Korupcija, zarobljena država, siromaštvo; novembar 2024; protesti, hapšenja i solidarnost. Taj niz izgleda kao spisak internetskih „tagova“ za Srbiju, ali nismo baš toliko jedinstveni. Reč je zapravo o terminima koje je tokom intervjua za Radar upotrebila Anastasija Mgaloblišvili, aktivistkinja i doktorantkinja iz Tbilisija, opisujući (ne)prilike u svojoj zemlji. I Gruzija protestuje od novembra 2024. Razloge smo već nabrojali, a to što su povodi bili različiti – nama tragedija, njima sumnjivi izbori i prekid pristupnih pregovora sa Evropskom unijom – ne menja ništa u istovetnosti jada. Zato je Mgaloblišvili odlučila da tema njenog doktorata na Slobodnom univerzitetu u Berlinu budu protestni pokreti u Gruziji i Srbiji. Posebno je zanima to što je demokratske fasade srpskog i gruzijskog režima dugo i zdušno farbala Evropska unija.
Šta se trenutno događa u Gruziji?
Vladajuća partija Gruzijski san pošla je stazom „autokratskog legalizma“. Sami su u parlamentu, jer opozicija bojkotuje skupštinu od jesenjih izbora, i u osnovi pokušavaju da uguše proteste tako što sve kriminalizuju. Primera radi, blokiranje trotoara sada vodi u zatvor. Kada čovek to uradi prvi put, može da dobije do deset dana zatvora, ali drugi put može da dobije i celu godinu. Takođe, zakonski više nije dopušteno reći da Gruzijski san nema legitimitet. Ako kažete da ga nema, i za to se kažnjava. A iza protesta stoji upravo ideja da vlada nije legitimna jer su izbori bili namešteni. Zato ljudi i dalje stoje na ulicama iako i trotoar može da vodi u zatvor i nose maske iako su i one zabranjene. Naravno, režim ne može da kazni baš svakoga ko nosi masku ili stoji na trotoaru. Vlada i dalje donosi zakone, a ljudi i dalje protestuju, pa smo trenutno zaglavljeni.
Glavni razlog protesta je veliki broj političkih zatvorenika. Svi ti osamnaestogodišnjaci, novinari, glumci u zatvoru su samo zato što ih je vlada izabrala za primer koji bi trebalo da zastraši druge
Protesti nisu masovni kao u početku, ali i dalje su svakodnevni, već više od 500 dana. Nekada je prisutno samo stotinak ljudi ili manje, ali svake subote je veća protestna šetnja. Glavni razlog je veliki broj političkih zatvorenika. Imamo više takvih po glavi stanovnika nego Rusija ili barem koliko i Rusija. Ljudi se osećaju krivima i solidarnima sa svim tim osamnaestogodišnjacima, novinarima, glumcima, političarima koji su u zatvoru samo zato što nisu imali sreće i vlada ih je izabrala za primer kako bi zastrašila sve druge. Oni su dobijali višegodišnje zatvorske kazne. Mi smo imali sreće što režim nije izabrao nas i moramo da se borimo za njih. Potreba da se Gruzija otarasi Gruzijskog sna takođe je razlog protesta, naravno, ali solidarnost i osećaj krivice prvo su što tera ljude na ulice.
Kako se ponaša policija?
Ima perioda u kojima ljudi dobijaju zatvorske kazne i onih u kojima dobijaju novčane, a dešava se i da mesecima niko ne bude kažnjen zbog toga što je stajao na trotoaru. Protesti su uglavnom mirni, sukobi sa policijom su retki jer se uglavnom ne hapsi odmah. Gruzija sada ima kamere koje identifikuju učesnike. Policija prepoznaje lica i šalje ljudima obaveštenja da su kažnjeni.
Šta zahtevaju demonstranti?
Zahtevaju da politički zatvorenici budu pušteni na slobodu. Takođe žele slobodne i poštene izbore, a ne izbore pod uslovima režima Bidzine Ivanišvilija. Nastala je nova koalicija „prozapadnih“ partija koje su detaljno objasnile kakve izborne uslove traže. Gruzijski san namerava da zabrani sve „prozapadne“ partije. Još nije, ali na tom je putu. Niko, naravno, neće da učestvuje na izborima na kojima ne bi bilo međunarodnih posmatrača ili čak ne bi bilo ni opozicije.
Protestuje li se i u drugim gradovima pored Tbilisija?
Kada je počelo, protestovalo se u mnogim gradovima, ali sada se to ne događa, osim nedavnog protesta u Kutaisiju. Činjenica je da se u Tbilisiju nalazi sve, pa i svi univerziteti, te i većina ljudi koji misle poput nas. Međutim, kada je impuls protesta bio najjači, protestovalo se i u provinciji. Tada se činilo da se sva Gruzija probudila.
Sada se čini da se probudio neko drugi. Evropska unija je prethodnih meseci oštro kritikovala gruzijski režim, koji je – kao i srpski – dugo podržavala.
Kada je Gruzijski san osvojio vlast 2012, Evropska unija je bila mekana prema Rusiji. EU nije bila spremna za čvrstinu čak ni posle rata u Gruziji 2008, te su vlada Miheila Sakašvilija i njegova partija UNM nervirali Uniju tvrdim stavom spram Kremlja. Gruzijski san je tvrdio da će nastaviti putem evropskih integracija, ali da će biti mekši sa Rusijom. Govorili su da hoće da normalizuju odnose, da ne žele da budu poput „ludog Sakašvilija“. I Evropskoj uniji se to dopalo. Mnogim međunarodnim akterima se dopalo to što više nema vlade koja je baš bučna i baš se trudi da se približi Zapadu i Evropskoj uniji.
Autokratizacija se nije dogodila preko noći, nije bila očigledna. Gruzijski san je 2014. potpisao Sporazum o pridruživanju, a 2017. viznu liberalizaciju. Mnogo tog posla je obavila prethodna vlada, ali Gruzijski san ga je nastavio i to mu je poslužilo da zadrži demokratski imidž dok je demokratija nazadovala. EU nije mnogo marila za taj odron demokratije. Podrška vladajućoj partiji bila je konstantna, osim možda poneke kritičke izjave.
Gruzijska lekcija kaže da se ne moraju čekati zakoni o stranim agentima kako bi se reagovalo. Bilo je teško uveriti građane da vlada nije demokratska – jer je dobijala legitimitet i podršku od Evropske unije.
Primera radi, 2021. godine je tadašnji predsednik Evropskog saveta Šarl Mišelposredovao u sporazumu vladajuće partije i opozicije, što je opoziciju vratilo u parlament. Onda je vlada pocepala sporazum, a Šarl Mišel je rekao da je „zabrinut“, ali se sutradan susreo i rukovao sa predstavnicima vlasti. Ispunili smo samo tri od dvanaest evropskih preporuka, ali smo 2023. svejedno dobili status kandidata za prijem u EU. Mnogi su Gruzini bili srećni, jer žele u EU, a Gruzijski san je sa predstavnicima Unije održao veliko slavlje i time je opet uspeo da se proda kao „proevropski“.
Odnos EU je počeo da se menja nakon maja 2024, posle „Zakona o stranim agentima“, kada je sve postalo očigledno, ali sa svakom godinom koja je prošla, Evropska unija je imala sve manje mogućnosti da na Gruziju utiče. Jedna od glavnih gruzijskih lekcija jeste da se ne moraju čekati zakoni o stranim agentima kako bi se reagovalo. Radila sam za „prozapadnu“ opoziciju i sećam se koliko je bilo teško uveriti građane da vlada nije demokratska, da nije „proevropska“ – jer je dobijala legitimitet i podršku od Evropske unije.
Smatrate da su režimi u Tbilisiju i Beogradu postupali različito od doskorašnjeg režima u Budimpešti i da je to omogućilo Briselu da se pretvara kako je sve u redu?
Aleksandar Vučić i Gruzijski san nisu sve vreme menjali ustave poput Viktora Orbana, nisu poput njega promovisali „neliberalnu demokratiju“. Teoretski, zakoni su u Gruziji godinama bili u redu. Demokratija je rušena neformalnim mrežama, recimo medijima koji su navodno privatni i nezavisni, a zapravo su u službi režima. Na papiru je, međutim, sve izgledalo uredno i to je zadovoljavalo Evropsku uniju. Narativi su, međutim, bili drugačiji, poput vaših. Opozicija je napadana zato što je nekada bila na vlasti, vođene su kampanje protiv građanskog društva, protivnici režima su nazivani fundamentalistima, teroristima, protivnicima same države.
Vlast nikada nije sasvim odbacila EU. Simboli EU su i dalje svuda i vlast nastavlja dvostruku igru – sa jedne strane emituju stalnu retoriku protiv Zapada, sa druge pričaju o stazi ka Evropskoj uniji.
Kako je Gruzijski san reagovao kada se Brisel najzad odlučio na ozbiljnu kritiku?
Ta „reakcija“ je zapravo počela i ranije. Vlada je postepeno usvajala antizapadnu retoriku. Popularan je bio narativ po kome je EU deo „globalne ratne stranke“ i želi da nas uvuče u rat. Radio je to i Orban, ali Mađarska je u NATO, a Gruzinima su takve priče bliže jer smo imali rat 2008. Ljudi su i dalje preplašeni, nemamo garancije da smo bezbedni. I onda vlada počinje da tvrdi kako nas EU tera da se pridružimo sankcijama protiv Rusije čime zapravo želi da nas uvuče u rat jer će naše sankcije naljutiti Ruse. I to deluje na mnoge građane iako nisu protiv Zapada, iako podržavaju EU. Drugi narativ je onaj o tradicionalnim vrednostima, o tome kako EU hoće da muškarci više ne budu muškarci, da želi da svi budu gej, itd. Gruzijsko društvo je i dalje veoma tradicionalno, pravoslavna crkva je veoma važna i monopolizuje taj tradicionalni diskurs.
Međutim, vlast nikada nije sasvim odbacila EU. Simboli EU su i dalje svuda i vlast nastavlja dvostruku igru – sa jedne strane emituju stalnu retoriku protiv Zapada, sa druge pričaju o stazi ka Evropskoj uniji.
Da li mislite da bi bilo kakva Rusija, ne samo Putinova, prihvatila vaše članstvo u EU i NATO?
Znamo i uvek smo znali da je ruski cilj da se Gruzija i njeno susedstvo ne demokratizuju. Rusiji je u to svrhe prvo služio rat, a sada Bidzina Ivanišvili. Nije joj važno da li ćemo postati deo Ruske Federacije ili ćemo biti propala nacija ili autokratska država. Važno joj je da ne idemo ni u EU, a kamoli u NATO.
Zašto bi evropske integracije bile zaustavljene, zašto bi vlast izazvala ove proteste ako ne u ruskom interesu? Ima dokaza da Ivanišvili i njegovi rođaci poslovno sarađuju sa posrednicima i saradnicima Kremlja. Moguće je i da Ivanišviliju Rusija ne naređuje eksplicitno, već da na njega utiče putem njegovog novca i mreža. Naravno, postupci vlasti su delom i režimska strategija opstanka jer Ivanišvili zna da će mu vlast kolabirati ako ispuni preporuke EU. Ali istovremeno zabranjujemo ruskim, pa i beloruskim opozicionarima da uđu u Gruziju. To ne bi imalo smisla ako bi se posmatralo van konteksta ruskih interesa.
Sada, kada ste upoznali dva savremena autoritarna poretka, a imate i praktičnu i teorijsku podlogu, šta biste preporučili obema zemljama?
Moraću da ponovim – ni domaći ni inostrani akteri ne moraju da čekaju da autokratija postane ovako očigledna, da režimi postanu ovako snažni, a države ovako porobljene. Ne mora da se čeka represivno zakonodavstvo poput „Zakona o stranim agentima“, jer tada može da bude prekasno. U redu, nikada nije prekasno, uvek može nešto da se učini, ali tada je mnogo teže. Takođe, dok opozicija još nije sasvim zabranjena, dok protivnici režima nisu pozatvarani, ljudi moraju da se ujedinjuju. Znam da će vaši studenti imati sopstvenu izbornu listu i podrška takvom pokretu je veoma važna i na domaćem i na međunarodnom planu. Niz malih koalicija teže će se izboriti sa velikim čudovištem od jedne snažne.
