Gubitak skoro 1.500 većnika širom Engleske u odnosu na dosadašnji broj, na lokalnim izborima na kojima se glasalo za popunu preko 5.000 takvih mesta. Gubitak vlasti u Velsu, koji je Laburistička partija držala ne samo od 1999. godine – otkad parlament u Kardifu postoji – već u kontinuitetu duže od stoleća. Najgori rezultat ostvaren u Škotskoj u istom 27-godišnjem periodu, koliko se dugo u toj konstitutivnoj jedinici Ujedinjenog Kraljevstva održavaju izbori za parlament sa sedištem u Edinburgu.
Odgovor lidera stranke i britanskog premijera Kira Starmera na sve to? Još jedan mlak govor posle koga je još jednom mlako odgovarao na novinarska pitanja. I u prvom i u drugom delu tog nastupa s istovetnom porukom, nalik onome što čuje svaki roditelj čiji potomak konstantno beleži slab uspeh u školi: znam da ste nezadovoljni, ali popraviću se, majke mi.
Nezadovoljstvo birača učinkom Starmerove vlade ogromno je, pa su takve i razmere izbornog poraza laburista. U mnogim delovima Engleske bukvalno su zbrisani, ostajući bez glasova i sleva i zdesna
S tim da dete ne možete da zamenite boljim, dok premijera – barem u demokratijama – možete. Kako u obraćanju partijskim aktivistima, nakon očekivano katastrofalnog poraza na pobrojanim izjašnjavanjima, ser Kir takođe očekivano nije ponudio čvrste garancije da će njime predvođena vlada ubuduće raditi bolje i drugačije (kako bi se to u jednom govoru i moglo?), taj mehanizam je i pokrenut. Ispočetka naizgled bez izgleda da na kratak rok rezultira željenom promenom; ali već do kraja tog dana taj proces je dobio naglo ubrzanje.
Među prvima je, na svoju ruku, u akciju krenula i Britancima malo poznata laburistička poslanica Ketrin Vest. Dva dana pre najavljenog Starmerovog obraćanja, izazvala je pometnju u stranci objavom da će se, ukoliko bude nezadovoljna njegovim istupom, odmah kandidovati za lidera; ne zato što stvarno gaji takve aspiracije, još manje veruje da u takvom nadmetanju može da pobedi, već da bi na čistac isterala one koji takve ambicije imaju i naterala ih da se u trku upuste već sada, te tako dodatno pritisnu Starmera. A pošto je premijerov govor – čija je osnovna poruka u suštini bila da će razuveriti sve one koji u njega sumnjaju, samo da ga puste da ostane tu gde je – ni nju, kao ni druge u stranci, nije zadovoljio, Vest je promenila pristup, mada ne i krajnji cilj: umesto kandidature, najavila je obraćanje svim laburističkim poslanicima sa zahtevom da se izjasne podržavaju li inicijativu da se Starmeru ispostavi zahtev da odredi kada će i uz kakav redosled poteza povući, a kormilo partije i države prepustiti nekom drugom. Najbolje u septembru, kad se održava redovna godišnja partijska konferencija, sugerisala je.
Važnijim od inicijative Vestove pokazao se ipak ubrzani rast broja laburističkih poslanika koji nakon izbornog debakla sada otvoreno zahtevaju njegov odlazak – odmah, ili u preciziranom roku. U prvim satima nakon Starmerovog govora taj broj se lagano popeo do 44, pa se moglo učiniti kako se uzalud bune, budući da laburisti u 640-članom Donjem domu parlamenta imaju čak 403 poslanika. Ali onda su, pre isteka dana, stvari dramatično počele da se ubrzavaju.
Ne samo da se broj laburističkih poslanika koji zahtevaju Starmerovo povlačenje do srede pre podne skočio na preko 90; nego su njegov odlazak od ponedeljka uveče počeli da traže i neki od članova njegovog kabineta, uključujući ministarku unutrašnjih poslova Šabanu Mahmud. Ta grupa ministara, zasad u jasnoj manjini, od Starmera, prema izveštajima, traži isto što i Vest: da sam donese odluku o odstupanju i tako osigura da transfer vlasti bude sproveden uredno i sa što manje potresa, bez kreiranja dodatnog haosa u vođenju zemlje i na finansijskim tržištima. U utorak su pale i prve ministarske ostavke: jedno za drugim, podnelo ih je četvoro mahom niže rangiranih članova kabineta, svako s implikacijom da i Starmer treba da učini isto. Istini za volju – i koliko-toliko utešno za Starmera – istog dana objavljeno je i pismo s potpisima više od 100 laburističkih poslanika, u kome se upozorava da bi pokretanje procedure za izbor novog lidera bilo katastrofalna greška; ali bi i ona druga strana na to mogla da kažu – šta, jedva njih stotinjak od preko 400?
I tako su na kraju i laburisti posegli za oprobanim metodama rivalske Konzervativne partije, neprikosnovenog šampiona u rušenju vlastitih premijera unutarstranačkim pučevima: za razliku od torijevaca, s dugom istorijom regicida, Laburistička partija – koja je doduše, istorijski posmatrano, na vlasti i provela daleko manje vremena – svoje lidere dok su na premijerskom mestu nikada nije smenjivala.
Ali za sve postoji prvi put. Dvadeset dva meseca od okončanja katastrofalne 14-godišnje vladavine konzervativaca, ogromno nezadovoljstvo birača učinkom Starmerove vlade, a posebno averziju prema njemu lično (Gardijan je u utorak objavio podkast s naslovom „Zašto svi mrze Kira Starmera?“) za posledicu su imali i monumentalne razmere izbornog poraza laburista. U mnogim delovima Engleske bukvalno su zbrisani, ostajući bez glasova i sleva (na konto levo populističkih Zelenih Zaka Polanskog) i zdesna (u korist najvećeg izbornog dobitnika, desno populističke Reformske partije Najdžela Faraža). U Velsu su od vladajuće stranke svedeni na jednocifren broj poslanika. U Škotskoj su završili s triput manje mandata od pobedničke Škotske nacionalne partije, koja je, predvidljivo, trijumfovala po peti put zaredom. Nastaviti bez promene na čelu partije i vlade, kao što se nada Starmer, postalo je neprihvatljivo i za ministre koji mu direktno duguju svoja nameštenja; dopustiti mu da stranku predvodi i na narednim parlamentarnim izborima – koji, na sreću laburista, slede tek 2029. godine – iz današnje se perspektive se i njima čini nezamislivim.
Jedno je, međutim, primorati Starmera na povlačenje, a nešto sasvim drugo naći mu zamenu – odmah ili u roku od nekoliko meseci.
Neki od razloga zbog kojih deo laburista zazire od promene načelne su prirode. Poput torijevaca se upuštati u unutarstranački rat oko čelne pozicije usred ekstremno komplikovanih međunarodnih okolnosti na koje vlada nema nikakav uticaj, a koje se dramatično odražavaju na socio-ekonomske prilike u zemlji, bilo bi neodgovorno i samo bi uvećalo animozitet javnosti prema laburistima, smatraju oni. Osim toga, premijera koji unapred saopštava datum svog povlačenja to momentalno ostavlja bez ikakve moći delovanja. Ali i na jedno i na drugo je lako uzvratiti: u današnjem svetu uvek je u toku neka velika kriza, a Starmer se i dosad pokazao nedoraslim dužnosti koju obavlja: u čemu bi onda bila razlika?
S praktične strane posmatrano, pak, primoravanje Starmera na odstupanje već sada problematično je iz više razloga. Za početak, niko od potencijalnih pretendenata – na primer, ministar zdravlja Ves Striting na desnom, ili bivša potpredsednica vlade Anđela Rejner na „mekom levom“ krilu stranke – trenutno nisu spremni za tu operaciju, a ne znaju ni da li za to imaju dovoljnu podršku među poslanicima i u stranačkoj bazi. (Za potvrdu liderske kandidature potrebno je obezbediti pisanu saglasnost najmanje 20 odsto laburističkih poslanika; to u sadašnjim okolnostima znači najmanje 81 glas.) Njihove eventualne kandidature pod znak pitanja stavlja i bagaž koji vuku: razlog zašto je Rejner bivša, recimo, jeste to što se prošle godine ispostavilo da je na jednu nekretninu u njenom vlasništvu platila niži porez nego što je trebalo. Ali neobičnim sticajem okolnosti, upravo ovog četvrtka objavljeno je da je nacionalna Poreska služba s Rajnerove skinula svaku sumnju da je to učinila svesno: pošto je namirila ostatak duga i nije joj određena nikakva kazna, njen dosije je sada čist i u zakonskom i u političkom smislu, što je momentalno oživelo spekulacije da bi mogla da se uključi u trku ako pre toga Striting uspe da je pokrene.
Ipak, primarni razlog što i mnogi od onih koji bi da Starmer ode ne žele da se to desi već sada leži u okolnosti da za najozbiljnijeg kandidata za njegovog naslednika važi Endi Bernam, okružni gradonačelnik Velikog Mančestera i daleko najpopularniji laburistički lider, takođe s mekog levog krila – a on do daljeg takav izazov Starmeru nije u prilici da uputi. Bernam, naime, ne ispunjava bazični formalno-pravni uslov za to: nije član parlamenta, a u Britaniji svi ministri, pa tako i premijer, to moraju biti da bi mogli da budu imenovani na pozicije u vladi. Prema tome, sve dok se Bernam posle gotovo decenije izbivanja ne vrati u Donji dom, nema ništa ni od njegovog mogućeg dolaska na čelo stranke i vlade.
Primarni razlog što i mnogi od onih koji bi da Starmer ode ne žele da se to desi već sada leži u okolnosti da za najozbiljnijeg kandidata za njegovog naslednika važi Endi Bernam, okružni gradonačelnik Velikog Mančestera – koji, budući da nije poslanik, nema pravo kandidature
Načelno, tu je prepreku jednostavno zaobići. Pošto „Kralj severa“, kako mu tepaju – aluzija koju će najlakše razumeti ljubitelji Igre prestola – do Dauning strita 10 može samo preko Vestminstera, potrebno je da neki od laburističkih kolega iz tekućeg saziva podnese ostavku i time inicira ponavljanje izbora u izbornoj jedinici iz koje stiže. To onda podrazumeva da treba naći i takozvanu „sigurnu“ izbornu jedinicu, onu u kojoj će Bernamova pobeda biti izvesna. Ali zimus se Bernam, čije liderske ambicije nisu tajna – mada on sam na njima, barem javno, ne insistira – već hteo da se zaputi tim putem, pa mu se isprečio izvršni komitet stranke, koji mu je ubedljivom većinom (i Starmer je bio protiv) uskratio saglasnost za kandidaturu u izbornoj jedinici Gorton i Denton. Rezultat te sitne pakosti bio je predvidljiv: laburisti su tamo ponovljene izbore izgubili od Zelenih.
Hoće li, u slučaju da se takva prilika ponovo ukaže – pre ili kasnije izvesno hoće – Starmer i njegov sve uži krug lojalista imati više hrabrosti i Bernamu dopustiti da se vrati u poslaničke klupe, iako će to na kraju neizbežno voditi Bernamovim bacanjem rukavice u lice? Ili će Starmer pre toga biti nateran da odstupi, i tako usput još jednom uskratiti šansu Bernamu – od čega bi koristi imalo samo desno krilo stranke? Starmer stalno ističe da mu je rad za opšte dobro ideja vodilja; sada bi trebalo da prelomi na koji bi način toj opštoj dobrobiti najzad mogao konkretno da doprinese, što se pod njegovim vođstvom neće desiti. Pred redovni sastanak vlade u utorak je, međutim, kolege obavestio da apsolutno nema nameru da se povuče, i ostao pri tome. Ali duboke podele u stranci na one za i protiv Starmera sada su se nepovratno prelile u javni domen, i tu povratka nema. Već u četvrtak Striting je, kao što se prethodna dva dana iz kuloara i najavljivalo, podneo ostavku; ali nije odmah objavio i kandidaturu za lidera, čime bi – pod pretpostavkom da je u stanju da obezbedi pomenuti minimum od 81 glasa podrške poslaničkih kolega – taj proces i zvanično otpočeo (Starmer bi se u tom slučaju, kao aktuelni šef stranke, po automatizmu našao među kandidatima). Ovako ili onako, dakle, Starmerovom neuspelom vladavinom indukovana agonija laburista još će potrajati.
