profimedia 0411417279
Ivan Ivanji Foto: GEORG HOCHMUTH / AFP / Profimedia
In memoriam

Ivan Ivanji (1929-2024.)

Izdanje 10
7

Kao dete je u rodnom Zrenjaninu, u jevrejskoj lekarskoj porodici, naučio mađarski i nemački, da bi razumeo multinacionalnu sredinu u kojoj je rastao. Iako Jevrejin, govorio je: „Koliko sam agnostik, toliko sam i anacionalan, osim ako biti Banaćanin nije nacionalnost.“ Na pitanje šta mu je maternji jezik, u TV feljtonu RTS Čovek od reči odgovorio je: „Od kad znam za sebe, kod kuće smo govorili sva tri jezika. Roditelji su među sobom govorili mađarski, sa nama decom nemački, sa okolinom srpski i ja nikog nisam poznavao ko nije govorio sva tri jezika. A još sam imao profesora francuskog jezika jer je moj otac tako hteo.“

Njegova majka je 1941. godine odvedena u logor na Sajmištu u Beogradu i odatle u smrt. Otac je, pretpostavljao je Ivanji, bio u Topovskim šupama, kako se zvao prvi koncentracioni logor u Beogradu za Jevreje i Rome. I on je ubrzo ubijen, a Ivan je marta 1944. uhapšen u Novom Sadu i transportovan najpre u Aušvic, a potom u Buhenvald. Imao je 15 godina.

Kao dobar đak završio je srednju tehničku školu, bio je i dobar skojevac i novinar omladinskog lista Mladost. A sve je radio da bi zaradio za život i mogao da piše. Jer, pisanje je bilo njegova prva ljubav, a njegov jedini poriv je bio da zabavi čitaoce, ali i sebe. Bio je i umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta. Od 1974. do 1978. bio je ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu, a do raspada zemlje bio je generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.

U svetu literature pojavio se 1950. godine sa zbirkom pesama i tokom narednih decenija napisao je 26 romana, tri zbirke pripovedaka, još dve knjige poezije, pisao je i drame, knjige za decu, memoare, eseje. Pisao je na srpskom i nemačkom jeziku. Prevodio je sa nemačkog Karla Jaspersa, Bertolda Brehta, Gintera Grasa, Hajnriha Bela… Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik.

Od 1965. godine bio je Titov prevodilac, kako se zove i jedna od njegovih knjiga. Prevodio je prilikom Brozovih razgovora sa Vilijem Brantom, Helmutom Šmitom, Valterom Ulbrihtom… Poštovao je i voleo predsednika Jugoslavije, i često je citirao Radeta Šerbedžiju: „Onaj ko ne zna kako je bilo živeti u vreme Tita, tome ja pomoći ne mogu!“ Kada je 1987. godine posle Osme sednice Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević preuzeo vlast u Srbiji, Ivan Ivanji je izašao iz Saveza komunista.

Sin Ivana Ivanjija, novinar Andrej Ivanji je povodom smrti svog oca na svom Fejsbuku ispisao antologijski oproštaj:

„Ivan Ivanji je otišao pod svojim uslovima. Blagoslovio je naslovnu stranu za svoju novu knjigu koju objavljuje Laguna pod naslovom Bilo jednom u Jugoslaviji, imao književno veče u vajmarskom pozorištu, otvorio Muzej prinudnog rada u Vajmaru, dao sijaset intervjua za nemačke medije, večerao špargle i popio belo vino u Geteovoj omiljenoj kafani Beli labud, pričao o svom belom labudu Dragani, otišao u Hitlerov omiljeni hotel Elephant gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2024. u 96. godini, u gradu u koji su ga nacisti bili deportovali pre tačno 80 godina sa namerom da ga ubiju. Bio je obavio posao. Njegovo dvoje dece, četvoro unuka i troje praunuka malo mu zameraju što nije doživeo stotu. Ali, šta da se radi, uvek je bio svojeglav.“

Ivan Ivanji bi još jednom bio ponosan na svog sina.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

7 komentara
Poslednje izdanje