Pišu: Milan Radonjić i Vuk Z. Cvijić
Odlazeći režim Aleksandra Vučića je u poslednjim danima, pre iznuđenog priznanja poraza, pojačao represiju hapšenjem više studenata i aktivista. A pre toga sprovodio je nedozvoljena instaliranja špijunskih programa u telefone. Za ovaj masovni i ubrzani progon na kraju vladavine korišćen je isti mehanizam. Osim montiranih hapšenja žrtve su bile izložene propagandnom teroru režimskih trovačnica: Informera, Kurira, Pinka, Novosti, Politike, na kraju i RTS–a. Osnovna pristojnost bila bi da se odmah obustave politički progoni i da propagandni servisi bivše vlasti prestanu da sipaju otrov, ali se to nije desilo dok pišemo ove redove. Iako to nije dovoljno. Oni koji su bili robovi poraženog režima u institucijama sistema sada imaju priliku da povrate elementarno dostojanstvo tako što će početi da rade svoj posao i umesto nevinih ljudi progone stvarne krivce, od Oskara Čvarka do poslednjeg batinaša sa fantomkama ili bez njih. Na njima je ta odluka. Čekamo tužilaštvo, policiju, REM…
Podsetimo se, posle upozorenja studentskog pokreta da su targetirani špijunskim softverima, poput skupog Pegaza, koje mogu nabaviti samo državni akteri, usledile su nove informacije o upotrebi istih sistema nadzora i protiv rektora beogradskog univerziteta Vladana Đokića i tužilačkog saradnika u TOK-a, Radeta Bajića. Sa druge strane srastanje bezbednosnih službi sa režimskim paramedijima je u poslednjoj, završnoj fazi kojoj smo svedočili, donelo i nove dokaze zloupotreba sasvim upotrebljive na nekim budućim sudskim procesima.
Efekat zastrašivanja
Kako bi se efekat zastrašivanja uvećao, tajni nadzor kombinovan je sa namerno vidljivim fizičkim praćenjem studenata, a kada ni to nije bilo dovoljno policija je upadala u njihove domove. To su 22. oktobra učinili Andreju Premoviću, izuzetnom studentu računarstva i nekadašnjem đaku generacije gimnazije u Raški. Njega je tužilaštvo za visokotehnološki kriminal sumnjičilo da stoji iza sajta ocisti.net koji je objavio bazu SNS botova koji su trošeći novac svih građana botovali iz državnih ustanova i firmi. To je isto tužilaštvo koje sedam godina vodi postupak protiv uzbunjivača Aleksandra Obradovića.
Pokušavali su da me namame, čestitajući mi navodno na uspehu i predlažući da im priznam i posle da se zaposlim u BIA
Andrej Premović
Na vratima porodice Premović u šest sati ujutro pojavilo se čak četvoro inspektora i to bez naloga za pretres koji su čekali naredna tri sata. „Osećaj kada su se pojavili bio je tmuran, a pošto sam ja prijavljen na adresi moje bake, nju su probudili oko 5.30“, govori za Radar Andrej Premović. „Pošto su došli bez naloga za pretres, imali smo puno pravo da ih ne pustimo da uđu, ali ipak jesmo. Pokušavali su da me namame, čestitajući mi navodno na uspehu i predlažući da im priznam i posle da se zaposlim u BIA. Rekao sam im da ne znam na čemu mi čestitaju i da nemam šta da priznam.“ Tri sata kasnije policajcima je stigao nalog za pretres i počeli su da sakupljaju sve elektronske uređaje u kući, čak i one koji pripadaju Andrejevom ocu.
„Nisu mi dozvoljavali čak ni da odem u toalet sam“, nastavlja Andrej. „Oduzet mi je telefon, a potom je jedan od inspektora rekao da ima dobre vesti i da ipak neću biti priveden.“
Ta lepa vest imala je možda veze i sa činjenicom da se, dok je pretres trajao u domu Premovića, na ulici ispred okupio već broj građana Raške, koji nisu želeli da dozvole da Andrej, višestruko nagrađivani student računarstva specijalizovan za sajber bezbednost, bude uhapšen. Lidija Premović, Andrejeva majka, opisala je za naš nedeljnik svoje utiske tog događaja: „Bilo ih je tri muškarca i jedna žena, držali su nas tu kao taoce satima, da li su nešto podmetnuli ne znam. U jednom trenutku počela sam da radim kućne poslove, nevezano za njihovo prisustvo“, govori ova profesorka srpskog jezika i književnosti. „Ipak, sustigao me je bes dok sam ih posmatrala. Dva inspektora bila su pomalo nezainteresovana, a jedan je sve vreme vršljao okolo i nešto tražio, pa sam se okrenula jedinoj ženi koja je bila među njima. Pitala sam je da li je sramota zbog toga što radi. Odgovorila mi je da jeste, da se stidi i da joj je žao što to mora da radi.“
Po naredbi Višeg suda u Beogradu, pripadnici policije su 22. oktobra 2026. pretresli kuću Srđana Ilića, aktiviste udruženja „Beograd ostaje“. Ovaj očiti politički progon bio je uvijen u oblandu besmislenih sumnji da je dogovarao i planirao aktivnosti usmerene na vršenje nasilja na dan parlamentarnih izbora, kao i da je obučavao takozvane mobilne timove za fizičke obračune. Na teret mu je stavljeno već čuveno krivično delo pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije u vezi sa krivičnim delom pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, sve što je rezervisano za progon neistomišljenika odlazećeg nasilnog režima. Pravosudni progon pratila je i propagandna akcija Politike sa lažima o Srđanu. Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu odbio je predlog Višeg javnog tužilaštva u Beogradu za određivanje pritvora, ali je Iliću određena mera zabrane napuštanja stana, uz zabranu korišćenja telefona i interneta.
Audio-snimci i transkripti nezakonito presretnutih razgovora opozicionih aktivista, studenata i javnih ličnosti direktno se iz montiranih soba bezbednosnih službi isporučuju partijskim glasilima za javni odstrel
Advokat Rastko Naumov ističe da ovaj slučaj otvara ozbiljno pitanje granice između legitimnog građanskog organizovanja i postupanja države prema ljudima koji žele da nadziru rad institucija i štite javni interes.
„Ipak, čini se da su ovakvi potezi države postali deo uobičajenog političkog folklora uoči važnih društvenih i političkih događaja, pokušaj da se represijom nad pojedincima zastraše svi koji razmišljaju o tome da se aktivno uključe u društvene procese i javno iskažu svoj stav. Kada država građanski aktivizam posmatra kao pretnju, a institucije se koriste na način koji može da obeshrabri građane da kontrolišu vlast, to više nije samo pitanje položaja jednog aktiviste, već ozbiljan razlog za zabrinutost zbog pravca u kojem se društvo kreće.“
Oslobađanje straha
Naumov podvlači da su to obrasci svojstveni autoritarnim sistemima, u kojima se kritika vlasti doživljava kao neprijateljstvo, a građanska inicijativa kao opasnost koju treba suzbiti.
„Međutim, vlast očigledno nije razumela jednu važnu promenu koja se u našem društvu dogodila tokom poslednje dve godine: ljudi su se oslobodili straha. Pokušaji zastrašivanja ne moraju nužno proizvesti poslušnost. Ovakvi pokušaji dodatno su učvrstili odlučnost građana da brane svoja prava i javni interes. U društvu u kojem se građani plaše da nadziru izbore, prijavljuju nepravilnosti ili javno kritikuju vlast, ne slabe samo prava pojedinaca, slabi i sama demokratija“, zaključuje Naumov.
Prema njegovim rečima, u danima uoči izbora svedočili smo završnoj, paranoičnoj fazi režima koji je u potpunosti suspendovao sva ustavna načela i prešao na otvorene metode državnog terora: „Do sada smo mogli da govorimo o institucionalnim zloupotrebama, ali ovo što danas vidimo i živimo postao je najteži oblik kliničkog delirijuma i panike unutar odlazeće vladajuće kaste. Oni su u svakoj akciji studenata, u svakom kritičkom tekstu i buntu javnosti, videli direktnu pretnju po svoj opstanak na vlasti.“
Pokušaji zastrašivanja ne moraju nužno proizvesti poslušnost. Ovakvi pokušaji dodatno su učvrstili odlučnost građana da brane svoja prava i javni interes
Rastko Naumov
Advokat Ivan Ninić, čiji je mobilni telefon možda i najčešće zvonio kada su prethodnih godina u Srbiji bespravno hapšeni aktivisti i uzbunjivači i kritičari režima, ukazuje da je naprednjačka vlast u svojim poslednjim danima podigla lestvicu brutalnosti. „Svoju izbornu kampanju bivši režim je u potpunosti preselio na teren aparata sile, posežući za nezakonitim hapšenjima, montiranim procesima i političkim pritvorima. Tu pre svega mislim na slučaj novinara Ljubomira Stefanovića, vojnog sindikalca Novice Antića i niza politički aktivnih studenata koji su u finišu kampanje markirani kao legitimne mete.“
Ninić ističe da je vlast koja je svakodnevno halucinirala o „stranim agentima“ i „rušenju ustavnog poretka“ zapravo jedini stvarni rušitelj ove države. „Aleksandar Vučić je namerno birao lakše mete kako bi disperzovao strah među građanima i demonstrirao lažnu snagu i superiornost nad političkim protivnicima i to sa pozicije na kojoj je prividno samo običan građanin, bez ikakve izvršne državne funkcije.“ Ukazuje da je odlazeća vlast aktivirala sve dosadašnje skrivene tehnike sabotaže i počela javno da ih eksploatiše, ne skrivajući njihovu nezakonitost i nesrazmernost. „Dok građanima drže predavanja o patriotizmu, u telefone studenata, opozicionih političara, nezavisnih novinara i NVO aktivista masovno ubacuju uvozne, ilegalne špijunske softvere za totalno praćenje. Ta aktivnost je postala toliko endemska da doseže čak i do saradnika u samom Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal.“
Bezbednosne službe, pre svih BIA, ali i VBA, pretvorene su u klasičnu političku policiju, kaže Ninić i zaključuje da te bezbednosne službe, umesto zaštite ustavnog poretka, vrše masovni, protivzakoniti upad u privatnost i živote građana, u ime i za račun jedne političke familije. Naravno šefovi BIA, VBA i VOA nisu podneli ostavke.
Ipak, kada se jednog dana bude pisala istorija zloupotreba bezbednosnih službi u Srbiji tokom naprednjačke vladavine, jedno od najobimnijih poglavlja će izvesno biti ono o njihovom srastanju sa prorežimskim paramedijima, specijalizovanim za lov na ljude. Mete ovakvih napada bile su prominentne javne ličnosti, istaknuti aktivisti, odnosno svako ko se profiliše kao potencijalno opasan po sada već odlazeći režim, a sadejstvo ovih državnih i paradržavnih aktera se ni najmanje nije sakrivalo.
Zabeleženo je da je Aleksandar Radić bio fotografisan sa velike udaljenosti, a ta fotografija je završila u provladinim medijima, što ponovo ukazuje na činjenicu da podivljale trovačnice za svoj sadržaj odavno koriste resurse državnih bezbednosnih službi.
Svoju izbornu kampanju bivši režim je u potpunosti preselio na teren aparata sile, posežući za nezakonitim hapšenjima, montiranim procesima i političkim pritvorima
Ivan Ninić
Posebno je u tom smislu eklatantan slučaj koji se dogodio 15. i 20. oktobra kada su na sajtu Informera objavljeni snimci ekrana sa porukama po kojima je, kako ukazuju sagovornici Radara, belodano da se radi o podacima dobijenim uz pomoć specijalizovanog hardvera koji je ranije u Srbiji koristila BIA.
Interfejs koji se vidi na objavljenim snimcima karakterističan je za opremu za digitalnu ekstrakciju podataka i gotovo je identičan onome koji imaju uređaji kompanije Celebrite.
O tome svedoče fotografije ekrana objavljene na sajtu Informera gde ispod svake poruke stoji link koji u forenzičkom softveru istražitelji koriste da utvrde tačno poreklo baze podataka, putanju kojom su podaci upućeni, odnosno platformu preko koje je poruka upućena. Sa leve strane ekrana vidljivi su plavi tik-boksovi koji digitalnim forenzičarima omogućavaju da selektuju specifične poruke kako bi ih uključili u izveštaj. Na fotografijama ekrana videla se istaknuta takozvana metadata sa precizno merenim vremenom (u sekundama) kao i vremenskim zonama, što je takođe standardno za sredstva digitalne forenzike koja služe da se ustanovi tačno vreme događaja.
Sistemske zloupotrebe
Dodatno, pojedine poruke nose eksplicitnu oznaku „Owner“ (Vlasnik) koju forenzičari koriste kako bi jasno definisali primarnog korisnika odnosno vlasnika uređaja koji se istražuje (fizički ili daljinski preko klauda).
Iako kompanija Celebrite za razliku od proizvođača softvera Pegaz ne prodaje samo državnim akterima, već i onim korporativnim, njihovu opremu nabavila je BIA, ali i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Međunarodna nevladina organizacija Amnesty International je objavila da je 2024. u Srbiji ovaj uređaj korišćen za nasilno otključavanje telefona u najmanje sedam slučajeva, a naredne godine je Radio slobodna Evropa objavio dokumenta koja potvrđuju da srpske bezbednosne službe koriste sredstva ove kompanije još od 2019.
Kada se jednog dana bude pisala istorija zloupotreba bezbednosnih službi u Srbiji tokom naprednjačke vladavine, jedno od najobimnijih poglavlja će izvesno biti ono o njihovom srastanju sa prorežimskim paramedijima
Posle skandala sa otkrivanjem sistemskih zloupotreba i kršenja tački ugovora koje su državni akteri u Srbiji imali sa kompanijom Celebrite krajem 2024, u kontekstu njihovog korišćenja za političku represiju ova firma je formalno raskinula ugovor i blokirala njihovo korišćenje od strane srpskih bezbednosnih službi, odnosno aktera u Srbiji. Zahvaljujući dugoročnim ugovorima MUP i BIA su očigledno nastavili da koriste uređaje ove kompanije, očigledno ponovo dozvoljavajući njihovu zloupotrebu. Sa druge strane, prorežimski paramediji objavljujući ovakve sadržaje doneli su još dokaznog materijala o nedozvoljenoj represiji i progonu ljudi u kome su sa toliko strasti i bez ikakve zadrške godinama učestvovali i to su nastavili u danima posle političkog poraza njihovih nalogodavaca.
Vučić je priznao poraz vodeći računa isključivo o sopstvenoj bezbednosti dok su batinaši, oni bez uniformi i sa njima, još bili u Ćacilendu, pa je nasilje izbegnuto samo zahvaljujući studentima i građanima koji su im omogućili da pobegnu. Manje od 24 sata ranije u MUP je formirana ad hok grupa iz sastava UKP pod komandom Marka Krička, Službe za unutrašnju kontrolu sa načelnikom Miroslavom Paunovićem, te Uprave za tehniku kojom rukovodi Goran Colić. Pripadnicima ove grupe podeljeni su biber-sprejevi, palice i potkape koje pokrivaju lice, te im je rečeno da se jave u nedelju na dužnost. Radar je povodom saznanja o formiranju ove grupe poslao pitanja MUP još 24. oktobra. Pitanja su bila za direktora policije i svakog od ova tri načelnika, ali nismo dobili odgovor.
Bilo bi logično da svi ovi ljudi podnesu ostavke, a da se u MUP-u zaustave progoni Katarine Petrović, njenog muža Gorana, inspektora Slobodana Milenkovića i svih drugih časnih policajaca.
Krunski dokaz terminalne faze odlazećeg režima jeste kulminacija otvorene simbioze BIA i režimskih tabloida. Audio-snimci i transkripti nezakonito presretnutih razgovora opozicionih aktivista, studenata i javnih ličnosti direktno se iz montiranih soba bezbednosnih službi isporučuju partijskim glasilima za javni odstrel. Mogu oni da ubeđuju javnost kako im te snimke šalju „zabrinuti gledaoci“, ali ti gledaoci zapravo imaju službene legitimacije, nose značke i oružje o trošku svih nas. Umesto državi, oni služe jednom čoveku i jednoj partiji. Kada tajna služba presreće komunikaciju građana, a potom te snimke distribuira preko medijske kanalizacije radi političke likvidacije, to nije primena zakona, već je to mafijaški rukopis otete države.
Po naredbi Višeg suda u Beogradu, pripadnici policije su 22. oktobra 2026. pretresli kuću Srđana Ilića, aktiviste udruženja „Beograd ostaje“
Svi pojedinci koji učestvuju u ovoj prljavoj odbrani režima, od operativaca koji inficiraju telefone, preko tužilaca koji podizanjem optužnica pokrivaju ova zlodela, do urednika koji svesno saučestvuju u izvršenju krivičnih dela, moraće da se suoče sa zakonskim posledicama. Svaki nalog, svako rešenje i svaka zloupotreba ostavljaju trajan digitalni i papirni trag. Nema te partijske knjižice koja će sutra bilo koga amnestirati od krivične odgovornosti za gaženje ljudskih prava i rušenje ustavnog poretka. Režim koji špijunira sopstvene građane i proganja decu jeste organizovana kriminalna grupa.
Dok ovo pišemo šest novinara i dalje je van Srbije zbog bezbednosti.
Uloga VJT u zataškavanju
VJT u Beogradu odigralo je ulogu i u zataškavanju jedne od najvećih afera SNS-a pre dolaska Nenada Stefanovića na mesto glavnog tužioca – bespravnog rušenja u Hercegovačkoj ulici u izbornoj noći 2016. godine. Zadovoljivši se priznanjem krivice šefa smene MUP-a, zatvorili su slučaj a da nisu utvrdili ni ko su bila lica pod fantomkama koja su lišavala slobode prisutne građane, ni ko je bio nalogodavac. Svedočanstvo supruge Siniše Malog da je njen muž organizovao čitavu akciju, odbacili su kao potpuno nerelevantno. Prošle nedelje dobili smo još jedno: o navodnoj ulozi Malog javno je progovorio i tadašnji načelnik komunalne policije Nikola Ristić. Ono što nismo mogli ranije da čujemo jeste da je tokom rušenja bio prisutan i suvlasnik Milenijum tima Ivan Bošnjak, a da su građevinskim mašinama upravljali njegovi zaposleni. Obe tvrdnje su iz Milenijum tima demantovali, tvrdeći da je Ristić prethodno pokušao da iznudi novac od njih, zbog čega su podneli krivičnu prijavu. Čijoj verziji će posleizborno tužilaštvo pripisati veći značaj, ostaje da vidimo.
