Po mišljenju mnogih, upravo je „2.000 pristojnih“ svojim imenima podržalo sve ono iza čega pošten čovek javno ne sme stati: ponižene i privatizovane institucije, višegodišnji medijski mrak, javno satanizovanje novinara i političkih neistomišljenika, progon uzbunjivača, kriminal u sprezi sa strukturama vlasti, skrivanje ubica iz kosovskog kafića „Panda“, zatvaranje sremskih obdaništa za decu opozicionara, nezakonito rušenje Savamale, čuvanje Jovanjice i Koluvije, skrivanje dva minuta sa rampe iz Doljevca, Vulinovu tetku iz Kanade, korupciju kao odomaćen stil života, loženje blata i mazuta u EPS-u, čerupanje Telekoma, skrivanje cena respiratora i spomenika Nemanjiću, suspendovanje ljudskih prava, brukanje raspolućene države, neslućeno ekonomsko raslojavanje, tenderske malverzacije, neprocesuiranje „naših“ kriminalaca, urušavanje javnih preduzeća postavljanjem nestručnih a podobnih, kupovinu lažnih diploma i zvanja, dugogodišnje sluđivanje ljudi oko Kosova.
Na prozivke zbog toga, 2.000 pristojnih horski je ćutalo: akademici, rektori, dekani, profesori, lekari, svi potpisani imenom, akademskim zvanjem i funkcijom, plus vrhunski sportisti, glumci i estradne pojave. Svi upoznati i ponosni na stanje u obrazovanju, zdravstvu, pravosuđu, privredi, vojsci, policiji i pravosuđu. Stavili su svoje potpise i na nesnalaženje pred nezapamćenim tragedijama 3. i 4. maja, na SS uniformu čelnice REM-a, na opštu otimačinu i siromašenje građana. „Pristojni“ su potpisom podržali bezakonje, bahatost, bezobrazluk i rečnik nosilaca najviših funkcija.
Svaki pristojan čovek se stidi vlasti pod kojom živi.
Henri Luis Menken
Potom su zažmurili i zanemeli pred otimanjem ustavne volje građana Srbije. Prihvatajući razmere predizbornih marifetluka i manipulacija, ucenjivanje zaposlenih, organizovanu migraciju plaćenih fantomskih glasača i radujući se „pobedi čistoj kao suza“, dali su lični doprinos dodatnom moralnom sunovratu nacije u kojoj je toliki broj građana prisiljen ili kupljen da bude logistika nezapamćene izborne krađe.
Onda su poverovali da se rezolucija EP i preporuke ODIHR mogu „okačiti mačku na rep“. Na kraju se nisu ni zapitali kakvi su to „ponovljeni izbori pod neizmenjenim uslovima“. Oni svoju „pristojnost“ potvrđuju i sada verujući da je ona grupa nesrećnika iz Male Krsne stvarno došla u voždovački park samo da popije kafu iz plastičnih čaša.
Zbog stava „ne verujemo u ono što vidimo, već verujemo u ono što nam se kaže“ brojni od „pristojnih“ nisu izgubljeni iz vida prilikom „sretenjskih dekoracija“ u Pedsedništvu Srbije.
Ima kod Hane Arent misao: „Velika zla u istoriji nisu počinili fanatici i sociopate već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje države da su akcije u kojima učestvuju normalne. Totalitarizam se poziva na veoma opasne emocionalne potrebe ljudi koji žive u potpunoj izolaciji i strahu jedni od drugih.“
Valja reći da se pristojan čovek, bez navodnika, ne krije iza maski ili fasada, on jeste ličnost bez obzira na okolnosti. U osnovi takvog čoveka leži njegov karakter i integritet. On ceni istinu, ne laže niti vara da bi ostvario cilj. Iskren je i kada je teško. Takav čvrsto stoji u svojim uverenjima i ne plaši se da uradi ono što je ispravno, bez obzira na posledice. Društva napreduju samo kada pristojni istupe i kažu „dosta je bilo i nema više“.
Tužna činjenica našeg strmoglava su „pristojni“ kojima je jedino važno mišljenje vlasti o njihovom poltronstvu i poslušnosti. Pritom, ti „pristojni, pošteni i nemi“ zaboravljaju da su oduvek najveći neprijatelji slobode – srećni robovi.
