- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Pokušaj (otpočinjanja) reformi
Uprkos svim poteškoćama, Vlada Republike Srbije je formirana 25. 1. 2001. godine na čelu sa Zoranom Đinđićem. Već sutradan je Radomir Marković podneo ostavku, ali ne Vladi Srbije i ministru unutrašnjih poslova, u okviru čijeg ministarstva se nalazio RDB, već predsedniku SRJ, Vojislavu Koštunici. U ostavci je zapravo Marković obelodanio da je imao dogovor s Koštunicom da ostane na čelu RDB-a: „Ostavku podnosim u skladu sa obećanjem koje sam dao predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, i u skladu sa dogovorom koji smo tada postigli: da ostanem na funkciji do izbora nove Vlade Republike Srbije.“
Na mesto načelnika RDB-a postavljen je Goran Petrović, a za njegovog zamenika Zoran Mijatović. Međutim, ova postavljenja nisu išla tako glatko, jer je komandant JSO-a, Milorad Ulemek tražio da Bracanović, šef bezbednosti JSO-a, bude postavljen za načelnika RDB-a. To premijer Đinđić nije mogao da prihvati, ali je prihvatio da Bracanović bude načelnik 7. uprave zadužene za prisluškivanje. Time je praktično Ulemek, preko Bracanovića, mogao da ima uvid u sve najvažnije operacije RDB-a. Ovde se, zapravo, vidi kolika je bila cena dogovora između Đinđića i Ulemeka, te kako razmena u klijentelističkim odnosima funkcioniše.
Razmere umešanosti RDB-a u kriminalne aktivnosti zaprepastile su javnost (ali su bile i dobra ilustracija toga), naročito kada je marta 2001. godine pronađeno 660 kilograma droge u sefu Komercijalne banke, koji je iznajmio RDB
Prioritet rada novog rukovodstva RDB-a bilo je dokumentovanje nezakonitosti u radu i političkih zločina vrha RDB-a u vreme Slobodana Miloševića, a posebno dok se na čelu RDB-a nalazio Marković. Tako su oni započeli istrage (pokušaja) političkih ubistava, paljenja i iznošenja dokumentacije iz RDB-a, kao i umešanost RDB-a u zločine tokom ratova na prostoru bivše SFRJ, za šta su bili formirani posebni timovi. Razmere umešanosti RDB-a u kriminalne aktivnosti zaprepastile su javnost (ali su bile i dobra ilustracija toga), naročito kada je marta 2001. godine pronađeno 660 kilograma droge u sefu Komercijalne banke, koji je iznajmio RDB.
Ubrzo su sledila i hapšenja. Najpre je Radomir Marković uhapšen (februara 2001. godine) zbog umešanosti u politička ubistva, a potom i Slobodan Milošević, pod optužbom da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnih dela određenih saveznim zakonom. Prilikom hapšenja Miloševića, Vlada Srbije se oslonila na svoje nove saveznike, odnosno na JSO i njenog komandanta Milorada Ulemeka, koji su tada pokušali da izvrše oružani upad u vilu u kojoj se Milošević nalazio kako bi ga uhapsili.
„Unutrašnji neprijatelji“
Pod snažnim pritiskom javnosti da konačno otpočne ispunjavanje svojih predizbornih obećanja iz Ugovora sa narodom, Vlada Srbije je, krajem maja 2001. godine, donela Uredbu o skidanju oznake poverljivosti s dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti. Međutim, pet dana kasnije, već na svojoj narednoj sednici, Vlada je promenila naziv ove uredbe u Uredba o stavljanju na uvid određenih (istakao P. P.) dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti. Uredbom je bilo predviđeno da RDB najkasnije do 20. juna 2001. godine utvrdi koji se građani nalaze na spisku onih koji imaju dosijee vođene pod kategorijom „unutrašnji neprijatelj“.
Na taj način je zapravo sužena mogućnost uvida u dosijee RDB-a, te tako i lica koja je državna bezbednost obrađivala u kategorijama „ibeovci“, „građanska desnica“, „liberali“, „anarholiberali“, „opozicioni lideri“, „borci za promene“ i slično. Zbog toga je prema oceni Jovice Trkulje, profesora prava, „ova uredba građanima pružila samo jedno nekompletno pravo uvida u akta SDB“, i to pod nadzorom RDB-a i bez mogućnosti da dosijei budu uzeti iz poseda RDB-a. Uz to, „mnoge stvari su ostale zatamnjene i neiskazane, tako da se stiče utisak da je na delu svojevrsno zamagljivanje očiju i prevara“. Otvaranje dosijea tajnih službi trebalo je da označi raskid sa nedemokratskom i diktatorskom epohom, a prema oceni učesnika konferencije Komiteta pravnika za ljudska prava razlog što dosijei državne bezbednosti nisu bili potpuno otvoreni valja tražiti u činjenici da za mnoge u DOS-u ta epoha (od 1945. do 2000. godine) nije bila diktatorska i nedemokratska.
Uredbom je bilo predviđeno da RDB najkasnije do 20. juna 2001. godine utvrdi koji se građani nalaze na spisku onih koji imaju dosijee vođene pod kategorijom „unutrašnji neprijatelj“
Vlada Srbije na ovaj način nije uzela u obzir iskustvo drugih istočnoevropskih država, niti predloge stručne javnosti u Srbiji, te zato nije ni ispoštovan minimum standarda u ovoj oblasti – da se ovo pitanje uredi zakonom i sveobuhvatno za sve službe bezbednosti, a ne podzakonskim aktima, te da se dosijei izuzmu iz poseda službi i dodele nezavisnoj stručnoj komisiji, koja bi njima raspolagala. Postojali su prevedeni zakoni na srpski jezik iz istočnoevropskih država, a i domaći stručnjaci su radili modele zakona svojstvene domaćem kontekstu. Ali, tadašnji nosioci državne vlasti nisu uvažili ništa od toga. Otud i ne čudi što je Ustavni sud Srbije, u junu 2003. godine, ovu uredbu proglasio neustavnom, jer ona nije doneta radi izvršavanja zakona, već da se njenim odredbama uređuju društveni odnosi u oblasti podataka o ličnosti.
Ovde je veliki problem predstavljala i činjenica što su dosijei bili prepravljeni, te su mnogi njihovi važni delovi uništeni, i to pre nego što je građanima koji su sumnjali da su bili meta RDB-a omogućen uvid u njih.
Političko-obaveštajni sukob u DOS-u
Opisani neodlučni, odloženi i nepovezani reformski potezi koje je Vlada Srbije ipak nekako započela, početkom 2001, potpuno će zamreti već početkom leta iste godine, usled serije afera kao posledice političkog sukoba dve najmoćnije partije u DOS-u (DS i DSS) i dva njihova najmoćnija lidera (Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice). Afere i sukobi su se ređali jedan za drugim, a osim pomenutih partija, akteri su bili i bivši i aktivni pripadnici službi bezbednosti. Naime, početkom juna je otkriveno da je iz Kabineta predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, traženo od Vojske Jugoslavije i Vojne službe bezbednosti da upadne u Biro za komunikacije Vlade Srbije, jer je, navodno, Biro služio za prisluškivanje Kabineta predsednika SRJ. Odnosi između dve partije su dodatno pogoršani nakon što je 28. juna Vlada Srbije izručila Slobodana Miloševića Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (dalje u tekstu Haški tribunal), protiv čega su bili DSS i njen lider Vojislav Koštunica. Radilo se zapravo o prvom otvorenom sukobu dvojice lidera DOS-a, Koštunice i Đinđića. U isto vreme je počeo da cirkuliše i lažni spisak za hapšenje pripadnika policije i JSO-a zbog umešanosti u ratne zločine, koji je, iako je javno objavljen tek tri meseca kasnije, stvorio veliki razdor između JSO-a i Vlade Srbije.
Međutim, tek će ubistvo bivšeg visokorangiranog operativca RDB-a, Momira Gavrilovića, napraviti potpuni rascep između DS-a i DSS-a, jer je nakon tog događaja DSS napustio Vladu Srbije. Gavrilović je ubijen neposredno nakon sastanka s Vojislavom Koštunicom i njegovim saradnicima, Gradimirom Nalićem i Radetom Bulatovićem, na kojem je on, navodno, izneo podatke o sprezi Vlade Srbije i organizovanog kriminala. Ovo ubistvo je zapravo bilo okidač za raspad DOS-a, što je i bio krajnji cilj, kako bi se Srbija uvela u kontrolisani haos u kome se najbolje snalaze ljudi iz kriminala i službi bezbednosti. Kao razlog za istupanje iz Vlade Srbije, DSS je naveo spregu pojedinih ljudi u Vladi i organizovanih kriminalnih grupa.
Ubistvo bivšeg visokorangiranog operativca RDB-a, Momira Gavrilovića, napravilo je potpuni rascep između DS-a i DSS-a, jer je nakon tog događaja DSS napustio Vladu Srbije
Od tada politički odnosi u DOS-u, odnosno između DS-a i DSS-a, samo su se pogoršavali. Sledi serija optužbi da je Vlada povezana s organizovanim kriminalnim grupama i da radi za njih, a ne u interesu građana Srbije. U žestini optužbi prednjače tabloidi u kojima se iznose navodni dokazi o tim vezama. U jesen, dolazi i do sindikalnih protesta, što je bilo veliko iznenađenje, jer sindikati sve vreme Miloševićeve vladavine nisu pokretali proteste. Zbog toga se osnovano pretpostavljalo da su sve te događaje podsticali bivši i tadašnji ljudi iz službi bezbednosti.
Međutim, svi ti događaji su bili još uvek beznačajni u odnosu na dešavanja koja će uslediti. Naime, u novembru 2001. godine, u vreme dok je predsednik Vlade Srbije bio na službenom putu u SAD, došlo je do pobune JSO, čiji su pripadnici pod punom opremom i naoružanjem blokirali saobraćajnice u Kuli i auto-put kod Centra „Sava“ u Beogradu. Oni su tražili smenu ministra policije Dušana Mihajlovića i čelnika RDB-a, ali i javno manifestovali neslaganje sa hapšenjem i izručivanjem optuženih s liste Haškog tribunala za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, te su zahtevali usvajanje zakona o saradnji s Tribunalom. Doduše, dan ranije, JSO je uhapsio braću Banović, koji su bili na poternici Haškog tribunala, ali navodno nisu znali da ih hapse zbog izručenja Tribunalu. U tom trenutku ovaj protest mogla je da smiri samo Vojska Jugoslavije.
U novembru 2001. godine, u vreme dok je predsednik Vlade Srbije bio na službenom putu u SAD, došlo je do pobune JSO, čiji su pripadnici pod punom opremom i naoružanjem blokirali saobraćajnice u Kuli i auto-put kod Centra „Sava“ u Beogradu
Vrhovni komandant Koštunica je, međutim, javno opravdao pobunu JSO-a, te je taj događaj okarakterisao kao uobičajeni radnički protest ljudi koji umesto radničkih mantila imaju uniformu i naoružanje. S druge strane, na sastanku Vlade i MUP-a zaključuje se da ne postoji jedinica koja bi se suprotstavila JSO-u. Radilo se, zapravo, o tome da su se interesi brojnih aktera poklopili i našli suprotstavljeni politici koju je vodila (ili bar nameravala da vodi) Vlada Srbije kada su u pitanju saradnja s Haškim tribunalom, raščišćavanje političkih zločina i obračunavanje s organizovanim kriminalom. Sve to se moglo naći na jednom mestu u službama bezbednosti, posebno u njenoj jedinici JSO. Ovaj događaj je najbolja ilustracija neformalne institucije pretnje upotrebe silom, odnosno pretnje pučem na delu.
Legija i JSO
Situacija je, dakle, bila veoma ozbiljna. Vlada Srbije nije imala nijedan realan instrument da se suprotstavi pobunjenicima, osim da prihvati (deo) zahteva. Pobunjenici nisu uspeli da iznude smenu ministra unutrašnjih poslova, ali jesu smenu načelnika RDB-a Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. Na njihovo mesto su postavljeni, kao kompromisno rešenje, Andrija Savić i Milorad Bracanović. Ovde podsećamo da je Bracanović bio oficir za bezbednost JSO-a do 2001. godine, te da je zamenik direktora RDB-a zapravo „prvi operativac“ Službe. Prema oceni Vlade Nikolića koji je bio operativac RDB-a u to vreme, „dolaskom Bracanovića na tako važno mesto u Službi u stvari je šef Službe postao Legija. Legija, zato što je Legija bio šef Bracanoviću sve vreme, i formalni i neformalni šef. Poznata je stvar da je saučesništvo najjača veza među ljudima.“ Još jedan operativac RDB-a, Zoran Stijović istog je zaključka. „Ko dan je jasna priča da je dolaskom Bracanovića na tako visoko mesto u Službi bezbednosti Služba stavljena u funkciju, instrumentalizovana, i ona je bila u funkciji Zemunskog klana.“ S odlaskom Petrovića i Mijatovića otišli su i operativci RDB-a koji su radili na otkrivanju nezakonitosti u radu RDB-a.
Prema oceni Vlade Nikolića koji je bio operativac RDB-a u to vreme, „dolaskom Bracanovića na tako važno mesto u Službi u stvari je šef Službe postao Legija
U nastojanju da uspostavi kakvu-takvu kontrolu nad RDB-om nakon protesta JSO-a, Vlada Srbije, u januaru 2002, osniva Savet za državnu bezbednost, na čelu sa Zoranom Đinđićem, predsednikom Vlade Srbije. Formiranje Saveta je bilo iznuđeno rešenje, te je zato on imao i hibridni karakter, odnosno bio je zamišljen kao telo kontrole i nadzora nad RDB-om do njegove reforme i uspostavljanja parlamentarne kontrole, ali i kao organ koji će utvrđivati prioritete državne bezbednosti, saradnju s drugim službama, kao i pitanje kriznih situacija, ali i upotrebe JSO-a. Premijerov savetnik za bezbednost, kao član Saveta, bio je zadužen da održava redovne kontakte između RDB-a i premijera i neprestano prati rad Službe.
Međutim, dometi rada Saveta bili su slabog efekta, a kasnije je utvrđeno da je organizovana kriminalna grupa poznatija kao Zemunski klan, koja je bila tesno povezana s pojedinim pripadnicima JSO-a, znala tačno ko šta govori na sednicama Saveta. Istog meseca su Vlada Srbije i Zoran Đinđić pokušali da uspostave dodatnu kontrolu nad JSO tako što su izmenom Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u MUP-u ovu jedinicu organizaciono izdvojili iz sastava RDB-a, te je na taj način postala posebna organizaciona jedinica u okviru MUP-a. Bilo je propisano da o njenoj nameni i upotrebi odlučuje ministar unutrašnjih poslova, uz prethodno pribavljenu saglasnost Vlade Republike Srbije.
I dok se još nije stišala situacija s pobunom JSO, Srbiju je u martu potresla još jedna velika afera, koja je podsećala na slučaj s pobunom JSO-a. Naime, Vojna služba bezbednosti uhapsila je Momčila Perišića, potpredsednika Vlade Srbije, i člana američke ambasade s diplomatskim statusom, Džona Nejbora, zbog sumnje da je Perišić odavao državne tajne Nejboru. Budući da Perišić nije više bio vojno lice, hapšenje je trebalo da izvede RDB, odnosno policija. Zapravo, prema pravilu, Vojna služba je trebalo od samog početka da obavesti RDB o ovom slučaju, te da istragu prepusti RDB-u ili da je zajedno realizuju, jer je Vojna služba sumnjičila Perišića da sa saradnicima u Vojsci odaje poverljiva vojna dokumenta još iz vremena vladavine Slobodana Miloševića.
Utvrđeno je da je organizovana kriminalna grupa poznatija kao Zemunski klan, koja je bila tesno povezana s pojedinim pripadnicima JSO-a, znala tačno ko šta govori na sednicama Saveta za državnu bezbednost
Da čitava stvar bude još gora, o ovom slučaju nije bio obavešten ni načelnik Generalštaba Vojske, general Nebojša Pavković, koji je po tadašnjim propisima odobravao primenu posebnih mera (tajno praćenje i prisluškivanje), koje su u ovom slučaju bile primenjivane nekoliko meseci. Konačno, Vojna služba bezbednosti je uhapsila, više sati zadržala, te oduzela tašnu diplomati Ambasade SAD, koga upravo od takvih postupaka države u kojoj je akreditovan štiti Bečka konvencija o diplomatskim odnosima. Član 29. Konvencije je tu jasan: „Ličnost diplomatskog agenta je neprikosnovena. On ne može biti podvrgnut nikakvoj vrsti hapšenja ili pritvora.“ Afera je, naravno, izazvala i oštru reakciju i osudu SAD.
Gotovo je sasvim izvesno da cilj ove operacije nije bilo otkrivanje i presecanje špijunskih aktivnosti, jer su službama bezbednosti za rešavanja slučajeva koji mogu proizvesti velike političke posledice na raspolaganju mnogo suptilnije metode. Namera akcije i jeste bila politička, odnosno nanošenje štete političkom protivniku i borba za moć na političkoj sceni Srbije. I to je učinjeno po uzoru na aferu iz Zapadne Nemačke, čiji je premijer, Vili Brant, morao da podnese ostavku 1974. godine, jer je otkriveno da član njegovog kabineta Ginter Gilam radi za istočnonemački Štazi.
Za razumevanje ovog događaja valja imati na umu i da je istog dana kad je i uhapšen Perišić potpisan i Beogradski sporazum, kojim je postignut dogovor o transformaciji SRJ u labavu državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, čime je i politika opstanka zajedničke države, za koju se DSS zalagao, doživela poraz. Ovo je, takođe, značilo i da Vojislav Koštunica ubrzo neće biti predsednik SRJ. Uz to, već tada se govorilo da će u novoj-staroj zajednici resor odbrane pripasti DS-u, odnosno da će ministar odbrane biti Zoran Živković. Zato je trebalo preusmeriti pažnju javnosti s neuspele politike, ali i spremiti se za naredne izbore za predsednika Srbije, na kojima se Koštunica kandidovao.
I pobuna JSO-a, kao i afera Perišić, pokazale su da službe bezbednosti, civilne i vojne, deluju potpuno van formalnih institucija kontrole, te da su zapravo samostalni politički akteri u Srbiji, koji sklapaju neformalne dogovore i koalicije u skladu s trenutnim okolnostima i poklapanjem interesa različitih aktera.
