarda njenih građana.
Kada je ovaj pokazatelj u pitanju, u Srbiji je prošle godine stvarna individualna potrošnja po stanovniku iznosila 57 odsto proseka EU. To znači da je te godine prosečan srpski stanovnik, prilagođeno razlikama u cenama, trošio nešto više od polovine onoga što je trošio prosečan stanovnik EU. Na vrhu te rang-liste je Luksemburg sa potrošnjom prosečnog stanovnika na nivou od 145 odsto proseka EU, a slede je Nemačka i Holandija, sa potrošnjom koja je za 20 i 19 odsto veća od proseka Evropske unije.
Prošle godine svaki građanin Srbije u proseku je stvarno, izraženo u standardima kupovne moći, trošio samo 66 odsto onoga što je trošio prosečan stanovnik Slovenije i za 28 odsto manje od prosečne potrošnje u Hrvatskoj
Na dnu liste, ispod Srbije, nalaze se samo Severna Makedonija sa 50 odsto evropskog proseka, Albanija (48 odsto) i Bosna i Hercegovina (44 odsto). U odnosu na uporedive zemlje centralne i istočne Evrope, Srbija vidno zaostaje čak i u odnosu na Crnu Goru, u kojoj je potrošnja prosečnog stanovnika na nivou od 71 odsto proseka EU i Turske sa udelom od 70 odsto, što se može videti na priloženom grafikonu.
Najveći životni standard među uporedivim zemljama prošle godine imala je Poljska, sa udelom od 88 odsto proseka EU, a sledile su je Litvanija (87 odsto) i Rumunija (86 procenata). Dosledno tome, prošle godine prosečan stanovnik Srbije je, prilagođeno razlikama u cenama, trošio 66 odsto onoga što je trošio prosečan stanovnik Slovenije i 72 odsto prosečne potrošnje u Hrvatskoj.
U celini posmatrano, empirijski podaci i komparativna analiza još jednom nedvosmisleno demantuju narativ o Srbiji kao balkanskom tigru, odnosno ekonomskoj sili Balkana i jednoj od najbrže rastućih ekonomija u Evropi. Balkanski tigar zato ostaje, pre svega, propagandna etiketa, bacanje prašine u oči građanima Srbije radi masivne pljačke i privatizacije javnih resursa.
