Ubedljiva pobeda Petera Mađara na mađarskim izborima pokrenula je globalnu poplavu komentara koji ponekad zvuče kao jeftina internet reklama: „Ova tajna tehnika učiniće da vaš problem s krajnjom desnicom nestane!“ Mađarsko iskustvo, po toj logici, navodno pokazuje kako je za trijumf dovoljno fokusirati se na korumpiranost aktuelne vlasti, ili jedinstvo opozicije.
Avaj, kad bi se do pobede nad populističkim autokratama stizalo tako jednostavno, Viktori Orbani i Redžepi Tajipi Erdogani ovog sveta odavno bi bili skinuti s vlasti. Na iskustvima Mađarove multifaktorske kampanje zbilja se ima šta naučiti, ali su pouke suptilnije od onoga što sugeriše aktuelna navala naprečac donetih zaključaka – a lako bi moglo da se ispostavi i kako neke od tih pouka nisu primenjive na zemlje veće od Mađarske.
Mađar je proveo dve godine obilazeći zemlju uzduž i popreko, svakog dana održavajući i po nekoliko javnih skupova. A poput Mamdanija u Njujorku, tradicionalnu strategiju neposredne interakcije s biračima dopunjavao je vešto profilisanom strategijom nastupa na društvenim mrežama
Kao bivši Fidesov insajder, Mađar je razumeo da izborni sistem ima dve slabosti. Fides je računao s tim da će opozicija uvek biti razjedinjena, i polazio od pretpostavke da ona nikada neće pridobiti značajnu podršku u ruralnim delovima zemlje, gde su Orbanovi pajtaši kontrolisali lokalne medije (i gde su siromašniji građani ponekad podmićivani, ili im je prećeno, kako bi glasali za vladajuću stranku). Mađar je eksploatisao obe premise.
Na izborima 2022. mađarska opozicija jeste nastupila ujedinjena, a za premijera je kandidovala popularnog gradonačelnika iz grada s manje od 50.000 stanovnika. Ali ta je koalicija bila isuviše heterogena, što je mnoge navelo da se zapitaju kakvu bi politiku zapravo vodila u slučaju da dođe na vlast. Povrh toga, budući da je tokom kampanje opozicija bila vrlo malo prisutna u unutrašnjosti zemlje, njena odluka da za kandidata za premijersku poziciju isturi provincijskog gradonačelnika delovala je kao deklarativan gest.
Nasuprot tome, Mađar je proveo dve godine obilazeći zemlju uzduž i popreko, svakog dana održavajući i po nekoliko javnih skupova. A poput Zorana Mamdanija u Njujorku, tradicionalnu strategiju neposredne interakcije s biračima dopunjavao je vešto profilisanom strategijom nastupa na društvenim mrežama. Na kraju je ta konstantna, kredibilna prisutnost čak i u najmanjim selima – a ne pozicije koje zauzima o krupnim političkim pitanjima poput odnosa prema imigrantima – bila ono što je napravilo razliku.
Mađar je u nekim slučajevima imao i sreće. Protestni pokreti u drugim zemljama često se klone savezništva s partijama koje bi mogle da naruše njihovu moralnu čistotu, što onda limitira nivo podrške na koju mogu da računaju. Ali kako je popularnost Mađara rasla, neke dugovečnije stranke u potpunosti su odustale od učešća na izborima, dok su druge na dan glasanja praktično izbrisane s političke mape. On je stoga mogao da proglasi jasan raskid ne samo s onim što su građani počeli da nazivaju „prljavim Fidesom“, nego i s kompletnim političkim establišmentom koji se decenijama nije menjao. A pošto nije bio ukaljan pripadnošću starijoj i najvećim delom diskreditovanoj opoziciji, bio je u prilici da mobiliše važne delove civilnog društva; da se i ne govori o pojedinačnim građanima, koji su mu tokom kampanje u mnogim slučajevima obezbeđivali smeštaj i prevoz.
Podjednako instruktivna bila je i Mađarova usredsređenost na korupciju, koju je predstavljao kao nešto što svakodnevno direktno utiče na živote građana. Orbanovu „mafijašku državu“ direktno je povezivao sa sistematskim potkopavanjem demokratije i društvenog ugovora. Obrazovni i zdravstveni sistem zemlje urušavali su se zbog toga što su kritično važna sredstva, umesto da budu uložena u njihovo unapređenje, usmeravana ka Orbanovim pajtašima: ta pljačka odvijala se neometano jer je Fides gvozdeni stisak u kome je držao politički sistem koristio da vladavinu prava potčini svojoj volji.
Mađar je obećao da će za sve to morati da se odgovara; nije potrebno biti naročito osvetoljubiv po prirodi da bi se shvatila privlačnost takve poruke. Kad se ljudi svakodnevno muče dok se njihovi kleptokratski lideri bogate, izgledi za ponovno uvođenje odgovornosti nosilaca vlasti može da generiše ogromnu političku energiju. Delom zahvaljujući odluci Evropske unije da na Orbanova kršenja vladavine prava odgovori zamrzavanjem sredstava iz svojih fondova, mađarska ekonomija je postala stagnantna, dok se kriza izazvana stalnim rastom troškova života samo nastavila da produbljuje.
Budući da je ovaj glavni razlog za ekonomske probleme Mađarske bio dobro poznat, Mađar je mogao da kredibilno obeća njegovo rešavanje u vidu prihvatanja nadležnosti Evropskog javnog tužilaštva (EPPO) i formiranja specijalne institucije zadužene za povraćaj ukradene državne imovine.
Naravno, verovatno je da će se ostaci starog režima opirati promenama. Ali ne samo da Mađar u parlamentu ima većinu dovoljnu za promenu ustava, nego i retoriku Orbanovog režima sada može da okrene protiv njega. Kada je na izborima 2010. Orban osvojio dvotrećinsku parlamentarnu većinu, obznanio je da je „revolucija na biračkim mestima“ legitimizovala njegovu orvelovsku ideju o uspostavljanju „sistema nacionalne kooperacije“, iliberalne države osmišljene tako da konsoliduje vlastitu moć. Nakon što je dobio više glasova nego što je to Fidesu ikada pošlo za rukom, Mađar kredibilno može da tvrdi da je dobio mandat da demontira kompletan Orbanov projekat.
Kao pobednici izlaze oni koji razumeju kako sistem funkcioniše i kako je našpanovan protiv njih; čija organizovanost nadmašuje onu druge strane a biračima se obraćaju ciljanim porukama; i u stanju su da kreiraju moćne simbole u kojima će biti sažeto opšte osećanje nezadovoljstva
Utešno je verovati da je Mađarova pobeda trijumf centrističke politike. Ali u vreme kad centristi nastavljaju da čine ustupke krajnjoj desnici (po pitanju imigracije, prava transgender osoba, itd.), bila bi greška zaključiti da se izbori mogu dobiti takvim pozicioniranjem. Kao pobednici izlaze oni koji razumeju kako politički sistem funkcioniše i kako je našpanovan protiv njih (što je pouka za američke demokrate, zabrinute zbog prekrajanja izbornih jedinica i izbornog mešanja Trampove administracije); oni čija organizovanost nadmašuje onu druge strane a biračima se obraćaju ciljanim porukama (zbog čega se onda potezi poput Orbanovog naloga članovima partije da svakog dana postuju po jedan mim razotkrivaju kao prevarantski); i oni u stanju da kreiraju moćne simbole u kojima će biti sažeto opšte osećanje nezadovoljstva.
Jedan od prizora s mađarskih izbora koji će ostati upamćen jeste i mnoštvo antirežimski nastrojenih birača odevenih u kostime ili sa šeširima sa dezenom zebre, čime su aludirali na ogromno imanje na kome je Orbanov otac držao egzotične životinje. Koliko god sladunjavo ovo zvučalo, takva vrsta negativne kampanje na grassroots nivou, u kombinaciji s kredibilnim obećanjem jasnog raskida sa dosadašnjim stanjem i bolje budućnosti, može da omogući pobedu kojom će biti razbijena aura neizbežnosti koju je toliko mnogo populista stvorilo oko sebe.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
