Odlazeći predsednik Francuske, Emanuel Makron, održao je poslednji u nizu govora koji se u određenoj meri oslanjanju na degolističku tradiciju osmišljavanja Evrope kao treće svetske sile. Iako je De Gol bio protiv stvaranja nadnacionalne Evrope, on je istupao za nezavisnost Starog kontinenta naspram hegemonije kako Sjedinjenih Američkih Država, tako i Sovjetskog Saveza. Makron je znatno veći pobornik ideje ujedinjene suverene Evrope od svog prethodnika, ali obojica dele francusku crtu sumnjičavosti prema američkoj dominaciji, ujedno i oštro protivljenje ruskoj ekspanziji.
Makronova vizija se svodi na Evropu koja deluje kao suverena sila, sposobna da se odbrani od spoljašnje agresije. To je Evropa koja finansira sopstvene inovacije i prestaje da bude zavisna od drugih centara moći
Makronov atinski govor krajem. aprila bio je vizionarski u smislu da on u njemu izlaže jednu od nekolicine ideja ojačane Evrope. Budući da više nije vezan za beskonačno proveravanje nacionalnog rejtinga, Makron je slobodan da se prepusti razmišljanju o Evropi, na čijem nivou je najpopularniji lider za razliku od zemlje koju vodi. Možda zaista niko nije prorok u svom selu, a Makron je od strane građana EU prepoznat kao najvidljiviji politički lider, jedan od retkih, pored španskih socijalista, koji se bez pardona suprotstavlja Vašingtonu, a ne samo Kremlju.
Vizija u tri principa
Vizija francuskog predsednika za konkurentnu Evropu počiva na tri isprepletana principa. Prvi se odnosi na stratešku autonomiju i samodovoljnost Evrope u vojno-odbrambenom smislu. Ključna stvar u ovoj sferi jeste razvijanje kapaciteta kako bi Evropa prestala da zavisi od NATO kojim dominiraju Sjedinjene Države, a koje se Alijansom u poslednje vreme služe kako bi ucenjivale ostale članice. Makron ne stavlja akcenat na antiamerikanizam kao takav, već se predstavlja kao realista koji polazi od tekućeg stanja. U tom pogledu, američka hegemonija biva odbačena u trenutku kada i sama postaje maliciozna. Pošto je govorio u Grčkoj, kao potkrepljenje za argument da ujedinjena Evropa funkcioniše bolje od člana 5. NATO poslužila mu je združena reakcija evropskih sila na Kipru prilikom napada dronom 1. marta od strane Hezbolaha u okviru američko-iranskog rata.
Drugi princip na kome počiva Makronova vizija obnovljenog Starog kontinenta jeste ponovno utemeljenje Evrope kao važnog geopolitičkog aktera. Makron smatra da trenutni istorijski trenutak pruža jedinstvenu i paradoksalno povoljnu priliku: istovremena neprijateljska nastrojenost SAD, Rusije i Kine prema evropskim interesima stvara pritisak koji bi trebalo da prisili Evropu da se probudi i iznova afirmiše kao geopolitička sila. Njegov jezik je gotovo voluntaristički, ideja da samopouzdanje, koje dolazi iznutra, mora da prethodi poštovanju, koje dolazi spolja. Svoj optimizam vezuje za istorijsko dostignuće Evrope u okončavanju vekova međusobica i dostizanju ekonomskog prosperiteta, sugerišući da naredno poglavlje, prateći logični tok, treba da bude spoljašnja projekcija moći.
Nemačko viđenje nije protiv jačanja evropske odbrane, ali insistira da to mora da se odvija unutar NATO i u bliskoj koordinaciji sa Vašingtonom, a ne kao alternativa transatlantskom odnosu
Finalni i treći princip bazira se na dubljoj ekonomskoj integraciji i kompetetivnom suverenitetu. Makron zagovara uniju tržišta kapitala kako bi restriktivna evropska politika štednje bila preobražena u trend evropskih inovacija. Cilj je stvoriti prednost za evropske kompanije koje se takmiče s kineskim i američkim rivalima. Osim toga, neophodna je deregulacija koja podstiče tržišnu konkurentnost. Makron se slaže sa većinom tvrdnji iz poznatog izveštaja Marija Dragija, koji je predstavljao sveobuhvatan program obnove ekonomske aktivnosti i rasta u Evropi putem investicija, te poziva na sprovođenje dogovora oko jedinstvenog tržišta, energetske unije, uključujući nuklearnu energiju, i zajedničkog pravnog okvira za startap kompanije. Suštinski, Makronova vizija se svodi na Evropu koja deluje kao suverena sila, sposobna da se odbrani od spoljašnje agresije. To je Evropa koja finansira sopstvene inovacije i prestaje da bude zavisna od drugih centara moći.
Suprotstavljene koncepcije
Makronova vizija, mada ambiciozna, rečito i dosledno složena, u praksi predstavlja manjinsku poziciju unutar trenutne ravnoteže snaga unutar EU. Četiri suparničke vizije u datom momentu oko sebe okupljaju široke političke koalicije, od kojih svaka poseduje sopstvenu unutrašnju logiku, drugačiju političku bazu i stepen verovatnoće da u srednjoročnom periodu oblikuje stvarnu putanju EU. Prva od njih je nemačka atlantsko-pragmatična vizija, koja uživa podršku kancelara Fridriha Merca i njegove Demohrišćanske unije, kao i najvećeg bloka u Evropskom parlamentu – Evropske narodne stranke. Nemačka vizija nije protiv jačanja evropske odbrane, ali insistira da to mora da se odvija unutar NATO i u bliskoj koordinaciji sa Vašingtonom, a ne kao alternativa transatlantskom odnosu. Na ekonomskom planu, Nemačka pod Mercom naginje ka fiskalnoj disciplini, oprezna je prema mehanizmima zajedničkog zaduživanja EU i prioritet daje izvoznoj konkurentnosti kroz liberalizaciju tržišta, a ne industrijskoj politici koja se zasniva na načelu evropske preferencije, koju Berlin često tumači kao protekcionizam pod drugim nazivom. Ova vizija ima najveću verovatnoću da u narednih tri do pet godina oblikuje ishode u EU, jednostavno zbog nemačke ekonomske težine, te njenog institucionalnog uticaja i savezništva s Komisijom.
Sledeći plan za Evropu dolazi iz njenog novog dela, koji je nedavno proslavio dvadeset i drugu godišnjicu pristupanja Evropskoj uniji. Poljska pod Tuskom i njoj bliske baltičke republike dele Makronovu zabrinutost zbog smanjene pouzdanosti SAD, ali izvode dijametralno suprotan strateški zaključak. Za Varšavu ili Talin, jedini ispravan odgovor na sumnje u član 5. jeste više NATO kapaciteta, više američkih trupa u Evropi, više potrošnje kako bi se Savez učinio neophodnim, a ne zaokret ka strukturama autonomne odbrane EU koje, po njihovom mišljenju, razvodnjavaju kredibilitet američkog nuklearnog štita i stvaraju dvostruku, možda i ne tako komplementarnu, bezbednosnu arhitekturu. Poljska je na putu da u 2026. potroši oko pet odsto BDP-a na odbranu, čime postaje NATO članica s najvećim udelom odbrambene potrošnje u BDP-u. To Varšavi daje ogroman moralni autoritet unutar Alijanse i EU kada je reč o bezbednosnim pitanjima. Poljska i baltička pozicija uživa široku podršku među devet država EU koje su nekada bile ili sovjetske republike ili članice Varšavskog pakta, to jest one države koje znaju šta zaista predstavlja vladavina Rusije. Vizija koja dolazi od nove Evrope ima više zajedničkih tačaka sa nemačkom, nego sa francuskom strategijom.
Tehnokratski pogled
Nakon ova dva plana za budućnost Evrope dolazimo do tehnokratsko-federalističke vizije Fon der Lajen i Evropske komisije. Radi se o zamisli postepene federalizacije kroz regulatornu i fiskalnu integraciju, a ne kroz bombastične političke proklamacije. U određenom pogledu, data strategija se već polako realizuje, ali njena potpuna implementacija ipak će zavisiti od odluka nacionalnih država koje čine EU. Ovaj pristup razvija evropski suverenitet postupno, kroz instrumente poput Evropskog fonda za odbranu, plana ReArm Europe vrednog oko 800 milijardi evra, industrijskog okvira Zelenog dogovora i koordinacije trgovinske politike. EU je takođe u oktobru 2025. objavila Mapu puta za odbrambenu spremnost do 2030, kao tehnokratski okvir za uklanjanje nedostataka kapaciteta u vojnoj sferi na način na koji se zaobilazi politički osetljiva rasprava o tome da li EU treba da postane alternativa NATO. Strategija Fon der Lajen poseduje veći institucionalni zamah od Makronove jer se oslanja na već postojeće ugovorne strukture i formira koalicije kroz tehničke pregovore između država umesto kroz političke konfrontacije, čime izbegava polarizujući efekat Makronovog frankocentričnog pristupa.
Pristup Evropske komisije razvija evropski suverenitet postupno, kroz instrumente poput Evropskog fonda za odbranu, plana ReArm Europe vrednog oko 800 milijardi evra, industrijskog okvira Zelenog dogovora i koordinacije trgovinske politike
Naposletku, romanski jug Evrope predstavlja desničarska italijanska vizija nacionalnog suvereniteta Đorđe Meloni. Na vlast je došla 2022. kao suverenistkinja koja je godinama oštro kritikovala institucije EU, da bi se od tada repozicionirala kao pragmatična proevropska akterka s ambicijama da vodi blok nakon što mandat Fon der Lajen istekne 2029. godine. Evropska vizija Meloni počiva na konceptu Evrope jakih nacija, a ne Evrope koja se federalizuje. Ona koristi rečnik strateške autonomije, ali je jasno da, po njenom uverenju, strateška autonomija treba da dopunjuje, a ne da zameni NATO. Kada je reč o ekonomskom upravljanju, Meloni pokazuje znatno veću bliskost sa Mercom nego sa Makronom. Osovina Merc–Meloni, koja je ozvaničena zajedničkim italijansko-nemačkim akcionim planom u januaru 2026. godine, shvata deregulaciju i uklanjanje administrativnih barijera kao ključni put ka evropskoj konkurentnosti. Ovakvo tumačenje Dragijevog izveštaja sam Mario Dragi je javno osporio, ističući da strategije zasnovane isključivo na deregulaciji predstavljaju tek „strategiju opstanka, a ne krajnji cilj“. Meloni i Merc su takođe blokirali Makronovu inicijativu prava prvenstva u javnim nabavkama za evropske kompanije. Ovaj potez jasno ilustruje protivljenje nemačko-italijanske osovine intervencionističkoj industrijskoj politici koju zagovara Francuska.
Evropska vizija Đorđe Meloni počiva na konceptu Evrope jakih nacija, a ne Evrope koja se federalizuje. Ona koristi rečnik strateške autonomije, ali je jasno da ona treba da se dopunjuje, a ne da zameni NATO
Sve u svemu, premda je Makronova strategija najambicioznija i najpoželjnija za Evropu doživljenu kao veliku silu, drugi tabori unutar Evropske unije ne dele francuski entuzijazam iz različitih razloga. Nemačka u ovom trenutku ostaje centar Evrope, ne samo zbog svog ekonomskog i političkog značaja, već zbog toga što i istočni deo EU, i donekle južni, preferiraju da traže kompromis sa strategijom Berlina pre nego da pođu u izgradnju ujedinjene Evrope sa Parizom.
