rm mural 09122021 003 scaled
Mural Ratku Mladiću Foto: M.M./ATAImages
Odnos državnih institucija prema ratovima u Jugoslaviji utiče i na društveno-političku sadašnjost

Nasleđe devedesetih klica novog nasilja

41

Odsustvo političke volje da se ratni zločini procesuiraju uspostavlja princip nekažnjivosti za najteža krivična dela, dok slavljenje onih koji su pravosnažno osuđeni kao nacionalnih heroja šalje poruku da se nasilje isplati. Takve poruke prenose se do mladih i kod njih bude osećaj ozlojeđenosti i želju za osvetom

Za građanke i građane Jugoslavije rođene nakon Drugog svetskog rata oružani sukobi devedesetih godina bili su prvo neposredno iskustvo ratnog nasilja – masovnog, sistemskog i stravičnog po razmerama i posledicama. U ovim ratovima život je izgubilo više od 130.000 ljudi, a više od četiri miliona je raseljeno iz svojih domova u koje se mnogi nikada nisu vratili. Hiljade ljudi prošle su fizičku i psihičku torturu, uključujući seksualno nasilje. Počinjeni su brojni ratni zločini i zločini protiv čovečnosti, a nad stanovnicima bosanske opštine Srebrenica izvršen je prvi zločin genocida u Evropi od kraja Drugog svetskog rata.

Za većinu, čak i za one koji nisu bili direktno pogođeni ratnim nasiljem, devedesete godine bile su traumatične. Naizgled paradoksalno, ratovi devedesetih su neuralgična tačka i za one koji ih se uopšte ne sećaju – mlađe generacije koje su odrastale u ovom veku.

Odnos državnih institucija nakon pada Slobodana Miloševića prema ratovima u Jugoslaviji odredio je kako će njihovo nasleđe uticati na društveno-političku sadašnjost, uključujući potencijal za nasilje. Taj odnos može se posmatrati kroz njegova dva aspekta: krivičnu (ne)odgovornost i memorijalizaciju.

Krivična (ne)pravda

Optuženima za ratne zločine počinjene u ratovima devedesetih suđeno je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (Haškim tribunalom) i pred domaćim sudovima u zemljama koje su nastale raspadom Jugoslavije. Mnogi ratni zločini do danas nisu procesuirani.

Vlade Srbije su sa Haškim tribunalom sarađivale samo pod pritiskom međunarodne zajednice i iz pragmatičnih razloga, što nisu krile. Narativ o „antisrpskom“ sudu, koji je kreiran još devedesetih godina, ostao je zvanični narativ i nakon svrgavanja Miloševića. Za vreme vlade Vojislava Koštunice usvojen je Zakon o pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama, čime je dodatno ojačan utisak da se za zločine u tom sudu sudi Srbiji i Srbima, i da su optuženi Srbi ti sa kojima građani treba da se identifikuju i solidarišu.

Kao i u drugim politički važnim slučajevima, poput organizovanog kriminala i korupcije na visokom nivou, srpsko pravosuđe pokazalo je da nema dovoljno kapaciteta i nezavisnosti za bavljenje ratnim zločinima iz devedesetih

Posledično, velika većina Srba videla je Haški tribunal kao nepravedan. Važno je reći da je ovaj sud imao mana, te da u nekim postupcima, pre svega onima koji su završeni oslobađajućim presudama, pravda nije zadovoljena. Međutim, institucije Srbije, kao ni većina medija, nisu bile zainteresovane za argumentovanu kritiku Haškog tribunala, već prvenstveno za jačanje nacionalističkog sentimenta kroz narativ o „antisrpskom“ sudu.

Tako je kod većine stvorena percepcija da su osuđeni za masovna ubistva i druge teške zločine zapravo žrtve nepravde. Štaviše, haški osuđenici koji su odslužili svoje kazne dočekuju se uz državne počasti, uživaju društveni ugled i dobijaju medijsku pažnju, dok se oni koji će u zatvoru biti doživotno, poput Ratka Mladića, slave u javnim prostorima, uz odobrenje i protekciju državnih institucija.

Neki protivnici Haškog tribunala ističu da bi ratne zločine trebalo da procesuira domaće pravosuđe. Međutim, kao i u drugim politički važnim slučajevima, poput organizovanog kriminala i korupcije na visokom nivou, srpsko pravosuđe pokazalo je da nema dovoljno kapaciteta i nezavisnosti za bavljenje ratnim zločinima. Tokom čitavog posleratnog perioda, procesuiranje ratnih zločina pred domaćim sudovima karakterišu neefikasnost, mali broj optužnica, pokretanje postupaka samo protiv nižerangiranih počinilaca, izuzetno dugo trajanje postupaka, nepripremljene i nepotpune optužnice, kao i slabo interesovanje medija.

Vlasti u Srbiji opsesivno eksploatišu istoriju za legitimizaciju savremenih političkih procesa. Kroz poricanje, relativizaciju i selektivnu upotrebu činjenica, državni akteri reinterpretiraju ratove devedesetih kako bi legitimisali svoje političke stavove i učvrstili pozicije moći

Tužilaštvo za ratne zločine već godinama odbija da procesuira pojedince za koje postoji osnovana sumnja i mnoštvo dokaza da su odgovorni za ratne zločine. Neki od njih su (bili) i na javnim funkcijama, poput Šapićevog saradnika Svetozara Andrića ili nedavno preminulog potpredsednika Skupštine Srbije Božidara Delića.

profimedia 0787904796 copy
Foto: Samir Jordamovic / AFP / Profimedia

Odsustvo političke volje da se ratni zločini procesuiraju uspostavlja princip nekažnjivosti za najteža krivična dela, dok slavljenje onih koji su pravosnažno osuđeni kao nacionalnih heroja šalje poruku da se nasilje isplati. Mladi, usled nepostojanja sistemske edukacije o ratovima devedesetih, nemaju kritički odnos niti potpune informacije o ratnim zločinima, ali poruke o nekažnjivosti i nasilju kao junačkom delu nesumnjivo stižu do njih: kroz masovne medije, društvene mreže, sportske tribine i grafite/murale pored kojih svakodnevno prolaze.

Selektivno pamćenje

Kada je reč o memorijalizaciji odnosno kolektivnom pamćenju devedesetih, jedna od osnovnih postavki psihoanalize je da prevazilaženje traume zahteva da se o njoj govori: da se traumatsko iskustvo uključi u simbolički poredak ili, prostije rečeno, da se ispriča, pretoči u reči koje će ga objasniti.

Vlasti u Srbiji opsesivno eksploatišu istoriju kao oblast koja služi dekorativnoj legitimizaciji savremenih političkih procesa. Kroz poricanje, relativizaciju, dekontekstualizaciju i selektivnu upotrebu istorijskih činjenica, državni akteri reinterpretiraju, između ostalog, ratove devedesetih kako bi legitimisali svoje političke stavove i učvrstili pozicije moći. Dakle, ne može se reći da su državne institucije Srbije prosto odbacile psihoanalitičku postavku o simbolizaciji traume i odlučile se za drugačiji pristup koji će prošlost ostaviti po strani. Upravo suprotno: prošlost je sveprisutna, o njoj se govori neprestano, ali na način koji ne omogućava prevazilaženje traume, već je produbljuje i uspostavlja kao klicu novog nasilja.

Za zločine uvek krivi oni „drugi“

Zvanična politika sećanja u Srbiji, kao i u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, određena je etnicitetom – žrtve i heroji su gotovo uvek većinske nacionalnosti, dok su zločinci etnički „drugi“. Takva podela uloga ne odgovara činjenicama, ali služi određenim ciljevima: jača etnički identitet i podstiče etničku distancu, strah i mržnju prema „drugom“.

Umesto jasne osude zločina i nasilja bez obzira na pripadnost počinilaca i žrtava, dominantni akteri sećanja insistiraju na kontinuiranoj ugroženosti nacije, nanetoj nepravdi i statusu žrtve, što kod mnogih, uključujući mlade, budi osećaj ozlojeđenosti i želju za osvetom. Pogled na svet koji ljude tretira kao puke nosioce određenih identiteta – etničkih, religijskih ili drugih – nakon ratova ne samo da nije kritikovan nego je i dodatno legitimizovan. Posledice toga su smanjen kapacitet za empatiju i desenzitivizacija na nasilje prema onima koji se opažaju kao „drugi“.

Kod većine građana Srbije stvorena je percepcija da su osuđeni za masovna ubistva i druge teške zločine zapravo žrtve nepravde. Štaviše, oni koji su odslužili kazne dočekuju se uz državne počasti, uživaju društveni ugled i dobijaju medijsku pažnju, dok se oni koji će u zatvoru biti doživotno slave u javnim prostorima, uz odobrenje i protekciju državnih institucija

Mnogi mladi ratove devedesetih vide kao nešto što ih se ne tiče, što nije „njihova priča“, uglavnom onda kada se pominju počinioci zločina iz njihove etničke zajednice, ređe kada se pominju „njihove“ žrtve. Možda bismo jednostavno mogli da prestanemo da govorimo o prošlosti i ostavimo je iza sebe jednom zauvek?

Da li bismo na taj način izbegli buduće nasilje? Teško. Ljudsko društvo je istorično i odnos prema prošlosti je sastavni deo njegovog postojanja. Drugim rečima, o prošlosti će se uvek pričati, jedino je pitanje da li ćemo istoriju prepustiti onima koji će je, umesto prema utvrđenim činjenicama, modelirati prema svojim dnevnopolitičkim interesima. Ili ćemo pokušati da iz nje učimo, izbegavajući da ponavljamo iste obrasce koji su u prošlosti doveli do masovnog nasilja.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

41 komentar
Poslednje izdanje
Aleksandar Vučić
| Ekonomija | 60

David Koperfild sa Andrićevog venca

Uz realni rast od samo dva i po odsto, vlast u Srbiji uspela je prošle godine da bruto domaći proizvod Srbije poveća sa 60,4 na 69,5 milijardi evra ili za više od 15 procenata. I tu neće stati, jer su i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavili da će već 2027. […]

Veštačka inteligencija AI
| Kultura | 15

Čovečanstvo ulazi u novo doba

Revolucija artificijelne inteligencije se ubrzava i ona postaje jedna od najvećih prekretnica u istoriji. Revolucije koje su temeljno izmijenile čovječanstvo bile su do sada Gutenbergov izum štamparije; Edisonova sijalica i Teslina naizmjenična struja, i Turingova mašina (kompjuter) i „Turingov test“ (ispitivanje da li mašina može simulirati ljudsku inteligenciju). To su revolucije koje su promijenile paradigmu […]

Društvene mreže
| Mišljenja | 1

Doomscrolling – kada ekran nema kraj

Aktivnost bez jasnog vremenskog trajanja, polupasivno gledanje u ekran dok na njemu nižemo stranice i stranice sadržaja, iako oduvek prisutna, doživela je svoju mutaciju u zloćudniju formu tokom COVID pandemije. Tako je dumskroling bio izazvan besomučnom potragom za pouzdanim i preciznim informacijama o virusu, broju slučajeva, simptomima, lečenju, vakcinaciji… A sa beskonačno mnogo izvora vesti […]

glasanje, izbori, izborna mesta, izbori 2023
| Mišljenja | 46

I dalje ćute vlasnici „pristojnih potpisa“

Po mišljenju mnogih, upravo je „2.000 pristojnih“ svojim imenima podržalo sve ono iza čega pošten čovek javno ne sme stati: ponižene i privatizovane institucije, višegodišnji medijski mrak, javno satanizovanje novinara i političkih neistomišljenika, progon uzbunjivača, kriminal u sprezi sa strukturama vlasti, skrivanje ubica iz kosovskog kafića „Panda“, zatvaranje sremskih obdaništa za decu opozicionara, nezakonito rušenje […]