Istorijski posmatrano, prizori masovnog podizanja desne ruke uvis, u Hrvatskoj ili bilo gde drugde po Evropi, obično ne slute na dobro. Ovog puta, međutim, i na sreću – a zapravo zahvaljujući dovitljivosti kreativnog tima okupljenog oko hrvatskog predstavnika na ovogodišnjem izdanju Pesme Evrovizije upravo održanom u Malmeu, u Švedskoj – ponovljeni ubrzani trzaji vertikalno ispruženih ruku ingeniozno su omogućili i onima još na rođenju operisanim od plesnog talenta da se, poneseni ritmom, kolektivno uključe u inače neizbežno komplikovanu koreografiju, u kojoj se elementi istarskog folklora na zabavan način prožimaju s ekstravagancijama kakve se od Evrosonga i očekuju.
Netipični humor
Ako vas ta krajnje jednostavna a efektna koreografska upotreba ruku podseća na nekoga, onda je to još jedna od nekoliko paralela koje je moguće povući između nastupa Bejbi Lazanje – familiji i prijateljima poznatog kao Marko Purišić – i skorašnje srpske predstavnice na Evroviziji, Konstrakte, čiji je tim uspešno izveo isti koreografski trik (samo umesto jedne koristeći obe ruke): da u vlastito izvođenje „uvede“ i muzički najnetalentovanije u publici – one u dvorani, i one koji prate televizijski prenos.
Za razliku od sportskih slavlja, ona posle muzičkih uspeha ne daju se eksploatisati za nacionalističko orgijanje, jer to prosto nije u prirodi muzike. Čak ni kada je namenski kreirana za Pesmu Evrovizije
Bitnije su, ipak, druge sličnosti između dva izvođača. I Purišić i Ana Đurić su na Evroviziju dospeli s pesmama originalnog, krajnje netipičnog sadržaja. Oboje su ponudili stihove koji vrcaju od humora i ironije, ali sadrže i mračnije tonove: kad ste poslednji put čuli pop pesmu u kojoj se, kao u slučaju hrvatskog muzičara – i to u refrenu, dakle više puta – pominju napadi anksioznosti? Oboje su ostvarili visok plasman, ali im je u finišu pobeda ipak (reklo bi se: nezasluženo) izmakla. (Bejbi Lazanja je dobio najviše glasova publike, ali je na kraju završio na drugom mestu: ispred njega se našla švajcarska „Seka Persa“, valjda jer je većinu nacionalnih žirija impresionirala njegova sposobnost da izvlači operetski visoke tonove dok balansira na nečemu nalik rotirajućoj satelitskoj anteni.) Oboje su svojim ponašanjem pre, tokom i nakon održavanja manifestacije bili oličenje normalnosti i pristojnosti u okruženju punom izveštačenosti, lažne ushićenosti i sveopšteg foliranja.
Oduševljenje „malih“
I konačno: oboje su malim, iskompleksiranim i frustriranim nacijama iz kojih dolaze podarili makar i kratkotrajni odušak u vidu kolektivnog oduševljenja – onog što se na engleskom naziva feelgood factor – kakvo obično prati velike sportske uspehe; s tim što se, za razliku od proslava posle osvojenih medalja i pehara, ova grupna slavlja ne daju eksploatisati za nacionalističko orgijanje, jer to prosto nije u prirodi muzike. Čak ni kada je namenski kreirana za Pesmu Evrovizije.
Hrvatska, dakle, zaslugom Bejbi Lazanje sada doživljava svoj Konstrakta trenutak, i taj trenutak, kao i svaki drugi, neće potrajati – čega je, sudeći po njegovom držanju, Purišić svesniji nego bilo ko drugi. On je svoje odradio; sada je na Hrvatima da, kao pre toga Srbi s Konstraktom, pokažu kako iz njegovog uspeha ništa neće naučiti.
